Povodom romana «Anđeli i demoni» Dena Brauna; izdavač Solaris, Novi Sad 2004.
Bespoštedna borba u svetovima bestseler knjiga (koje su listom romani) u onom 'belom svetu' preko bare, vapi za receptom koji će garantovati prodaju i lansirati pisca u orbitu onih u koje se isplati ulagati. Svaki od autora pretplaćenih na prva mesta bestseler lista velikih listova i časopisa ima neki svoj fazon-caku-udicu koju je čitalačka publika progutala i nje se drži sve dok ova ima prođu. Otuda se pisci ljubića, tzv 'ljubičaste kraljice' (jer su najčešće u pitanju pripadnice lepšeg pola), majstori krimića ili istorijskih romana (oba pola) ne odriču lako etikete-žanra koji su ih proslavili; čak šta više, mnogi od njih usredsređuju se samo na određene podžanrove u kojima se kreću (bogataške ili doktorske ljubiće, trilere, špijunske ili policijske krimiće, romane o određenim epohama ili zemljama). Ovakva specijalizacija dobra je za pisce koji mogu da detaljno razrade šablone priče ali i publiku koja zna šta kupuje, kakav sadržaj od kog imena može, iz sezone u sezonu, da traži i očekuje.
Naravno, svaka nova generacija bestseler pisaca uči se na primerima prethodnika i bira odlike jednog ili više 'klasika' (tj onih koji su uspeli da opstanu više sezona) koje će preraditi i potpisati svojim imenom. Zahvaljujući ovoj školskoj pripremi, na scenu stupaju autori koji su u potpunosti profilisani i izgrađeni; na to ih teraju i izdavači koji nemaju nameru da razbacuju pare na nekoga ko nije postigao uspeh 'iz prve'. Među tim novim lavovima uspeha jedno od najblistavijih imena je Den Braun koji je u nekoliko prošlih godina uspeo da dovede svoje romane na liste i popne ih na same vrhove bestseler Olimpa. Početkom ove godina na Tajmsovoj top-listi našla su se sva četiri njegova romana («Digitalna tvrđava», «Tačka prevare», «Anđeli i demoni» i «Da Vinčijev kod») što je slučaj bez premca. Na talasu globalnog oduševljenja Braunom, stiže na ove prostore, u izdanju Solarisa, roman «Anđeli i demoni» uz najavu da ubrzo kod iste kuće iz štampe izlazi i «Da Vinčijev kod».
Šta očekuje znatiželjne čitaoce na preko 380 strana «Anđela i demona»?
Tajanstveni ponoćni poziv harvardskom profesoru Robertu Lengdonu uvod je u besomučnu trku u kojoj će simbolog iz Amerike, nadzvučnim avionom X-33, iz Bostona stići u Ženevu, do CERN-a, Evropskog saveta za nuklearna istraživanja, gde saznaje da je neko ubio vodećeg istraživača na polju subatomske fizike (i sveštenika) i odneo kanister sa kapljicom antimaterije dovoljnom da, u trenutku eksplozije (kada se antimaterija i materija sudare), uništi omanji grad a taj grad je ni manje ni više – Vatikan. Razlog zašto je Lengdon pozvan jeste što je na grudima ubijenog žig bratstva Iluminata, bratstva prognanih naučnika nekada okupljenih oko Galileja, zakletih smrtnih protivnika katoličke crkve kojima je metod rada infiltriranje u redove neprijatelja i razaranje iznutra; Iluminati su se 'uvukli' i među masone i tamo imali svoju tajnu bazu ali su, ipak, vremenom, zbog progana nestali sa istorijske scene – ili su se samo pritajili i čekali vreme za konačni protivudar? U društvu prelepe Viktorije Vetre, ćerke ubijenog naučnika, i same specijaliste za subatomistku, Lengdon leti za Vatikan da pomogne u razrešenju krizne situacije koju dodatno komplikuju zasedanje konklave na kojem se bira novi papa i koje se, kada započne, ne sme prekidati, odnosno nestanak četvorice kardinala koji su imali najviše šanse da budu izabrani. Glasnik Iluminata trujumfalno objavljuje da će svakog sata ubiti po jednog od otetih a da će u ponoć omražena papska država, koja je vekovima uništavala nauku, nestati u plamenu eksplozije. Lengdon koristeći svoje znanje da bi spasao kardinale juri kroz Rim po drevnoj Stazi prosvetljenja koju su Iluminati zacrtali kako bi njihove pristalice stigle do 'zbornog mesta'; put vodi kroz kapelu, crkvu, trg i fontanu ali i vatikanski arhiv, papine lične prostorije, kroz redove Švajcarske garde zaklete da čuva Vatikan. Usput tragaoci saznaju da je i neko iz samog jezgra crkvene hijerarhije iluminat koji je omogućio da se pakleni plan sprovede. Iako ne uspevaju da spasu otete kardinale (svaki je žigosan mitskim ambigramskim žigom koji se može čitati sa oba kraja) Lengdon i pratilja mu Viktorija (sve vreme u šorcu koji nije dozvoljen na svetom tlu) ubijaju egzekutora, hašašina, otkrivaju i eliminišu Janusa, tajanstvenog vođu Iluminata i u spektakularnom činu spasavaju Vatikan. Ali, kako to nalažu pravila dvostruke katarze, ubrzo se ispostavlja da je Janus, u stvari, neko sasvim drugi, neko ko je bio izvan svih sumnji pa sledi još jedna energična akcija posle koje će stvari doći na svoje mesto (uključujući i 'konzumiranje' ljubavi između Lengdona i Viktorije što profesora neće sprečiti da već u sledećem romanu «Da Vinčijevom kodu» krene u rešavanje nove misterije sa novom pratiljom).
