Istorija literature pamti brojne pisce čiji je život, onaj svakodnevni, neraskidivo vezan za dela koja su stvarali; u vremenima kada je ideal prave književnosti bio stvarnosna uverljivost pisane reči, što će reći da napisano u potpunosti oponaša realne događaje, visoko su se cenili pisci koji su bili u rati i pisali o njemu, bili, recimo, na Severnom polu ili u Kini i pisali priče i romane koji se 'dešavaju' u tim podnebljima. Svako opisivanje piscu nepoznatih predela ili naroda smatrano je prevarom (setimo se Karla Maja i nipodaštavanja izazvanog činjenicom da nikad nije bio na Divljem Zapadu). Samo ako je upoznat iz prve ruke sa nečim, autor je bio kvalifikovan da o tome piše. Vremenom se situacija počela menjati a stvarnosna ubedljivost preselila se u putopise i novinske feljtone i reportaže, dok su književnici dobili mogućnost da 'podlegnu' slobodama imaginacije dotada rezervisanim samo za pesnike. Ipak, određeni oreol ubedljivost i dalje lebdi nad piscima koji znaju o čemu pišu, koji su preživeli to što opisuju, koji ne izmišljaju. Džozef Konrad (1857-1924) jedan je od takvih pisaca. Njegovih 20 godina provedenih na brodovima, najčešće jedrenjacima, na putovanjima preko dalekih, toplih i hladnih mora, u očima publike ostaje kao važna preporuka. Doda li se rečenom i činjenica da je Konrad počeo da piše gotovo prinudno, tek kada više nije mogao da plovi, dobijamo okruženje za, po formi avanturističke (ali sa filozofskom podlogom) romane «Na ivici snage», «Tajfun», «Mladost», «Lord Džim», «Nostromo», «Srce tame», «Crnac sa 'Narcisa'», «Pred očima zapada» i dr. o egzotičnim putovanjima, borbama sa nemilosrdnim silama Prirode u kojima se ljudski karakteri ogoljuju do srži tako da se vidi ko je kukavica i bednik a ko hrabar i požrtvovan. Krajnje surov i težak mornarski život traži da se diše punim plućima, bez zadnjih misli, da se veruje drugu do sebe i bori za njega jednako kao i za sebe; ponekad čak drugovi imaju prednost na sopstvenom sigurnošću. Ko ne položi ovaj ispit neće nikada postati pravi, odrasli čovek svestan svojih prava i obaveza, svestan posledica svojih postupaka i spreman da ih podnosi. Kolebljivosti nema mestu u svetovima Konradovih pomoraca, nežnost je retki gost, baš kao i žene i deca (ovo poslednje dalo je povoda feministički nastrojenim kritičarkama da optužuju Konrada za seksističke stavove mada muškarci u ovim knjigama vrlo poštuju žene i decu). Po ovim osobinama mornari su nalik vitezovima ili pionirima-osvajačima novih zemalja. Ali, Konrad je daleko od bilo kakve idealizacije svojih junaka. Zahvaljujući sopstvenom iskustvu on zna i piše da mnogo ludi jednostavno ne može da izdrži pritisak, da odoli iskušenjima; takvi su spremni da žrtvuju druge za svoje ciljeve, svoje bogatstvo.
Kratki roman «Srce tame», o putovanju u bespuća Afrike i pronalaženju Kerca, službenika Kompanije koji se otrgao kontroli, najpre je u nastavcima objavljivan u novinama a 1902.g. - dakle pre 100 godina – u knjizi i potvrda je svih Konradovih kvaliteta. Valja imati na umu da je Konrad zbog svog putovanja 1890.g. u dubine džungli tadašnjeg belgijskog Konga i bolesti koja ga je tamo sustigla, morao da ostavi svoj život mornara i nastani se u Engleskoj. Kroz priču morskog vuka Čarlsa Marloa, koji se prijavljuje da bude kapetan rečnog parobroda Kompanije koja sakuplja slonovaču, upoznajemo brutalno lice kolonizatora spremnih da žrtvuju domoroce zarad svoje zarade; među sobom ti isti službenici su lenji zavidljivci, spremni da ogovaraju, pletu intrige. Kerc, terenac koji šalje najviše slonovače obožavan je, svi mu zavide jer je sugestivan, neodoljiv, pravi harizmatični vođa. No, nedostatak vesti o njemu nameće potrebu da se organizuje ekspedicija do udaljene ispostave. Nakon fascinantno opisanog putovanja rekom kroz džungle, posada nalazi bolesnog Kerca i saznaje za bizarne rituale koje je ovaj organizovao sa ondašnjim domorocima. Samoljublje, fanatična zanesenost, moć u necivilizovanom okruženju (ili civilizaciji drugog profila i usmerenja od zapadne), fizičko iscrpljivanje, vrućina i bolest, na kraju, odnose Kerca kome preostaje da zaključi samo «Užas, užas». Ekspedicija se vraća; uspeh je delimičan: Kompanija će imati štete od 'lošeg utiska' koji je Kerc ostavio za sobom ali ga se i ratosiljala pa će planovi kasniti ali, ipak, biti ostvareni. Ostaje da se odstrani nepoželjni kapetan i tragovi sakriju. A Marlou ima obavezu da Kercovoj verenici odnese pisma, slaže je da su njegove poslednje reči bile njeno ime i sve ovo ispriča svojim drugarima na palubi broda koji čeka plimu.
Konrad nema nameru da sudi Kercu, baš kao ni ostalima. On vrlo precizno opisuje situacije ali ne daje svoje mišljenje o postupcima junaka. Ovu tešku i varljivu rabotu prepušta čitaocu, njegovoj volji i sposobnosti. Rešenja svakako nisu jednostrano crno-bela. I pre i posle ovog romana intrigantnom temom sukoba tzv civilizacije i divljaštva bavili su se brojni pisci, dok je ideja o džungli kao mestu koje budi zapretene, kolektivno nesvesne instinkte našla svoju realizaciju, pored Konradovog romana i u remek-delima «Gospodar muva» Goldinga i «Potopljeni svet» Balarda. Mada u ovom romanu hipnotička snaga prepotopske džungle biva sagledana posredno, sa strane i ovlašno (brod tek dotiče obode mračnih senki beskrajnog rastinja koje vrvi životom i smrtonosnim pretnjama), a o gubljenju zdravog zapadnjačkog razuma se saznaje iz priča jednog Rusa i bunovnih priznanja čoveka na samrti, to ne umanjuje osećanje da je to mesto klopka koja mami svakoga ko u nju ne samo ugazi već makar i poveruje.Civilizacijski oklop lako puca pred zovom lovačkog instinkta predaka iz divljine. Bez obzira da li se sa ovakvim stavom čitalac slaže ili ga odbija kao mogućnost nesporna je Konradova literarna veština da piše ubedljivo i nadahnuto; ni vek od nastanka ovog dela nije mu oduzeo svežinu, baš kao ni slobodna filmska adaptacija F. F. Kopole «Apokalipsa, sada» koja je zasebno delo sa sopstvenim, nazavisnim životom. Otuda Konrad ostaje pisac kako prošlog tako i sadašnjeg ali i budućih vremena.
0 komentara:
Постави коментар