Prikaz romana «Igra prestola» Džordža R.R. Martina
izdavač: Laguna, Beograd 2003.
Literarni žanr opšte poznat kao epska ili junačka fantastika (fanovi ga zovu i žanrom mača i magije) lako je prepoznatljiv jer mu se ikonografija zasniva na viševekovnom kulturno-istorijskom nasleđu. Naime, koreni mu sežu, pre svega, do Srednjeg veka ali zahvataju i ranije istorijske periode. Otuda najčešći 'profil' pozornice na kojoj se priča odvija podrazumeva sela razbacana po nepreglednoj kraljevini, zamkove bogataša, oštre kontraste bede seljaka i raskoši vlastele (najbahatiji u rasipanju su, naravno, negativci), velike ratove vojski vitezova (sa pripadajućom opremom, od barjaka, oklopa i mačeva, plašteva i štitonoša do viteške časti i perjanica), zavere protiv dobrih kraljeva i plemića, a neizostavni su i čarobljaci kao vrhunski naučnici svog vremena te bestijarijum zmajeva i drugih čudnovatih, četvoro i više-nožnih, krilatih, kljunatih, pernatih, krljuštavih bića. Rame uz rame ili na suprotnoj strani mača, mogu živeti (u dubokim šumama, na i pod planinama, u morima) patuljci, trolovi, vilenjaci, sirene i ini egzotični razumni humanoidni oblici. Na ovako postavljenu scenu izvode se dobri momci, plemenitog roda ali lišeni svog prava, zaljubljene device, verne sluga a nasuprot njima staju kvarni, zli, podli nevaljalci koji bi da zadobiju moć, slavu, bogatstvo i vladaju svetom. Borba Dobra i Zla mora biti duga i teška, puna izdaja i krvi ali i poštenja da bi, na kraju, posle stotina i stotina stranica (prava epska fantastika dolazi u obliku serijala debelih knjiga), naravno, Dobro trijumfovalo.
Uticaji mitova i saga svih naroda Zapadne Evrope na epsku fantastiku toliki žanr možemo posmatrati i kao njihov moderni nastavak (koji dolazi posle tzv pikarskih romana kao prvog talasa produžavanja tradicije). Prilike su se, istina, u međuvremenu drastično promenile ali stari obrasci još uvek nalaze odjeka u mentalnim prostorima brojnih čitalaca. U suštini, vremenski odmak darovao je ovim delima oreol plemenite romantike, uz nespornu dozu eskapističkog iskoraka iz tekuće stvarnosti. Kako god bilo da bilo, epska fantastika je značajno žanrovsko polje moderne Zapadne literature koje od velikog 'otkrovenja' Tolkinove trilogije o Gospodarima prstenova, pridobija poklonike. Enormna produkcija, naravno, donosi i (bez)brojne konfekcijske proizvode minornih vrednosti ali i romane visokih umetničkih kvaliteta; o jednom takvom, vanredno uspelom, upravo će biti reči. Mada je još u srednjoj fazi razvoja ('tek' na četvrtom nastavku) serija «Pesma leda i vatre» Džordža R. R. Martina, predstavlja se kao delo koje će ostaviti trag u žanru.
Ljubitelji naučne fantastike poznaju Martina (1948) po nizu priča i romana uverljive atmosfere i osećajnosti, smislu za detalj i zaplete koji su daleko iznad standardne producije. Sklonost ka istraživanju sopstvenih potencijala odvela je Martina do samih granica žanra i spoja sa glavnim literarnim tokom a potom i u dveri epske fantastike. Čini se da mu se ovo polje dopalo pa je posle epskih priča, i nakon 10-tak godina gotovo isključivog pisanja scenarija za film i TV, zakoračio u pravu epsku sagu, dostojnu njegovih ionako intrigantnih srednjih slova u imenu (ono R. R. svakog fana setiće na 'prvog' RR-a, na Tolkina). I tako se 1996.g, na gotovo 650 stranica sitnog sloga, pojavio roman «Igra prestola», uvod u serijal.
