KRIMIĆ O KLONOVIMA

Prikaz romana «Rezerve» Majkl Maršal Smita
prevod: Goran Skrobonja; izdavač: Kojot, Beograd 2004.
            Polovinom 1980-tih na veliku scenu američke i svetske Science Fiction literature stupa novi način razmišljanja i pisanja o budućnosti nazvan kiber-pank. Svojevrni ideolog i udarni pisac pokteta je Vilijem Gibson a njegov roman «Neuromanser» i serija priča koja mu je prethodila otvaraju drugačije vizure društvenih i ljudskih problema jednog visoko tehnologizovanog doba razapetog između uništenja čovekove prirodne okoline i bujanja virtuelne stvarnosti. U tom i takvom vremenu i okruženju, borba za opstanak mnoštva ljudi na marginu društva svodi se na sitan kriminal i krađe u virtuelnom svetu; naravno, na gornjoj strani lestvice, bogataši takođe kradu ali u velikom stilu i pod okriljem sistema. Živopisnost okruženja, bizarnost svakolikih grupa, uvrnuti i izvrnuti vrednosni sistemi koji se svode na staru 'cilj opravdava sredstva' i vrcavi sleng daju kiber-pankerima mogućnost da se sadržinski i stilski razmašu i krenu u razradu 'prljave' proze neuobičajene osećajnosti. Uprkos predviđanjima da je ovaj pravac kratkog daha, kiber-pank je, ugrađujući svoj svetonazor u arsenal žanrovske ikonografije, opstao do današnjih dana uspešno se razvijajući i granajući. Mladi pisci kreću sa pozicija koje su osvojili prvoborci kiber-panka i nastavljaju da kreću u neistražene predele ne preterano obećavajućih likova stvari koje dolaze.
            Majkl Maršal Smit (1965) svojim se dosadašnjim delima – pričama (počeo je da ih objavljuje 1991.g. a 17 najboljih sabrao u zbirku «Za svakog drugačije») i sa tri romana - nametnuo kao relevantan SF autor mlađe srednje generacije. Među romanima značajno mesto pripada drugoobjavljenim «Rezervama» iz 1996.g. koje su privukle pažnju i kritike i publike. Pisane 10 godina posle pomenute kiber-pank revolucije, «Rezerve» potvrđuju da je pokret živ, zdrav i napredan. Priča «Rezervi» vrti se oko Džeka Rendala, veterana rata u košmarnom alternativnom svetu i bivšeg policajca koji je prekršio pravila o nezameranju velikim gazdama pravde i zločina koje žive u ugodnom braku iz računa; elem, Rendal se, bežeći iz Novog Ričmonda (inače, prinudno prizemljenog letećeg tržnog centra na 200 spratova), zapošljava na farmi rezervi, beslovesnih ljudskih kreatura odgajanih za potrebe bogataša (što će reči, kada nekom zatreba bilo koji organ doktori ga iseku iz rezervi; otuda bogataši žive vrlo raspusno i neobavezno jer znaju da je sve što im u telu otkaže zamenjivo; rezerve za sadržinu glave još ne postoje). Negde između smena i slobodnih sati provedenih u blaženom svetu droga, Rendal u zaključanim telesima koja čuva otkriva – ljudska bića namerno svedena na predmete i kuje plan o osvešćivanju i oslobađanju barem nekih od njih. Ali, tek kada mu u tome pomogne droid plan zaista počinje sa realizacijom. Bekstvo ipak dolazi prebrzo a jedino rešenje da ono zaista uspe da se Rendal vrati u Novi Ričmond gde bi, uprkos mogućnosti da ga otkriju stari neprijatelji, zatražio pomoć od proverenih prijatelja. Stvari, naravno, kako to i biva, ubrzo kreću nizbrdo, dobrog starog, nekorumpiranog prijatelja-detektiva ubijaju a rezerve otimaju nepoznati ljudi vični vojnim veštinama. Hteo ne hteo, Rendal mora, po