Jedan od prikazivača «Anđela i demona» konstatovao je da je u pitanju spoj Toma Klensija (proslavljenog autora trilera) i Umberta Eka; istini za volju trebalo bi pomenuti i Majkla Krejtona koji redovno u svoje romane ubacuje naučno fantastično spekulativne elemente oko kojih se zapliće priča ili koji su deo njenog razrešenja. U Braunovom slučaju, polazna tačka je antimaterija odnosno količina dovoljna za veliku eksploziju; ova spekulacija zasniva se na sadašnjem znaju i uspesima nauke ali je odmaknuta i korak unapred baš po pitanju proizvedene količine. Ekov 'deo kolača' vezan je (preko «Imena ruže») za najstariju živuću organizaciju Zapadnog sveta – katoličku crkvu odnosno njenu dugu istoriju prepunu mračnih mesta i tekući konzervativizam u sudaru sa savremenim svetom. Klensijevo parče su zavere tajnih društava, pakleni planovi i pokušaji njihovog osujećenja. Ravnopravnu ulogu sa pomenutim sastojcima imaju Vatikan i Rim kao arhitektonske celine (u knjizi su i odštampane karte oba grada radi lakšeg praćenja potere). Radnja teče od obaveznih mesta svih turističkih tura preko manje znanih do onih koje niko (ili gotovo niko) ne može videti (arhiv Vatikana ili katakombe ispod Bazilike Sv. Petra zaključno sa grobom oca crkve). Priča «Anđela i demona» (kao i «Da Vinčijevog koda») otvara se, razvija i završava u Evropi; Lengdon se jedino budi u Americi da bi odmah odleteo (istina Boingovim avionom) na Stari kontinent. Ako je po pitanju istorijske zavrzlame izbor poprišta dešavanja logičan (u SAD Evropa je sinonim istorije i među širim masama pre svega se tretira kao veliki muzej stvoren za prestižne kulturne safarije) odabir CERNa je unekoliko netipičan jer Ameri vole da budu prvi u nauci; možda je Braun zaključio da je najzgodnije da se sve loše zakuva daleko od domovine i tako dobije dovoljnu distancu koja garantuje lagodno čitanje bez 'štrecanja'. Mali popust u prepoznavanju učinjen je u liku okrutnog hašašina koji je Arapin, dakle pripadnik trenutno univerzalnih nevaljaca. Primetimo usput i da detektiv-profesor Lengdon nije pravedni prgavi Amer razbijač već daleki, uznapredovali rod evropskog Šerloka Holmsa: dok je prvi bio renesansni svašto-znalac Lengdon je surovi specijalista (nećemo reći fah idiot) i može da rešava samo određeni profil slučajeva a za ostale je 'truba'; na sreću, istorija i umetnost su prepune trenutno kurentne simbologije pa će još dugo biti posla za visprenog naučnika.
Kako-bilo-da-bilo, kada je postavio pozornicu Braun je, oštro i brzo, krenuo u slalom akcija koristeći sve 'cake' kratkih poglavlja za završnom-udarnom rečenicom (tzv 'panč lajn'), odmerenog ubacivanja elemenata zavere, nedoumica, zločina, šetnji čudesnim ulicama, trgovima i, konačno, katakombama uz poneki red posećen sećanjima junaka odnosno nežnim osećanjima koja gaje (oni kojima je to dozvoljeno). I, sve do raspleta, priča uglavnom klizi i tera čitaoca da je prati i pita se ko je ubica. Usput se 'hvataju' i bezbrojni podaci o kulturi, umetnosti, ratovima, starim i novim tajnama crkve i njene hijerarhije; na ovom tzv 'hrana za mozak' nivou roman je 'visoko kaloričan' i dobro serviran pa nije zagušen ukusima. Kako se bliži kulminacija ovi začini ustupaju mesto razrešenju koje se uklapa u obrazac 'krivac nije onaj koga prvog otkriju' jer se u drugom krugu ispostavlja da je negativac dotada dobar momak (najčešći oblik razbijačke dvostruke katarze je onaj kad nevaljalac neće da umre pa se mora ubiti dva puta). Ako se kome od probirljivijih konzumenata ova predvidivost rešenja ne dopada (posebno monolozi sa poprilično patetike) uvek može da se vrati zapletu, jurnjavama, otkrivanjima zagonetki i istorijskim kuriozumima. Jer, koliko su stari krimići toliko je stara i istina da pravo uživanje u ovakoj literaturi dolazi u naknadnim čitanjima, kada već znate ko je ubica; tek tada se mogu dobro sagledati finese čitave zavrzlame i tek se onda otkriva ko je pravi majstog žanra. Braun vrlo dobro prolazi na tom testu naknadnog čitanja što je još jedan dokaz da pred sobom imamo autora koji zna svoj posao i koji ga odrađuje s punom snagom; ovakav rad istovremeno je i zalog da se i sledećim Braunovim knjigama priđe s poverenjem.
0 komentara:
Постави коментар