VEČITI KUM

U svetovima popularne kulture koji neprestano i nemilosrdno troše robu i traže novu, znan je redosled postupaka, od lansiranja-promocije put vodi na gore, u uspon na liste čitanosti/gledanosti/slušanosti, što duže zadržavanje na vrhuncu za one najatraktivnije i sa najvećom reklamnom kampanjom, te lagani pad i postepeni nestanak u  košu potrošenih i odbačenih proizvoda za zabavu, 'žvaka za um i oči'. Već sledeće sezone 'izbacuju' se novi modeli žvaka i niko se ne seća onih starih. Vraćanje staroj robi uglavnom ima zadatak da se 'evociraju' privatne uspomene na protekle godine, u kojima proizvod imao važnu ulogu. Ljudi u biznisu, pak, pretresaju raniju produkciju da bi izučili zanat ili pronašli neki sadržaj pogodan za reciklažu. Ipak, postoje dela koja, kad siđu sa rang listi, opstaju u svojevrsnoj 'evergrin' zoni tako da interes za njima i dalje traje. Ova specifična vrsta proizvoda poseduje, dakle, i kvalitete koji, ma kako raznorodni, imaju zajedničku odliku da su trajniji od jednokratnih-instant 'žvaka'. Analiza svakog takvog slučaja otkriće postojanje dubljih slojeva koji su upravo odgovorni za dugotrajnost dela.

Pod sloganom «Najčitaniji roman dvadesetog veka» beogradska «Laguna» objavila je novo izdanje romana «Kum» Maria Puza, najavljujući štampanje još knjiga istog pisca («Zakon ćutanja», «Poslednji Don», «Porodica»). Tako se pred našu publiku vraćaju dela ovog popularnog autora. Naravno, ključ Puzovog uspeha upravo je «Kum» čija se sudbina, pak, neraskidivo preplela sa istoimenim filmom F.F. Kopole, jednim od filmova koji se redovno pojavljuju na listama najboljih ili najpopularnijih dela umetnosti pokretnih slika. Tri decenije i koja godina preko nisu knjizi (originalno objavljenoj 1969.g.) naudile tako da ona deluje sveže i zanimljivo; filmska adaptacija koja se dobrano držala literarnog predloška, sa maestralnim Brandom u glavnoj ulozi neminovno proleće pred očima čitaoca ali štivo poseduje dovoljno snage da zadrži pažnju. Nakon sklapanja korica, analitički nastrojen čitalac svakako će imati dovoljno materijala za prijatno svođenje utisaka i iznalaženje zanimljivih veza i analogija. Jedna od njih je da je Mafija ekskluzivno američka rabota, barem u umetnosti. Ni Herkul Poaro, ni  inspektor Megre niti drugi poznati evropski delioci pravde, uglavnom nisu imali posla sa ovom organizacijom, dok u Novom svetu možemo govoriti o čitavom žanrovskom smeru posvećenom Organizaciji i njenim rabotama.

Mafija, ona izistinska, iako italijanski specijalitet, postala je poznata širom sveta tek kada je 'presađena' u SAD. Tome će doprineti istorijske okolnosti, pre svih prohibicija koja je iznedrila velika imena ove organizacije, ali i neponovljiva egzibicionistička crta američkog društva koja se ogleda u neprestanom serviranju slika iz običnog života koje, propuštene kroz medije, sa obaveznim došminkavanjem, postaju surogati legende i mitova tako potrebnih puku i novoj naciji. U takvom miljeu Mafija je obezbedila mesto u novinama, knjigama, filmovima i stripovima. Talasi tvrdog krimića i crnih krimi filmova iz 1940-tih izgradili su joj imidž nasilne, moćne i nemilosrdne organizacije koja postoji paralelno sa državom i sa njom se malo-malo takmiči. Zakon ćutanja, ritualne osvete, beskrajna i bespogovorna odanost, lagodan život, patrijahalnost i švaleranja, skupa odela, jurnjave kolima i praštanje 'tompson' automata, tajanstvene plaćene ubice, špijuni na svakom ćošku, špagete, arije iz opera, karanfili u reveru prugastih trodelnih odela, šeširi, crne košulje sa belim kravatama, šeširi i brčići, briljantin u kosi... sve su to delovi ikonografije Mafije koje su servirali mediji, preslikavajući dešavanja iz stvarnosti i doterujući ih (koliko su modeli popravljali imidž prema svojoj slici u medijima pitanje je ali se zna da su mnogi bosovi pažljivo pratili izveštaje o sebi u novinama i filmskim žurnalima te krimi filmovima i stripovima). I u godinama posle II svetskog rata umetniča verzija Mafije interesantna je publici, mada se zapažala stereotipnost u njenom tretiranju; uostalom 'zlatne' 1920-te i 1930-te su prošle, biznis se reorganizovao i sakrio pod velovima legalizovanih poslova i tajnih akcija pa je i spektakularnih obračuna, što međusobnih što sa policijom, sve je manje, tako da je tajanstvenost najvažnija odluka ove 'firme'.

