Povodom romana «Čovek koji nije ubio Franca Ferdinanda» Žo Soaresa Đaci ovdašnjih manje i više reformisanih škola znali su da je Istorija velika učiteljica života, da je narod koji ne pamti svoju Istoriju osuđen da je ponavlja itd. Međutim, mladi (i stari sa njima) na svojoj koži su osetili kako to Istoriju pišu pobednici i da se, prema tome ko je na vlasti, određuje i školsko gradivo; desilo se da knjige iz kojih je učio stariji brat sledeće godine ne važe jer se štampaju nove sa drugačijim rezultatima bitaka i ratova. A šta reći o zvaničnim i tajnim Istorijama pohranjenim u dokumenta koja će se tek otvoriti za 50 i kusur godina i baciti novo svetlo na neke događaje? Ispada da je Istorija poprilično prevrtljiva rabota, gradivo učiteljice života je fluidno i nestabilno i vrlo nepodobno tj. kvarljivo. Kakva je svrha, onda, pamćenja nekih datuma koji i ne moraju da su tako bitni? Zašto ih onda bubati? I, u krajnjem, kakva je korist od te i takve Istorije? Naravno, kad je nešto sveto ljudi (oni sa barem malo duhovne samostalnosti) od toga zaziru, gledaju ga podozrivo. A kad se to sveto prikaže kao lažno zlato, s kratkim vekom trajanja, niko i ništa ih ne može sprečiti da se tome podsmehnu, malo se sprdaju i zabavljaju. Neko to radi prikriveno neko sasvim otvoreno. Zato iza naslova knjiga, predstava, filmova koji sadrže odrednice kao 'prava', 'istinita', 'otkrivena' ili slična Istorija može stajati svašta, u rasponu od senzacionalističkog štiva, utemeljene rasprave do lakog poigravanja; čak i sasvim rečiti naslovi kao «Smešna strana istorije» mogu kriti caku i zvrčku i ne biti ono što na prvi pogled sugerišu (isto važi i za namrštene knjižurine koje izazivaju salve smeha a ne bi trebale).
Roman sugestivnog imena «Čovek koji nije ubio Franca Ferdinanda» (izdavač Clio, Beograd 2003.), delo Žoa Soaresa (1938), glumca, TV i radio voditelja, hroničara političkog života Brazila, ima podnaslov «Biografija jednog anarhiste» i upravo je delo za koje pre no počnete da ga čitate ne znate da li je ozbiljna studija, bombasta spekulacija ili nešto treće tj. smešno i veselo. Na razočaranje onih koji navijaju za prvu ili drugu opciju ono treće je pravo jer se radi o vešto iskonstruisanoj, zabavnoj, delom poučnoj priči o Dimitri Dimo Borža Korozecu, školovanom atentatoru koga je peh pratio kroz ceo život te je, uprkos svim naporima, iako na pravom mestu u pravom trenutku, uspevao samo da omane. Rođen je 1897.g. u Bosni, od majke, cirkuske akrobatkinje iz Brazila, i oca Srbina, člana anarhističke organizacije, sa čudnovatom anomalijom - ima po dva kažipsta na rukama – i obrazovan u školi za atentatore koju organizuje «Crna ruka». Kao izuzetnom strelcu (mada i beznadežno nespretnom) prvi zadatak mu je da ubije prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu. Ali, Dimitri uspeva jedino da, uzbuđen i ustreptao, zaglavi dva prsta u prsten pištolja! Nakon što, nemoćan, odgleda atentat on, posramljen, beži s lica mesta. Njegovo razočarenje ne deli Dragutin Dimitrijević Apis, šef «Crne ruke» koji ga, predviđajući velike događaje, šalje u Pariz. Dimitri (sa sve u zavoj zamotanom rukom, jer ne može da odglavi prste iz pištolja) u znamenitom Orijent Ekspresu, upoznaje tajanstvenu damu, igračicu poznatu kao Mata Hari koja rešava da ga zavede. Ljubavni susret ne uspeva da spreči igračicin pratilac, patuljak Motilah Bakaš, poslednji član indijskog bratstva ubica Thung ali ga prekida nemačka policija koja hapsi Matu Hari pošto ju je Dimitri nehotice odao.
