Prikaz romana «Venis u podzemlju» Džefa Vandermeraizdavač: Moć knjiga, Beograd 2003.g.
Poznavaoci američke naučne fantastike literature znaju da pored one od velikih kuća bučno reklamirane postoji i medijski skrajnuta tzv mala ili nezavisna naučna fantastika koja opstaje u okvirima manjih časopisa i nezavisnih izdavačkih kuća. U tim prostorima stasavaju autori koji imaju maksimalnu slobodu izražavanja i eksperimentisanja za razliku od pulena velikih izdavača koji ne smeju da preteruje sa invencijom (ceni se držanje šablona koji prolaze) i, ako promaše, imaju pravo na popravni onoliko puta koliko to direktori dozvole (a to je jednom ili dvaput). Otuda u nezavisnom taboru stasavaju ideje i pravci koji će, ako ih publika 'proguta', biti prisvojeni i od velikih. Među nezavisnim piscima koji uspešno grade svoje poetike a sve češće na njih obraća pažnju i velika žanrovska scena je i Džef Vandermer (1968). Aktivan od druge polovine 1980-tih on se nakon nekoliko izuzetnih priča i novela sabranih u zbirke «The Book of Frog» (1989.), «The Book of Lost Places» (1996.) i «City of Saint Madman: The Book od Ambergris» (2001.) te novele «Zaljubljeni Dradin» (1996. objavljene kao samostalna knjiga) i romana «Venis u podzemlju» (2002.) nametnuo kao pisac samosvojne i prepoznatljive poetike i vanredno lirski intoniranog stila. Najviše pažnje privukle su Vandermerove priče smeštene u fantazmagorijski svet koji se vrti oko čudesnog grada Ambergris; njoj pripadaju i novele «Zaljubljeni Dradin» (kod nas objavljena u 'Polarisu' Zorana Živkovića, 2001.) i «Preobražaj Martina Lejka», osvajač Svetske nagrade za fantastiku 1998.g. (kod nas štampana u 10. broju časopisa 'Znak Sagite' Bobana Kneževića).
Roman «Venis u podzemlju» koji nosi i podnaslov «Fantastični roman iz mračne daleke budućnosti» ne pripada Ambergris ciklusu ali sa njim ima mnogo dodirnih, tematskih i stilskih, tačaka. Priča prati odnose tri junaka: blizance Nikolasa i Nikolu te Šadraha, bivšeg ljubavnika Nikole. Njih troje pokušavaju da opstanu u Venisu, čudovišnom gradu-državi koji se prostire na više od 30 nivoa pod i nad zemljom; nepostojanje centralne vlasti otvorilo je mogućnost da se nivoi osamostale u distrikte prepoznatljive po različitim stepenima bogatstva ili mizerne bede. Nikolas pokušava da se proslavi kao umetnik, najpre 'žive' umetnosti (što podrazumeva genetsko vajanje izmišljenih živih bića) a potom i 'mrtve' umetnosti (holo skulptura, izmišljenih sleng fraza i slično). Nakon pljačke stana spoznaje svoju promašenost i netalentovanost i obraća se za pomoć Šadrahu, koji radi za mističnog sveprisutnog umetnika-bogataša Kvina, jer namerava da u Kvinovom 'Cirkusu Šangaj' nabavi jednog mirkata, veštačko biće koje bi ga služilo i štitilo. Pošto dobije uputstva Nikolas odlazi i nestaje. Njegova sestra pokušava da ga pronađe, obraća se Šadrahu, potom dobija iznenadni poklon, mirkata i nestaje. Šadrahu ne preostaje drugo do da se spusti u podzemlje i pronađe prijatelja i neprežaljenu ljubav. U ovoj tački roman se od umešno žanrovski sročenog uzdiže u fantazmagoriju prepunu kreaturama 'skinutih' sa Bošovih i Brojgelovih slika, sa aluzija na starogrčki mit o Orfeju i Euridiki i Danteov «Pakao». Svaki od podzemnih nivoa - onih sa rudnicima, onih što recikliraju otpad sa površine, gusto naseljenih stambenih (u kojima žive ljudi koji nikada nisu videli sunce) ili zatrpanih napuštenim ostacima mašina i inih stvari - krug je pakla, degradacije čovečnog i kolevka priručne civilizacije odbačenih genetski skrpljenih bića. Nakon što nađe Nikolu, u katedrali koja je i fabrika kreatura i pijaca za prodaju ljudskih 'delova' i stovarište neiskorišćenih organa, udova ili sakatih tela, Šadrah kreće u potragu za Kvinom, koji je tvorac čitavog sistema. Naoružan laserskim pištoljem i živom glavom mirkata-ubice koju je zalepio na tanjir (i zove je Jovan Krstitelj), osvetnik, nakon iscrpljujuće potrage u kojoj sreće i hirurški 'preuređenog' Nikolasa, stiže na duboki nivo koji je boravište vladara. Sa mračnih obala pretrpanih morbidnim bićima programiranim da se bore ili budu ubijena, Šadrah se otiskuje na more, sve do levijatanske ribe u čijim razjapljenim čeljustima živi Kvin. Konačni susret otkriva da je Kvinov plan o smeni ljudsku vrstu njegovim proizvodima stigao u fazu kada može biti usporen ali ne i zaustavljen. Šadrahova pobeda otuda je bitna za njega i Nikolu ali je i otkriće poraza sveta u kome su ljudi živeli i bahato ga trošili.
