Naučna fantastika svakako nije mrtav žanr. Naprotiv, za razliku od drugih, npr. krimića, ili ljubića, izuzetno je aktivna i podložna promenama; u 1980-tima horor je, kao žanr u usponu, naizgled bio brži u razvoju kako kreativnom tako i komercijalnom dok se, s druge strane, možda najsporije od fantastičkih žanrova, razvija epska fantastika koja još pokušava da izađe iz Tolkinove senke. Ono što neminovno utiče na naučnu fantastiku i 'izaziva' njen razvoj jesu pomaci u naukama, kako prirodnim tako i onim društvenim, od teorijske fizike i astronomije preko tehnologija koje urastaju u svakodnevni život i medicine do socioloških sagledavanja organizacija ljudskih društava ili novih saznanja u istoriji. No, sem ovih otkrića ili hipoteza, na žanr bitno utiču i novine u ikonografiji od koje je sazdan. Novi ikonografski termini-pojmovi mogu ali i ne moraju biti vezani za tekuće nauke (ali uglavnom imaju naučni 'ukus') a da bi opstali potrebno je da ih prihvate, kao elemenat svojih dela, drugi žanr stvaraoci. Otuda će se u naučnoj fantastici (literaturi, filmu, stripu) pojaviti, po objavljivanju u nekom naučnom časopisu, direktni odjeci otkrića (ili pretpostavki da se tako nešto može otkriti) leda na Mesecu ili Marsu, mora na Jupiterovom mesecu Evropa, hipoteza o razvoju veštačke inteligencije i robota ili slično ali će se pojaviti i pojmovi koji su poprilično udaljeni od danas poznatih naučnih istina (kao što su npr. mašine kojima se trenutno može kontaktirati između udaljenih delova galaksija, u delima Ursule Le Gvin, izmišljeni paralelni svemiri u kojima brzina svetlosti nije maksimalno moguća brzina, svakojaki kvantni portali za transport na daljine ili mašine za teleportovanje iz «Zvezdanih staza»). O svakojakim laserskim pištoljima i svemirskim brodovima koji šibaju uzduž i popreko Univerzuma, uleću i izleću iz crnih rupa i crvotočina nećemo ni trošiti reči jer oni koji su ih smišljali nesporno su se dečački poigravali sopstvenom maštom (mada, ko zna šta će biti moguće za koju deceniju).
Ipak, odnos nauke i fantastike bazirane na njoj nije uvek tako jednosmeran, odnosno dešava se i da stvaraoci omanu iako su imali pred sobom sve podatke. Možda najpoznatiji primer umetničkog previda bio je vezan za razvoj kompjutera. Iako su još za vreme II svetskog rata moći ovih mašina bile fascinantne i obećavale, kako je vreme odmicalo, sve veća iznenađenja, naučna fantastika im je dodelila uloge pomoćnika ljudskim herojima, pomoćnicima svakako pametnim ali sporednim. Tek bi tu-i-tamo poneki kompjuter malo isprednjačio, uglavnom kada bi postao nevaljao (npr Klarkova «2001: odiseja u svemiru»). I dok su kompjuteri u naučnoj fantastici tavorili u stvarnosti su ubrzavali svoje mogućnosti. A onda je, polovinom 1980-tih, i mašta uzvratila udarac pojavom Vilijema Gibsona i njegovog kiber-panka koji je sagledao moguće spojeve čoveka i kompjutera kako u običnoj svakodnevici (kasnije nazvanoj 'mesnatoj stvarnosti') tako i u onome što je virtuelna stvarnost (kojoj je temelj Internet). Tako je naučna fantastika izmakla korak napred pa sadašnji teoretičari virtuelnog preuzimaju termine od Gibsona i kiber-pankerskih sledbenika. Istini za volju, Gibson i ostali iz tog tabora ne kriju da su mnogo naučili do literarnih prethodnika kakav je Filip Dik ili Viljem Barouz ali ostaje činjenica da su kiber-pankeri izgradili sliku budućnosti koja ima temelje prepoznatljive u tekućim tehnološkim čudesima, što je pojačalo uverljivost vizija.
U 1990-tim brojni su autori razvijali, prudubljivali ali i vulgarizovali poćetne postavke kiber-panka koje su postale ikonografski prepoznatljive (apsolutna vlast multinacionalnih kompanija, oštra podela na vrlo bogate i siromašne, bliska ekološka i demografska katastrofa, brojna ratišta malog intenziteta, marginalci koji se bave sitnim kriminalom, stvarnim i virtuelnim...). Istovremeno, započeto je ili, preciznije rečeno, nastavljeno je, traganje za novim 'varijantama' budućnosti. Nekolike zanimljive i zavodljive predstave 'lika stvari koje će doći', oslonjene na nauku i žanr, nudile su se kao mogući temelj za novu žanrovsku ikonografsku platformu ali nisu imale šireg odjeka. U poslednjih nekoliko godina, pak, nazire se moguća nova platforma a njena ključa reč-pojam jeste – post-ljudi (ili postljudi jer crtica između reči nije neophodna). Iako je termin u razvoju moguće je pratiti njegov razvoj odnosno konture.