U Parizu, smešten kod starog anarhiste Žerara, Dimitri postaje taksista. Francuska je u zanosu, svi pozivaju na rat, svi osim poslanika Žoresa, vlasnika lista L'Humanite. Dimo u njemu vidi svoju žrtvu jer sprečava rat koji će doneti propast Austrougarske, tamnice naroda. On kupuje kolač, filuje ga otrovom i donosi žrtvi ali je preduhitren jer neko drugi ubija poslanika. U gužvi Dimo guta komad kolača i, svestan posledica, žuri u bolnicu no, pada na ulici. Podiže ga Marija Kiri i odvlači do lekara. Dimo je, zahvaljujući brzom reagovanju, spasen ali samo zakratko – zamenjuju ga sa drugim bolesnikom i vade mu bubreg! Po izlasku, s bubregom manje i nekoliko kilograma više, Dimo, sa svim pariskim taksistima biva mobilisan da odveze vojsku na obalu reke Marne, gde se očekuje velika bitka. Nespretan kakav je, on svoje putnike odvozi u sasvim drugom pravcu. Ostatak rata Dimo provodi po noćnim lokalima; u poznatoj pivnici «Lipp» sreće Apolinera, Koktoa, Satija, Modiljanija i Pikasa (koji će nacrtani njegov portret na salveti). Sreće i brazilskog donžuana Žoze do Patrosinija Mlađeg, koji mu daje preporuku za brod koji iz Marseja polazi za Rio de Žaneiro. Ali, plovidba traje kratko jer brod potapa nemačka podmornica. Putnici ubrzo bivaju spaseni; Dima, koji je plivao na pogrešnu stranu, spasavaju portugalski ribari ali on, pre ulaska u luku, beži od njih. Trag mu se gubi punih godinu dana; postoje sumnje da je bio umešan u neuspešni atentat na Lenjina, eksperimentisao sa drogama i erotskim zadovoljstvima, bio u kontaktu sa Alisterom Kroulijem... Ponovo pokušava 1918.g. da stigne u Brazil ali lekari ga ne puštaju jer sumnjaju da je bolestan pa mora da otplovi za San Fransisko. Ali ostali putnici, koje je on zarazio španskim gripom, ulaze u Brazil i izazivaju veliku epidemiju koje odnosi mnogo života, među njima i predsednika Rodriges Alvesa. Nesvestan svog dela Dimo, u Holivudu, traži posao. Angažovan je kao statista u filmi «Ben Hur» ali to je skupa greška jer nenamerno izaziva propast velike scene trke dvokolica. Njegov cimer, svestan da mora da se otarasi baksuza, ubeđuje ga da su gangsteri pravi borci protiv državnog sistema i revolucionarno raspoloženi Dimo odlazi u Čikago i postaje bliski prijatelj Al Kapone; ovaj odnos neće poremetiti ni neobavljeni zadatak u eliminaciji bande «Bagz» Morana na dan Svetog Valentina. Ali, slatki dani prohibicije su na kraju, Kapone je u zatvoru a ludi plan da Dimo potplati porotu (naravno) propada - on upada u sobu pogrešne porote - i Kapone dobija 11 godina zatvora. Dimo beži u Majami, tamo ne uspeva da 'odradi' atentat na Ruzvelta ali zato omete drugog ubicu. Konačno, 1935.g. Dimo stiže u politički uzavreli Rio. Pokušava da spreči hapšenje komunističkih vođa i završava u zatvoru; ni bekstvo koje organizuje ne uspeva.
I verovatno bi Dimo zauvek trunuo na Kaznenoj koloniji (gde, u dokolici, trenira buba-švabe) da mu stanodavka (zaljubljena baš u njega) ne dotura novac za bekstvo. Posle avanture (a la Papion) u džungli, koja podrazumeva i susret sa gubavcima, Dimo, u zagljaju strasne Marije Euženije Pekano, zaboravlja mladalačke ideje. Ali - jednom anarhista uvek anarhista - Dimo rešava da ubije spasioca nacije, tiranina Žetulija Vargasa. Pridružuje se, mrskim mu, integralistima ali, pošto ne iseče sve telefonske linije, njihov napad na predsedničku platu propada. Neuspeh ga ne obeshrabruje; rešava da otme predsednikovog brata Bežoa. Ali, umesto da napije Bežoa, Dimo se obeznanjuje od pića. Ne uspeva mu ni pokušaj ubistva na hipodromu i sudar sa predsednikovim automobilom ali ga zato Pekita ostavlja. On ne odustaje, ubacuje se među policajce koji čuvaju predsednika. Uspeh je na dohvat ruku. No, politička situacija se te 1954.g. menja, Vargas gubi podršku svoje klike i rešava da se ubije. Dimo koji je u sobi shvata da mora da spreči Vargasa kako bi ovaj, živ, bio izvrgnut ruglu. Kao i uvek, Dimo ne uspeva, u gušanju Vargas gine a Dima beži. Poslednji trag o njemu je iskrzana sveska naslovljena kao «Memoari i omaške - beleške za autobiografiju» nađena u sedištu Muslimanske braće, prilikom policijske akcije čišćenja posle neupelog atentata na Gamal Abdel Nasera, oktobra 1954. Raciju je izbegao nepoznati terorista za kojim su prodavci vikali «Dvanaestoprsti»!
Priča o tajanstvenom Dimitri Borža Korozecu potkrepljena je mnoštvom fotografija (istina on je uvek nekako u senci, iza ugla ili mu se vidu samo ruka, noga ali, svaki anarhista koji drži do sebe želi da ostane skriven i izbegava slikanje), izjavama svedoka, novinskim člancima i odlomcima iz «Memoara...». Kao i sve prave a neformalne istine o događajima koji su potresali svet i ova, puna sasvim običnih detalja, dokazuje da se iza presudnih i prelomnih istorijskih epizoda kriju mali ljudi, mnošvo sitnih strasti, grešaka i slučajnosti. I zato je ovakve knjige beskrajno zabavnije čitati od debelih studija koje se pozivaju na dokumenta i celomudrene analize. Šarm Soaresove knjige je u nepretencioznoj lakoći kojom barata faktima. Svakako da se ovakav nonšalantni stav prema Istoriji neće dopasti onima koji do iste drže. Ali, kako svaka godina donosi nove detalje o nekoj ličnosti ili događaju i baca na njih drugačije svetlo valja se zapitati postoji li konačna istina o nekome/nečemu što određuje Istoriju i naše živote u njoj? Soaresova priča nema te probleme – za nju znamo da je izmišljena, dakle netačna. Ili, barem, tako mislimo u ovom trenu a sutra – ko će ga znati, možda ova knjiga postane udžbenik Istorije? Ko bi to smeo da porekne?
0 komentara:
Постави коментар