Stara poslovica kaže 'ista meta – isto odstojanje'; upravo se ovom mudrošću može okarakterisati protekla 2003.g. barem kada je u pitanju žanrovska fantastika (ona iz krune Zapadnog sveta o kojoj najviše i znamo) koja je u žiži interesovanja medija (opet onih Zapadnih). Naime, tri su najzapaženija događaja na ovom polju ona o kojima se najviše pričalo/pisalo i u 2002. godine. Reč je o završnim filmovima trilogija «Matriks» i «Gospodar prstenova» i najnovijem romanu u seriji o Hariju Poteru. O navedenim delima, odnosno njihovim prethodnim nastavcima (ili kašnjenju istih) govorilo i, sad već, pretprošlog leta. I onda i sada kako iz bitnih tako (pa možda i više) iz tračerskih razloga.
Drugi segmenti fantastičkog miljea, dakle i film i literatura i strip, zaostali su po zastupljenosti u medijima za pomenutim 'blokbasterima' i 'bestselerima', što će reći da su izazivali pažnju pred premijere/izlazak iz štampe a potom su se njima bavili kritičari i publika, već prema ličnim sklonostima. Filmski hitovi su se kretali u rasponu od slabašnih ekranizacija stripova («Derdevil», «Hulk»), dela na 'tragu' stripa («Podzemni svet» i «Liga izuzetnih džentlena»), nastavaka starih hitova (bledunjavi «Terminator 3», «Teksaški masakr testerama»), do variranja starih tema, sa solidnim rezultatom («28 dana kasnije») ili bez bilo kakvog opravdanja («Solaris»); sve u svemu korektna sezona sa dva aduta sačuvana za kraj godine. Sličnim, utabanim, putevima kretao se i izdavački biznis. Sezona je što se fantastičke proze tiče pripala Nilu Gejmenu i njegovim «Američkim bogovima» i «Koralini»; ipak, «Svetsku nagradu za fantastiku», koju je priželjkivao, 'preoteo' mu je stranac Zoran Živković, što je u punom značenju reči, izuzetak na granici nemogućeg. No, i neki 'domaći' pisci koji pišu van okrilja i diktata (ali i reklamnih kampanja) velikih izdavačkih kuća, kakvi su DiFilipo, Vandermer, Jelin, Ford, Mjevil najavljuju svoje 'dane' na žanrovskoj književnoj sceni. Gejmen se obreo i u strip vestima poletnom najavom povratka/povampirenja svog kultnog junaka Sendmena, koga je pre kojih sedam godina upokojio; ostaje da se vidi da li je time počeo kraj još jedne strip legende.
Dva filmska epa, «Matriks» i «Gospodar prstenova», u mnogo čemu su ako ne ista a ono vrlo slična. Naime, oba otvoraju sasvim novo poglavlje u istoriji spektakla pokretnih i šarenih slika; po njihovom će tragu svakako nastati mnoštvo kopija i klonova. Istini za volju, polazišta dva serijala bila su poprilično različita da bi se, vremenom i sticajem okolnosti, približili toliko da ih se bez preteranog 'natezanja' može posmatrati u paru. Iako je «Matriks» epopeja bazirana na originalnoj Science Fiction priči braće Vahovski (nekad su nam predstavljani kao Vačovski) a «Gospodar prstenova» na Tolkinovom klasiku epske fantastike, ono što se može videti na velikom platnu pripada istom idejnom korpusu. S jedne strane imamo naprednu tehnologiju a s druge magiju, a obe funkcionišu i proizvode zadivljujuće rezultate. Tako se obistinjuje jedan od zakona pisca naučne fantastike, Artura Klarka, koji kaže da se dovoljno uznapredovala tehnologija ne može razlikovati od magije. Razlike između ubojitih mašina i mačeva, sem u dizajnu, nema, baš kao ni između virtuelnih stvarnosti i onih koje stvaraju čarobni prstenovi. A kosturi priča se (i dalje) svode na osnovni šablon borbe Dobra i Zla, u bilo kakvom obliku oni bili. Identični su i prateći filozofsko-etički kanoni i sistemi, odraženi u arhetipskim 'standardima' sudbinskih žrtvovanjima, snazi ljubavi, predskazanjima i njihovom ispunjavanju, mistici zadatosti usuda i sličnim detaljima. Što bi se reklo, ničega novog pod kapom nebeskom.
