POSLEDNJE DECENIJE ISTREBLJENJA

Tragom knjige «Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena» Di Brauna

            Pre više od tri decenije bila je u opticaju, među filmskim teoretičarima i kritičarima, teza da se velika produkcija vestern filmova može tumačiti i kao pokušaj američke nacije da nadoknadi nepostojanje sopstvene istorije raznoraznim pseudo spektaklima. Pojava tzv 'špageti vesterna' oborila je ovu postavku dokazujući da je reč samo i jedino o žanru koji u svom tematskom krugu gradi specifičnu ikonografiju koja ima malo ili nimalo dodira sa stvarnim istorijskim događanjima; ovaj zaključak, naravno, važi i za kaubojce u ostalim žanrovima, 'crtanim i pisanim' romanima. Kako je vestern izlazio iz mode sve su se češće na kulturnom tržištu mogli naći i netipični proizvodi koji nisu fetišizovali doba 'Divljeg Zapada' a pažnju publike privlače i istorijske i publicističke knjige koje pomenuti period prate argumentovano i kritički. No, kako kaže stara poslovica 'istoriju pišu pobednici', prečesto su i dalje glavni junaci umetničkih i teorijskih dela beli doseljenici, osvajači i graditelji Novog sveta. Ono drugo lice istorije, lice iz vizure starosedelaca, Indijanaca, gotovo da nije poznato ili je tek niz fragmenata koji ne prate kontinuirano sva događanja. Razlog za ovakvo stanje delom je u samim istoričarima i njihovim afinitetima (i kretanju putem kojim većina ide) a delom i zbog nepostojanja dokumenta koja su 's indijanske strane priče' ili rasutosti istih po mnogim publikacijama. Naime, tek krajem XIX veka, kada su ovi dobrano istrebljeni, pojavljuje se veći interes za Indijance i njihovu kulturu. No, pošto su Indijanci svoju istoriju prenosili usmeno ona je nestajala zajedno sa pripadnicima plemena koji su je kazivali. Mnoštvo novinara hrlilo je na još uvek Divlji Zapad da za svoje listove, uz priče o revolverašima, kravarima, razbojnicima i šerifima, prikupi egzotične priče 'divljaka'; u potrazi za senzacijama oni su materijal do koga su došli potpuno slobodno interpretirali i frizirali. Malo pouzdanija su svedočenja koja su zapisivana na sastancima predstavnika belačke vlasti i Indijanaca; tada su beležena sećanja pregovarača na značajne događaje ali je valjanost ovih svedočenja zavisila od spretnosti prevodilaca, uglavnom poluindijanaca. Najverodostojniji su zapisnici u kojima su beležene zvanične izjave poglavica jer su ih zapisivali najveštji prevodioci ili su Indijanci svoje besede govorili na engleskom; kao državni dokumenti ovi zapisnici su objavljivani u vladinim publikacijama. Da bi se dobila celovita slika dešavanja iz epohe poslednjih ratova Indijanaca i belaca, bilo je nužno, dakle,  pregledati bezbroj novina, časopisa, almanaha i sličnih publikacija. Nakon dugogodišnjeg rada, Di Braun, profesor Univerziteta države Ilinoj, uobličio je 1970.g. knjigu «Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena» koja na preko 350 stranica prati period poslednjih ratova sa Indijancima, od 1860. do 1890.g, nakon kojih je problem koji su starosedeoci pravili državi 'skinut' sa dnevnog reda.

            U tih poslednjih 30 godina satrta su lažnim obećanjima, izigravanjem mirovnih sporazuma, manipulacijom hordama doseljenika i vladinih službenika te, pre i posle svega, sirovom, neobuzdanom i nemilosrdnom silom i poslednja slobodna plemena Indijanaca. U ime progresa mučeni su, pobijeni ili deportovani u koncentracione logore-rezervate poslednji Siui, Navahosi, Komanči, Arapahoi, Kiove, Čejeni, Probušeni nosevi, Apači... U ovoj humanoj raboti istakli su se brojni senatori i kongresmeni ali i važeći predsednici SAD a njihov primer su sledili vojnici, niži službenici i, konačno, civili. Metod 'rada' sa Indijancima bio je sledeći: otkupljivanje zemlje od plemena uz obećanje da će se poštovati granice iza kojih će zemlja zauvek ostati indijanska iako se znalo da će novi talasi doseljenika vrlo brzo stići do tih 'večnih granica'; sledio je period od nekoliko godina relativnog mira nakon koga su inscenirani ili izazvani incidenti doseljenika, lovaca, tragača za zlatom i indijanskih ratnika; na histerične zahteve javnosti i političara angažovana je vojska koja je smirivala situaciju uništavanjem indijanskih logora, pokoljima i proterivanjem preživelih u rezervate, potpuno neprimerene potrebama plemena; loša zemlja i klima, manipulisanje poverenika hranom i ostalim potrepštinama koje su Indijancima pripadali ili su lagano ubijali Indijance ili izazivali pobune koje su gušene u krvi. Tako je smrt u boju ili smrt u rezervatu bio jedini izbor za Indijance.

