Prikaz romana «Crni cvet» Bobana Kneževićaizdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd 2003.g.
Jedna od bitnih odrednica svakog umetnika jeste (samo)određivanje prema stvaralaštvu savremenika i autora čija dela su prethodila umetnikovom izlasku na tekuću kulturnu scene. Na ovo pitanje odgovara se ili direktno ili posredno (što će reći, i neizjašnjavanje jeste odgovor). U 'zahvatanju' tradicije seže se, zavisno od pojedinačnog interesovanja, do samih korena umetničkog delanja, do onogo što se naziva, kada je literatura u pitanju, narodno predanje. Na stav prema tim tvorevinama nadovezuju se i istorijski pogledi na grupu, naciju i države te, sledstveno, na ulogu istih u lokalnim i globalnim dešavanjima. Paleta odnosa prema tradiciji može ići od bezuslovnog slavljenja, nacional-romantičarskog zanosa preko analitičke kritičnosti do potpune nezainteresovanosti. Svaka epoha-etapa u razvoju književnosti obojena je vrednosnim sudom prema ovim pitanjima koji je podržavala i propagirala većina pisaca; sukob tradicionalista sa postmodernistima u prošloj deceniji, na ovdašnjoj književnoj sceni bio je odraz pokušaja otkrivanja i uspostavljanja tekućeg većinskog mišljenja.
Roman «Crni cvet» Bobana Kneževića (1958) zauzima vrlo posebno mesto u lepezi mogućih odgovora na pitanja tradicije i odnosa prema njoj. Priča o srpskom junaku koji se bori protiv moćnog ratnika-čarobnika koji teroriše narod, smeštena je doba posle pada carstva Dušana Silnog i najave dolaska Turaka-osvajača. Ipak, ovo vreme je potpuno pogodbeno ili pseudo-istorijsko jer se osim opštih odrednica ne insistira na realnim događajima ili toponimima. S druge strane, fizička zemlja Srba nadograđena je mestima i bićima kojima je stanište upravo u narodnom predanju odnosno u knjigama pisaca koji su tim i takvim predanjima dodavali svoja. Zapletene su, tako, i priče i bajke o Baš-čeliku, šumi Striborovoj, Arapinu megdandžiji, devojci žrtvovanoj zmaju, kovačima majstorima, vešticama i prorocima, prastarim kletvama... Ovakva, mitska, pozornica ne poznaje niti priznaje vremenske kategorije pa se, otuda, ni poglavlja knjige ne nižu pravolinijski već su izmešana tako da, ako počnete da čitate roman od početka ulazite u sredinu priče koja se, kako odmiču stranice, naizmenično grana unapred i unazad. Pored nedovoljno određenog vremena ni glavni junak nimalo nije tipičan srpski junak: mladi kraljević je baznadežna kukavica (nešto kao nejaki Uroš) sve dok u dubinama očevog zamka ne natrapa na čudnog zatvorenika koji mu, u zamenu za sopstvenu smrt, nudi neograničenu fizičku snagu i život viška. Ali, kako biva u poučnim pričama o delu i kazni, svaka nagrada ima svoju cenu i kraljević će naknadno saznati da je ubivši zatvorenika u stvari oslobodio prokletstvo svog naroda u liku ratnika-čarobnika koji ponovo ubire svoj krvavi danak. Progonjen saznanjem da je kriv za stradanja nevinih, kraljević najpre traga za uzrokom prokletstva a kada ga sazna žuri na konačni megdan sa čarobnikom. Pobeda nad neljudskim ratnikom, međutim, neće biti ni potpuna ni večita jer greh koji je izazvao prokletstvo ne može se oprati; a on, greh, jeste da su ratnici Dušana Silnog, u časnost koga se srpski narod zaklinje, iz besa i obesti što im se neko usudio protiviti, pobili čitavo selo sa svom nejači i starcima. Ta mrlja na obrazu, u zvezde kovanog, vladara ne može se obrisati već samo sakriti ali, uvek će postojati i uvek će neko, svesno ili nesvesno, osloboditi okova tu mračnu stranu koja se ceri sklonosti jednog naroda da obožava sopstvenu istoriju. I tako, kao što će uvek u narodu ratnika biti kukavica koji kao jedinke nisu odgovarajuće, tako će biti i događaja koji nisu podobni za nacionalno (samo)mitotvorenje i mitologizovanje. Pisac je svestan da ovaj 'samohval i samodrek' ne može biti ukinut pa poslednja rečenica romana stavlja tek privremenu tačku na priču. Jer, sve zaključano ili zatrpano jednom se može i mora otključati i otrpati a tada će tamo, u mračnoj pećini, čekati usud roditeljskog greha koji prećutkivanjem ne nestaje.
«Crni cvet» priziva arhetipske, kolektivne slike i predrasude i poigrava se njima gradeći zavodljivu priču od znanih elemenata. Na tom nivou čitanja dobijamo priču koja izrasta iz predanja i prerasta ga. S druge strane, pak, prepoznatljivost, potpomognuta arhajskim rečima i slikama, sa odgovarajućom količinom predačkog taloga koje nosi, oštro se sudara sa nimalo ugodnim zapletom i razrešenjima (barem za nacional-tradicionalističku sliku istorije). Tenziju dodatno podstiče skokovito pripovedanje u kome jedna kraj druge stoje epizode koje se dešavaju na istom mestu ali u različito psihološko vreme kraljevića (doba uzleta stoje 'rame uz rame' sa dobom kada je spoznata istina; ovome je pridodato i odgovarajuće godišnje doba: proleće za nadanje i jesen saznanja). U konačnom sagledavanju, ovaj vredan roman, u imaginarnoj lokalističkoj mito-istoriji, stoji kao apartni segment koji može biti temelj za prevazilaženje romantičarskih jednoznačnosti otvaranjem drugačijih vidika i vizura.
0 komentara:
Постави коментар