Dva filma (u tri epizode) slična su i po tehničkim skalamerijma pomoću kojih su izvedeni; u oba su kompjuterski glumci i kompjuterski generisane scene odradili lavovski deo posla. Razlika je vidljiva u nijansama scenografija (kule u jednom filmu su nešto nazubljenije nego u drugom) i u definitivno lepšim pejzažima Srednje zemlje spram đubrišta Matriks zemlje. U svakom slučaju, široki prizori i 'masovke' oba filma izmamljuju uzdahe divljenja i potvrđuju da je sposobnost očaravanja čula neprikosnovena u 7. umetnosti. Braća Vačovski su na zadatku vizuelne fascinacije donela više inovacija od kolege im Džeksona; njihove kamermanske vratolomije, plus zamrznuti kadrovi iz različitih vizura i ostala čudesa od usporavanja, umnožavanja, odskakanja do uveličanih kišnih zavesa, uspostavile su nove standarde u snimanju akcionih i borilačkih scena. Džekson na tom planu deluje kao klasičar sa tek ponekom egzibicijom. Insistiranje na oneobičavanju prizora daje «Matriksu» zamah koji proizvodi rezultate zahvaljujući i pukom faktu da je tako nešto viđeno prvi put. Vremenom i ponavljanjem ova bizarnost će postati uobičajena pa će u ponovljena gledanja ovog serijala ući i više sadržaja priče a tu stvari ne stoje baš ponajbolje; jer, čak i ako nešto od proizvoljnosti i nedorečenosti otpišemo na prisutni stripovski manir, ostaje poprilično delova priča koji su logički tanušni i rešenja koja imaju samo jedan zadatak: da omoguće još više tučnjava i jurnjava; u pomenutu svrhu upotrebljavaju se i brojne celomudrene revolucionarno-borbene parole kao i poigravanje sa mitom o mesiji.
Džekson je, pak, sa svoje strane, imao problema ne za natezanjem sadržaja već sa redukovanjem Tolkinove proze jer u film, jednostavno, nije moglo da stane sve što je napisano u knjigama. Raspoloživa sredstva i minutaža nisu dozvoljavali rasplinjavanja u kojima bi se otkrivale istorije svih pojedinaca, naroda i vrsta. Takvi rukavci su izbegavani koliko god se moglo pa su i neki delovi romana rekonstruisani, na nezadovoljstvo obožavalaca knjiga. Sve u svemu, Džekson se trudio da napravi filmove koje mogu da gledaju i oni koji nisu čitali literarni predložak ali je morao da zadovolji i znatiželju onih 'obaveštenijih'. Sudovi o uspehu na tom polju kreću se u rasponu od besa zbog uprošćavanja sadržaja do uvažavanja napora da se složeni tekst pretvori u niz slika. Ipak, pošto je «Gospodar prstenova» prebačen na veliko platno sa solidnim rezultatom i vrlo dobrim finansijskim uspehom, moglo bi se očekivati da i neki drugi serijali epske fantastike dožive istu sudbinu, posebno oni koji imaju kultni status ili su barem bili na listama najprodavanijih.
Na polju trenutno najprodavanijih neprikosnoveno stoji literarna saga o mlađahnom čarobnjaku Hariju Poteru. Više puta odlagani i konačno objavljeni «Hari Poter i Red Feniksa» postao je najprodavanija knjiga u pretplati svih vremena, zabeleženi su ogromni redovi pred knjižarama, krađe probnih primeraka, skandali sa štamparski neispravnim primercima da bi, konačno, bio otkriven i sindrom glavobolje izazvan intezivnim čitanjem ove (pre)debele knjižurine. A u njoj je Hari malo isti kao pre a malo je i porastao, postao tinejdžer koga interesuju curice, i dalje se bavi rezrešavanjem zavera protiv sebe i dragih mu osoba, i dalje mu istina o roditeljima nije do kraja poznata... Roulingova je ispekla zanat kontrolisanja tenzije i pisanja koje istovremeno razotkriva jedne tajne i proizvodi nove. O njenom uspehu govore enormni tiraži. Eventualne kritičare niko i ne sluša. Ali se zato burno reaguje na potencijalnu konkurenciju u vidu romana koji su, kažu oni što su ih čitali, parodije na Potera; vlasnici originalnog Potera, pak, tvrde de je u pitanju čisti 'plagijat'. I onda na scenu stupa literarno-finansijski imperijalizam koji ne dozvoljava da mu se bilo ko suprotstavlja. Činjenica je da sadržaj 'plagijata' gotovo nikom van Rusije nije poznat ali je, ipak, odmah traženo povlačenje iz prodaje prevoda takvih knjiga (pošto Rusija nije potpisala konvencije o autorskim pravima na nju se ne može direktno uticati, barem za sada). Ukoliko su te knjige zaista tako slabe kako se tvrdi, 'originalnom' Poteru svakako ne bi trebalo da bude teško da ih nadmaši, posebno sa onolikom reklamom ispred i iza sebe, ali... Biće da stvari nisu baš tako jednostavne i čiste i da se, u krajnjem, želi, i ovim putem, do maksimuma proširiti intelektualni kolonijalizam velikih jezika, kultura i kapitala. U svom tom zamešateljstvu i filmovani Poter grebe deo svoje slave i para ali teško da će pokretni dečak-čarobnjak ostaviti nekog dubljeg traga u svojoj umetničkoj formi; njegov literarni brat će imati duži vek trajanja, barem dok se serijal ne zaključi i koju sezonu preko. A šta će biti posle? Na tržište će stići neki novi junak i svojom rekombinacijom poznatih elemenata, uz oštroumnu reklamnu kampanju, osvojiti srca nove generacije malih čitalaca koji, na svoju sreću, ne znaju šta je bilo pre njih i koliko puta je isti recept 'upalio'. To, u krajnjem, vrlo dobro jer pomaže da se roba krčmi i da se, pod svetlima reflektora, šou nastavi na radost svih.
0 komentara:
Постави коментар