sopstvenom moralnom kodu, barem da pokuša da oslobodi svoje štičenike što ga dovodi na vrata kriminalca za koga sumnja da je, nekada davno, naredio da mu ubiju ženu i dete. Vrteška događaja sve je brža i podrazumeva zajednički povratak na ratna područja, borbu i pobedu (opet uz pomoć mozga droida sa farme) a potom i na najviše, bogataške spratove bivšeg šoping raja. Iako ne uspeva da spase rezerve, Rendalu barem namiruje dugove iz prošlosti, potamani nekoliko loših momaka i skloni se na pusto mesto sa, za utehu, bivšom prostitutkom u zagrljaju.
            Roman je rađen po obrascu tvrdo kuvanih krimića izašlih ispod pera klasika kakvi su Hemet, Čendler i Spilejni. Pisan je u formi koja je postala zaštitni znak tvrdog krimića, barem kod Čendlera i Spilejnija, dakle u formi Rendalovog monologa, čas ciničnog, čas mudrijaškog, čas uvrnuto-humorno nastrojenog. U opticaju je i mnoštvo fraza karakterističnih za sleng zatvorenih grupa tipova kojima lepo izražavanje, gramatika i maniri nisu jača strana; ove jezičke bravure i egzibicije koje razgaljuju čitaoca i definitivno utvrđuju životnu ubedljivost priče, Goran Skrobonja majstorski, ubedljivo, umešno i 'masno' prevodi. Naravno, iza maske opasnog momka krije se povređen, sentimantalan muškarac koji voli svim srcem i spreman je da se žrtvuje za svoje milei drage, kako porodicu tako i za prijatelje i štićenike. Ovo opšte mesto tvrdih krimića istovremeno je i njegova slaba tačka jer je potrebna velika umešnost da se surovost i sentimentalnost doziraju tako da ne skliznu u patetiku (koja je opasno blizu). I Smit je imao isti problem i rešavao ga u različitim scenama sa promenjivim rezultatom ali je, na nivou celine, uspeo da pobedi i ne uguši heroja u sopstvenim suzama niti da mu omekša pesnice i oštro oko kojim nišani. Slična piščeva muka bila je sa previše orkestriranim finalom romana, odnosno nužnim spajanjem svih kockica i otkrivanjem zavere protiv Rendala. No, krimići su žanr vrlo jasno određenih pravila koja zahtevaju da sve u zapletu bude razjašnjeno, čak i ako/kada su događaji smešteni u budućnost, tako da se jedino može govoriti o autorovom pokušaju da na taj zadatak odgovori sa više ili manje umešnosti i, eventualno, malo izvrda-zaobiđe koju krivinu priče (što je slučaj sa detaljnijim objašnjenjima rata u alternativnom-paralelnom svetu Jazu ali, manjak informacija ume, baš ovde, da bude provokativan i simboličan posebno kada se uzme u obzir da je poslednji tvrdi heroj, Majk Hamer, takođe ratovao u, za njega drugačijem svetu, u džunglama protiv druge rasa, Japanaca; i Rendal ratuje u egzotičnim krajevima protiv čudnih mu ljudi a pošto je čitava Zemlja postala 'obična' nešto novo mora se naći u drugim stvarnostima). Smit je, dakle, ispoštovao ono što se od njega u krimiću očekuje istovremeno uspevajući, što nije ni malo lako, da bude svež i poletan, ubedljiv i intrigantan. Na SF strani romana, pak, njegovi odgovori na dileme kloniranja itekako su smisleni i uznemirujući jer nisu apstraktni već vrlo konkretno i neugodno živi; mogućnost zloupotrebe nauke opisana je plastično i, na žalost, vrlo je realna. Svodeći utiske, možemo reći da su «Rezerve» vrlo dobar kiber-pank roman pisca koji puno obećava te ih nikako ne treba propustiti.

0 komentara:

Постави коментар

top