Temelj post-ljudi jeste kiber-pank srastanje čoveka i kompjutera sa pripadajućim virtuelnim svetovima u kojima međusobno komuniciraju mašine i ljudi u svim kombinacijama. Svojevrsni spoj dva oblika postojanja-stvarnosti, one elektronske i one telesne, jesu 'duhovi' ljudi koji su svoje mentalne sadržaje učitali u mrežu zadržavši celinu svoje ličnosti koja sada plovi elektronskim svetovima; parnjak, u obrnutom smeru, ovim konstruktima su artificijalne inteligencije, stvorene od elektronskim elemenata koji oponašaju ličnosti dotada postojeće samo u organskim strukturama. Ono što je korak dalje od ove platforme je uvođenje nanotehnologije u ljudsko telo. Reč je o robotima veličine molekula koji se unose u telo i štite ga i popravljaju od bolesti odnosno šire njegove umne sposobnosti. O nano robotima se spekuliše u nauci, sprovode se i eksperimenti na ovom planu ali sve je u početnoj fazi sa malo ili nimalo rezultata; poseban polet ovoj oblasti donela je ideja o letu ljudi na Mars obzirom da je za dvogodišnju misiju potrebno odlično zdravlje posada a jedan od mogućih načina da se ono osigura bilo bi upravo unošenje nano robota u tela astronauta.
Prvi od rezultata ugradnje nano tehnologije u ljude bila bi dugovečnost pa čak i besmrtnost tela. Granica između stanja života i stanja smrti postala bi vrlo tanka i pogodbena. O živim mrtvacima (koji nisu zombiji izazvani vudu magijom) pisao je još 1974.g. Robert Silverber u noveli (proširenoj u roman) «Rođen sa mrtvima» (kod nas objavljeno u «Monolitu 1»). Istina, tehnologija vaskrsavanja mrtvaca nije posebno obrađena ali je opisan svet podeljen između (još) živih i mrtvih ljudi koji borave u odvojenim 'hladnim gradovima' i imaju svoju kulturu. Dve decenije kasnije, 1994.g., Jan Mekdonald je u romanu «Nekrovil» (kod nas objavljeno u «Monolitu» 10) zamislio svet koji je blizak kiber-pankerskom sa značajnim odmakom u aktivnoj, sveprisutnoj kulturi živih mrtvaca, koje je proizvela nano tehnologija.
Na temeljima praktične besrtnosti tela i uma, sveopšte nanotehnologizacije i daljeg razvoja kompjutersko-virtuelnih svetova, niče soj post-ljudi oslobođenih ranijih datosti i spremnih za nova istraživanja kako bliskih i dalekih svemira tako i korena same ljudskosti. Mogućnosti koje im stoje na raspolaganju gotovo su neiscrpne. U tom zamahu ovi novi ljudi mogu, po želji, menjati pol (u Simonsovim «Iliumu» svi post-ljudi su žene) i proširivati svoje umne sposobnosti kompjuterskim i mrežnim bazama podataka, mogu se transformisati u ljudska, životinjska, kombinovana ili apstraktna obličja (kao u noveli «Kustos» Čarlsa Strosa). Moguće je da izigravaju bogove svojim prethodnicima, običnim ljudima, da se poigravaju florom i faunom Zemlje obnavljajući dinosauruse ili kreirajući potpuno nove vrste kao u romanima «Ilium» i «Olimp» Dena Simonsa (u kojima ponovo izazvani rat za Troju prerasta u rat bogova sa ljudima i robotima). Od volje im je da žive u društvima gotovo besmrtnih jedinki koje razvijaju svoje duhovne i umetničke sposobnosti (kao u noveli «Nektar» Brajana Stejbforda). Kolonizacija svemira, gradnja čudesnih gradova u orbitama spoljih planeta ili otvaranje kvantnih crvotočina za duboki svemir ili paralelne stvarnosti takođe su na dohvat ruke; ovi poduhvati plod su znatiželje koju ogromne sposobnosti mogu da zadovolje ali i popriličnog stepena sveopšte dosade i dekadencije (ili to tako doživljavamo mi, obični ljudi). Rečju, post-ljudi su, kako im i ime kaže, nova stepenica u razvoju Homo Sapiensa dovoljno naučno-tehnološki uznapredovalog da dobrano uroni u same temelje svog fizičkog i psihološkog postojanja kao vrste i da tamo počne da menja ono što mu se ne dopada. Ovakav razvoj zadire i u organizaciju društava-država (koje gotovo da nestaju kao nosioci monopola sile) i u važeće pravno-etičko-moralne kodekse koji su potpuno reletivizovani u odnosu na one po kojima se danas živi. Umetnost i folozofija iscrpljuju se u stvaranju čudnovatih živih bića ili entiteta kojima je podarena pseudo svest.
Dalji razvoj naučne fantastike, ukoliko deo autora odabere da se i dalje bavi post-ljudima (jer nisu ni svi autori bili kiber-pankeri, neki su išli starim putevima), otvoriće i razmatrati mnoge od već pomenutih situacija nudeći sadržaje koji će biti intrigantni na nivoima zapleta i raspleta kao i na onim nivoima koji dublje razmatraju temeljne postavke opstanka ljudske vrste kao takve u bitno drugačijim okolnostima. Naravno, godine koje dolaze i dela koja će u njima biti objavljena otkriće da li su post-ljudi opstali ili potonuli u žanrovski zaborav kao ideje koje nisu naišle na širi odjek (što ne znači da jednog dana neće biti reaktivirane).
0 komentara:
Постави коментар