izdavač: Narodna knjiga / Alfa, Beograd 2003.
Raspad SFR Jugoslavije 'proizveo' je u srpskoj literaturi čitav talas dela koja se bave ovim periodom, bilo da pišu o ratu, o izbeglištvu ili o tzv miru države koja zvanično nije ratovala. Ton ovakvih knjiga mračan je i sumoran, počesto vrvi od brutalnosti, vulgarnog ili romantično-rodoljubno herojskog; intenzivni emotivni naboj koji prati vremenski bliske događaje izliva se na papir u sirovom, nepatvorenom obliku. Retke su proze koje se odmiču, iskoračuju od trenutnog i iz drugačijih vizura prate te kobne 'godine raspleta'; među ovakvim knjigama izuzetno mesto svakako pripada romanu «Album fotografija» Dušana Gojkova (1965) jer je reč o delu vanredne poetske snage koja svoje korene crpi iz 'sumatrističke' proze i poezije srpskih literata koji su preživeli I svetski rat. Glavni junak, tridesetogodišnji novinar, Lazar, odlazi iz države 1991.g., u jeku priprema za rat, i preko Grčke, Nemačke, Švajcarske i Engleske stiče do Amerike da bi se ponovo vratio u Beograd, sada već «terru incognitu», da proživi bedu 1992. i 1993. godine. Ovo je prostorno-vremenski okvir i pozornica za život i priklučenija superiornog intelektualca, Londonskog školarca, neumornog putnika i poliglote koji govori-misli-piše mešajući jezike, besprekornog znaca literature i istorije, muzike i slikarstva. Lazar je čistokrvi i potpuni hedonista, sposoban da uživa u poeziji i vinu, prozi i hrani, u prirodi i duvanu, arhitekturi i ženama. Oreol ukletog pesnika upotpunjuje srdobolja i melanholijski odmak od stvarnosti. Ovakav, svetski, mada, u osnovi, evropski junak (koji nema mnogo lepih reči za 'novi svet'), otići će iz Jugoslavije, koja je bila njegova rodna zemlja ali i mesto na koje se, sa putovanja, vraćao i na kome se osećao dobro (jer je bila otvorena prema svim svetskim utiscima) i prolazi kroz zapadni svet, udaljujući se od bezumlja; ali, kako shvata, ne bez protivljenja, zov Balkana neodoljivo je fatalan. Rasulo koje zatiče utvrđuje duboki rascep u Lazaru, pogoršava njegovu bolest ali donosi i čudni, bolni mir, ili, tačnije, pomirenost sa zadatom sudbinom. Ništa, čak ni ljubavne veze, one van zemlje, od kojih se otrgao, i ona u Beogradu, ne mogu izbrisati ili izmeniti usud. Odjava radio drame o Krleži i Crnjanskom (potpuno neprimerene, po mišljenju urednika), koju snima, ispostavlja se i kao konačna odjava intelektualca iz kala svakodnevnog trajanja.
Kako to i naslov sugeriše, «Album fotografija» upravo je niz bljesaka, kratkih segmenata proze, poezije, recepata, pisama, dijaloga, citata. Nekoliko rečenica ili samo reči potrebno je da dočara konture mesta ili emocija a zatim je prazninama koje dele pasuse prepušteno da dopunjuju sliku i, istovremeno, blede i pretapaju se u sledeći prozor. Na takav način nastaju i akvareli: na mokru površinu papira nanosi se kapljica boja koja se razliva, grana, meandrira, bledi i utapa, bezbolno, u neku susednu boju. Rezultat je prozračna slika blagih valera. Upravo takav je i opšti ton romana: na vlažnu podlogu sete padaju boje-događaji; ma koliko bili intenzivni (u pozitivno ili negativnom registru) oni samo pojačavaju osnovu, koja probija kroz njih vođena svojim zamahom patiniranim istorijama, opštom i porodičnom, i umetnošću. No, seta ne prelazi u patetiku, daleke su joj sve manipulacije osećanjima, onim intimno-pojedinačnim ili šire-grupnim. Nema vatrenih komentara kojima se događaji opravdavaju ili osuđuju; najviše što se, kao stav, može pročitati je razočaranost pred provalama primitivnosti koje brišu bilo kakvu duhovnu otmenost. A baš takva prefinjenost i profinjenot, koje začinjavaju život i izdižu ga iznad trivijalnosti, odlikuju Lazara dok je seta, koja mora da bude sadrug svakom misaonog bića svesnog svoje telesne kratkotrajnosti i mentalnih ograničenja, dodatno osnažena upravo prostorima i vremenom u kome novinar živi. U konačnom sagledavanju, «Album fotografija» ostaje u svesti čitaoca kao vanredna, poetski intonirana proza o osetljivoj jedinki u dobu koje ne prihvata plemenitost.
0 komentara:
Постави коментар