U tom i takvom okruženju pojavio se «Kum» Maria Puza. Očigledno italijansko poreklo bilo je svojevrsna preporuka za autentičnost jer se moglo pretpostaviti (prema stereotipu) da on zna o organizaciji nešto što drugi, izvan originalnog naroda, ne mogu da saznaju; niko, naravno, nije direktno potencirao ovu mogućnost ali se ona posredno podgrevala. Kako bilo da bilo, priča o njujorškoj porodici Korleone u vremenima posle II svetskog rata zaintrigirala je čitaoce. Glavni junak, pater familias Don Vito ključ je čitavog zamešateljstva jer je reč ne o običnom čoveku već o pojavi koja ima božanske sposobnosti. Njegova mudrost je Solomonska, uvid u dešavanja potpun, predviđanja uvek tačna. Don je poslovni čovek koji ima neograničenu moć, poznanstva i uticaje. Pisac se ne bavi pojedinostima načina na koji je Kum izgradio svoju imperiju, kao što izostavlja i pojedinosti oko poslova porodice. Ono što se može pročitati jeste da je u pitanju posao vezan za kocku i da teče glatko i po ustaljenim pravilima. A kako niko nikoga ne tera da se kocka, rabota deluje sasvim prihvatljivo. Don uvek pomaže onima koji mu se obrate i ispravlja nepravde koje nanosi nerazumna vlast, i osioni ljudi, nalazeći najbolje rešenje. Nikoga ne tera ni na šta ali je spreman da se pozove na dug koji neko ima prema njemu. On se protivi mešanju u nove, prljave poslove oko droge jer je to protiv njegovih principa. Prema svojoj deci je tolerantan, čak i ako traže put koji ih vodi van porodične tradicije. Ljudi koji ga okružuju poštuju ga a on im uzvraća pažnjom i razumevanjem. Rečju, Don je božansko-kraljevska figura, stroga ali pravedna i časna. Naravno, u svakom žitu ima kukolja-izdajnika i nezahvalnika kao što su svuda uokolo pohlepni i prljavi kriminalci, korumpirani policajci i političari. I oni će skovati zaveru protiv Dona, izvršiti atentat na njega i pokušati da njegovu obezglavljenu porodicu uvuku u svoje mračne planove. No, računica se pokazala pogrešnom: atentat ne uspeva a porodica se okuplja oko sinova među kojima se nalazi i novi Don - zabludeli sin koji se vraća domu.

Saga o porodici Korleone bazirana je na mitološkim obrascima starijim od svih današnjih država. Pripadnost primarnoj čovekovoj grupi – porodici koja nudi okrilje i zaštitu od neprijateljskog okruženja, vernost i odanost krvnoj vezi, principi su koji opstaju od plemenskih vremena i usađeni su u kolektivno pamćenje i odatle će teško biti izbrisani jer koliko da izgledaju nasilni toliko su i prirodni pošto je čovek biće kolektiva. Napadi na porodicu mogu se smatrati svakodnevnom normalnošću pa je otpor opravdan. Izdajstva u sopstvenim redovima greh je nad grehovima. Ove i ovakve veze funkcionišu i novim vremenima, u neprijatelje se, u međuvremenu, upisala i sama država kao još jedan takmac koji bi da uguši porodicu. I iskušenja odricanja od njenog okrilja veća su. Ali, kada je opstanak porodice u pitanju ostvaruje se ona narodna da 'krv nije voda' i redovi se zbijaju u presudnom boju za opstanak.

Puzova priča uspešno spaja principe starog i novog doba. Razumevanje, prepoznavanje i identifikovanje čitalaca sa članovima porodice i arhetipskim situacijama podrazumeva se. Uzbudljivost događaja, smrtonosne pretnje, situacije koje u trenu izgledaju bezizlazne, domišljatost i pojedinačno žrtvovanje podgrevaju tenzije i čine da se štivo prati bez daha. «Kum» je vanredno uzbudljivo pisan krimić koji se ne svodi na pucnjavu i jurnjavu. Ono što stoji iza kulisa golih akcija jesu punokrvne sudbine jedinki i čitave porodice u surovom svetu koje bivaju razrešene na zadovoljavajući način (dakle, iskreni i pošteni pobeđuju). Rečju, u pitanju je krimić sa višestruko katarzičnim efektima, a ovi su, kako je znano, poželjni, korisni i trajni.