Svet «Pesme leda i vatre», barem u najvećem delu «Igre prestola», vrlo je ne-epsko-fantastičan, mada ima sve predispozicije da se, kasnije, 'razvije' u takav. Reč je o planeti na kojoj i leta i zime traju godinama a pejzaži i kulturni obrasci i temperament naroda duboko slede ovakve smene. Veliki deo jedinog kontinenta (čiju kartu, naravno, dobijamo odmah na početku knjige) izdeljen je velikaškim porodicama koje se pokoravaju kralju a imaju i svoje vazale. Van ovih granica su slobodni gradovi i, na krajnjem severu, iza velikog zida od leda neistraženi prostori nastanjeni svakojakim čudovištima koja, kad počne zima, napadaju ljudska naselja. U središtu priče je nekoliko likova, poglavlja sa njihovim imenima i vizurom događaja smenjuju se (i najčešće završavaju tzv udarnom rečenicom). Većina junaka je iz porodice-kuće Starka, smeštene u zamku Zimovrel, na krajnjem severu; svi oni su, već prema polu i starosti, zapleteni u važne događaje koji određuju sudbinu kraljevstva. Glava porodice, Edard, biće imenovan za kraljevog pomoćnika - kraljevu desnicu – i u prestonici, gde se nevoljno odselio, otkriti zaveru protiv vladara od strane kuće Lanistera, porodice kraljeve supruge (sticajem okolnosti Edardov sin Bren stradaće zato što je prisustvovao dogovoru zaverenika kraljice i rođenog joj brata i oca njene tj. kraljeve dece). Desničino traganje za istinom i suprotstvljanje mračnim planovima izazvaće velike sukobe u državi ali i nove lomove u njegovoj porodici. Naizgled postrani (za sada) od glavnog zapleta su sudbine Edardovog sina-kopileta koji je poslan da se pridruži bratstvu čuvara ledenog zida i Deneris, neveste vođe horde ratnika-varvara u čijim rukama će se, na kraju romana, naći magične moći zmajeva.
Martin je do u detalje, prema zahtevima žanra, opisao organizaciju države-kraljevstva, dao njenu istoriju (na kraju knjige su i porodična stabla plemića), otkrio tajne arhitekture raznih zamaka, oslikao odeću i oružje junaka, nameštaj u prostorijama, boje barjaka i plašteva. Slike predela ili prizori turnira puni su jarkih boja, tišine ili topota konja i sudara mačeva. Kada se rečenom dodaju šaputanja u mračnim katakombama, prepredenost, bahatost i pokvarenost negativaca, kraljevski presto skovan od mačeva poraženih protivnika, skromnost poštenih, nade i razočarenja devojaka, čvrstina bratstva, odanost porodici, požrtvovanost slugu, pred znatiželjnima je velika tapiserija satkana od znanih elemenata mitologizovanog Srednjeg veka složenih u celinu koja mami na dalje čitanje jer se sa svakom stranicom povećava zadovoljstvo onim što je otkriveno i onim što tek predstoji. Naročito je upečatljiva slika kraljevog dvora sa menažerijom napuderisanih evnuha, poltrona, sveprisutnih špijuna, dvoličnih, dekadentnih i razvratnih službenika koji su u tihom, elegantnom ali nemilosrdnom, prevrtljivom i smrtonosnom ratu svih sa i protiv svih. Iako su začini žanra - čudesna bića i magije - uglavnom izostali (ledena čudovišta se pominju, kao stvarna pretnja, samo u Prologu, zmajevi su, navodno, istrebljena vrsta, njihove ogromne lobanje smeštene su u podrume zamaka, skamenjena jaja su skupi suveniri, a magija i vradžbina uopšte nema), priča ima u sebi dovoljno arhetipsko-mitološkog naboja da bi bila doživljena ne kao pseudo-istorijska već upravo kao epsko fantastička. Tome doprinosi i Martinov stil pun bogatih opisa, sa mnoštvom detalja, precizan u akcijama i definisanju duševnih stanja. Većina junaka čistog je 'profila' odnosno pozitivna ili negativna (istina ima i onih još neutralnih ali predstojeći rat će i njih opredeliti), bez većih kolebanja. Izuzetak je lik Tiriona Lanistera, ciničnog kepeca raznobojnih očiju, koga prati 'loš glas' iako je odbačen od porodice; njemu pisac dozvoljava da se poigrava i dobrim i zlim, kao nekakva dvorska luda romana koja unosi dodatnu dinamiku u zaplet.
«Igra prestola» je roman koji ispunjava sve zahteve čitalaca-ljubitelja žanra a svakako će, jer ima dovoljno vrlina, biti zanimljiv i onima koji nisu redovni posetioci epske fantastike. Sudeći po kritikama u svetskoj štampi, a kao potvrda Martinovih kvaliteta, i sledeći romani iz serije su na nivou prvog («Laguna» već priprema drugi deo) te je ovo svakako delo kome treba pokloniti dužnu pažnju.
0 komentara:
Постави коментар