Roman je, kao što se da videti, sazdan na temelju nekoliko standardnih žanrovskih tema. Vandermer zapliće znane motive (ekološke propasti, etičke degradacije, zastrašujuće zloupotrebe nauke izjednačene sa magijom i ludog naučnika-umetnika koji se igra Boga) sa mitološkim pričama i stvara kompleksno delo koje čitaoca istovremeno privlači i plaši. Svako od težišta priče obrađivano je u bezbroj priča ili romana, bivajući u nekom periodu u žiži interesovanja i pisaca i čitalaca, da bi potom ustupilo primat (kao da je reč o smeni na modnim pistama) nekom drugom tematskom usmerenju. Mnoge su vizije budućnosti u kojima čovečanstvo, za razliku od optimističko-svemirskih Klarka ili Asimova, ostaje 'zaglavljeno' na planeti koja posustaje, istrošena silnom upotrebom ruda i fosilnih goriva, uništene ili bespovratno osakaćene prirode; umesto atomske ljudi budućnosti skapavaju u eko-apokalipsi (kako to ubedljivo opisuje npr. Gregori Benford u romanu «Vremenski pejzaž»). Fatalni spoj kolapsa planete Zemlje i moćne nauke koja može samo da odloži neminovni kraj ali ne i da ga promeni, potpuno će ogoliti egoizam onih koji su bogati i nameravaju to, svaku po cenu, i da ostanu, od namernog držanja ostale populacije u bedi do, ako je potrebno, i 'nuklearne kremacije' nepoželjnih (setimo se kako likovi kiber-pank romana Vilijema Gibsona sasvim mirno govore o besprimernoj bedi u mafijaškim kolhozima Rusije ili spaljivanju nekih pokrajina i gradova u malim, brzim ratovima za primat na tržišu). Na ovakvoj pozornici stari Frankenštajnovski mit o stvaranju veštačkog života dobija novi polet; šepure se u takvim svetovima genetske igrarije bogatih i dekadentnih naučnika-umetnika, opravdavane ili grandioznim planovima ili pukom dosadom. Androidi Filipa Dika, stvarani da bi radili teške i prljave poslove na drugim planetama, sada su 'avanzovali' i više nisu proganjani a pridružuju im se bića koja su žive lutkice za decu ili obične vežbe iz gnusnosti. Naći smisleno mesto pod suncem ili u mraku podzemlja gotovo je nemoguće jer društvo nema interesa za jedinke; njen nastanak je deo nekog nefunkcionalnog plana a nestanak dobrodošlo olakšanje. Najviši domet življenja je iluzija o sopstvenoj veličini (Nikolasa) ili spoznaja da je izgubljena vredna emotivna veza (Nikola i Šadrah); naravno, ako i dođe do ponovnog kontakta on više liči na uzajamno tešenje dva istrošena bića nego na ljubav. Kako god bilo, telesni dodir pokazuje se kao nezamenjiv; Nikola je posle raskida sa Šadrahom 'upražnjavala' ljubavi sa virtuelnim partnerima iz kompjuterske mreže Venisa ili mreža drugih gradova (neki od tih ljubavnika bili su elektronski likovi živih muškaraca a neki potpuni proizvod veštačkih inteligencija) ali ni jedna od tih veza nije bila trajna, nešto je nedostajalo, nešto što je imao Šadrah, čovek od krvi i mesa koji je uspeo da pobegne iz rodnih, podzemnih nivoa i ugleda svetlo dana. Da bi spasio Nikolu vratio se u mrak koji istovremeno preti ali i krije primarne emocije koje čoveka čine onim što jeste.
Ne želeći da posegne za žanrovskom pirotehnikom, Vandermer stvara slike teške, gušeće atmosfere, pune pretnje i mračnih slutnji. Njegovo pripovedanje ne isporučuje 'na poslužavniku' sve pojedinosti, ono nije instatno (sa hitnom kućnom dostavom) već zahteva ulaganje napora kako bi se otkrila sva značenja određene scene i čitavog zapleta; ovo čitalačko 'dograđivanje' donosi jače vezivanje za tekst i dublji doživljaj nego standardne mentalne žvake. Pisac odbacuje sve izlizane (ali prepoznatljive) žanrovske kalupe za 'livenje' monstruma, opredeljujući se za nastavljanje Boš-Brojgelovske tradicije koja je dijametralno drugačija od holivudskog recepta za zastrašivanje. Odbijanje da roman bude pozitivistički i uzročno-posledičan, što je većinski 'glas' naučne fantastike, ali ni proračunato degutantno skaradan, što je ustaljen način konfekcijskog horora, omogućilo je piscu da u priču (posebno u njenom podzemnom delu) unese atmosferu svojstvenu nadrealizmu i njegovom zadesno zaumnom poimanju stvarnosti, vremena i postojanja, što rezultira vanredno upečatljivom atmosferom u romanu i prizorima arhetipske snage; istovremeno reč je o izuzetnom eksperimentalnom odmaku od žanrovske rutine. U konačnom iščitavanju i sagledavanju «Venis u podzemlju» se otkriva kao pravi biser trenutne literarne naučno fantastičke scene i to onog inventivnog dela koji poseže za novim slobodama u pisanju i izražavanju.
0 komentara:
Постави коментар