Bitnu ulogu u čitavom poslu imale su novine, ondašnji masovni medij koji je hranio čitaoce tendencioznim poluistinama ili potpunim lažima gradeći sliku o divljacima koji sprečavaju napredak i mučki napadaju doseljenike. Tenziju su pojačavali izveštaji sa lica mesta, izjave političara i dušebrižnika. Otuda je komentar generala Šermana «Jedini dobri Indijanci koje sam ja ikada video bili su mrtvi Indijanci» iz 1867.g. mogao postao sinonim za godine koje dolaze i u kojima za Indijance nije bilo milosti. Stoga su i sramni pokolji žena i dece bili opravdavani i slavljeni kao velike pobede protiv nepokornih divljaka. Vrhunac histerije i poziva na uništenje (danas bi rekli genocid) 'crvenokožaca' bio je 1876.g. kada su združeni ratnici nekoliko plemena Sijua, Čejena, Crnih nogu, Oglala, pobedili, u bici na reci Veliki Mali Rog, kaznenu ekspediciju generala Kastera, heroja dotadašnjih ratova sa Indijancima. Reakcije belaca su bile strašne, vojska je želela da se osveti i povrati čast. Indijanci su ili ubijani ili proterani iz svojih svetih Crnih brda u neplodne rezervate. Istorija starosedelaca privodila se kraju. U godinama koje dolaze najveće probleme pravili su Apači na granici sa Meksikom. Ali ni žilavi ljudi iz divljih, sušnih brda nisu mogli dugo da se opiru moćnoj sili i poglavica Džeronimo predao se 1886.g. Poslednja stranica epopeje Indijanaca zaključena je oko Božića 1890.g. kada je nadmoća vojska na obali potoka Ranjeno koleno, iz nerazjašnjenih razloga, pobila oko 300 Siju ratnika, žena i dece.

«Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena» impozantna je slika o strahotama istrebljenja čitave civilizacije, ispričana rečima gubitnika koji su imali sreću ili nesreću da prežive. Pred čitaocima se nižu svedočenja poglavica, običnih ratnika, žena, dece, staraca. Svi oni su, kako su godine odmicale a vesti o propasti mnogih plemana stizale, shvatali da je njihov način života osuđen na propast, iz razloga koji im nikada nisu postali jasni. Ono što je nazivano progresom nomadskim plemenima nije donosilo boljitak. Od civilizacije Indijanci su upoznali prevare, istrebljenje bizona i uništavanje šuma, smrt od bolesti koje su belci doneli i, konačno, smrt od efikasnijeg oružja ili patnju u rezervatima. To svakako nije bila 'blagodet' kojoj se moglo prikloniti bilo koje ljudsko biće. Izbora nije bilo, baš kao ni milosti. Stoga su mnoga plemena odabirala časnu smrt u borbi ili bar pokušavala da pobegnu u Kanadu ili Meksiku gde ih vlasti nisu progonile i civilizovale.

Osvajanje Novog sveta, od prvog Kolumbovog iskrcavanja do kraja XIX veka, niz je uzvišenih civilizatorskih napora koji su ubili milione ljudi i izbrisali mnoge kulture. Iz ove pozicije, ono što je Hantington nazvao 'sukob kultura-civilizacija' nije samo budućnost ljudskih društava već, naprotiv, konstanta civilizacije, koja seže do antičkih vremena. Osnovni obrazac ponašanja: suprotstavljanje Uzvišenih Divljima, u ime opstanka i napretka, menja se samo utoliko što su savršenija sredstva manipulacije masama Uzvišenih (od usmenih proglasa preko novina do Interneta) odnosno oružja koja se upotrebljavaju za sprovođenje časnih dela (od mačeva preko pušaka do pametnih bombi). U svim slučajevima reč je o ratu do istrebljenja u kome nema milosti ni prema ratnicima, ni ženama ni deci ni onima koji su se predali. «Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena» (u prevodu Gordane Velmar-Janković i izdanju «Pune kuće» iz Beograda, 2003.g.) gorki su uvid u živote i stradanja ljudi koji su bili zbrisani kao nepotrebni i nepodobni u slici velikog, srećnog sveta koji (i dalje) gradi 'civilizovani beli čovek'.