Sjajna crvena tačka, kako se planeta Mars ukazuje zemljanima, oduvek je privlačila pažnju posmatrača noćnog neba. Za razliku od ostalih zvezda koje su slale hladnu svetlost crvenilo je bilo koliko blisko toliko i preteće, pa mu je pripisivano mnoštvo svojstava a najčešće i najpoznatije jeste ono da je u pitanju zvezda ognja i mača, dakle rata i ratnika, odnosno pretnje tom ljudskom rukom izazvanom pošasti. Astrolozi, okultisti i mističari pripisuju mu upornost, surovost, impulsivnost, vrelinu i suvost, svirepost, tiraniju, grozničavost itd... Zahvaljujući upornosti profesionalnih osmatrača starog veka, mnoštvo pretpostavki se stvaralo i nadograđivalo na daleku kuglu od gvožđa. Naravno, ondašnja bistrina atmosfere i nepostojanje jakog svetla na površini Zemlje koje bi zasenilo vidik, puno su pomogli u toj raboti. Relativno ustaljeno mišljenje bitno je unapređeno 1877.g. kada je Skijapeli započeo prvo detaljno osmatranje planete a pravi bum došao je sa otkrićem kanala na Marsu. Od tog trenutka, Mars postaje i prva planeta za koju se zasigurno znalo da je naseljena. Karte sa ucrtanim kanalima, naročite one Persifala Lovela koji ih je do 1894 nabrojao oko 500, bile su krunski dokaz ove činjenice a otkrivanje sve novih i novih linija-kanala značilo je samo da se tamo gore radi i razvija. Negde u tom oduševljenju ovim preklopili su se mitološki i naučni nivoi i rodio se strah od ratobornih marsovaca koji bi mogli da ugroze našu plavu planetu.
Romaneskna realizacija ovog straha pojavila se 1898.g. u legendarnom «Ratu svetova» Herberta Džordža Velsa. Svakako da u zaleđu priče o iskrcavanju Marsovaca i masakru koji sledi i dovodi ljudsku vrstu do ruba istrebljenja, leži ksenofobijska fiksacija, usađena u kolektivno nesvesno ali je sticaj opasnih-krvožednih stranaca u liku Marsovaca toliko snažan da je postao jedan od repera XX veka. To potvrđuje i uspešnost radio adapacije «Rata svetova» iz 30. oktobra 1938.g.u izvođenju još jednog Velsa, Orsona i njegovog «Merkjuri teaatra» koja je naterala hiljade amerikanaca u beg iz gradova u planine. Pogodnost za dvojicu Velsova bio je i narastajući bauk fašizma koji dodao koju kap benzina na lomaču masovne histerije. I filmske verzije romana (najuspešnija iz 1953. u režiji Bajrona Haskina; isti režiser je snimio i «Robinzona Krusoa na Marsu», svemirsku verziju romana Danije Defoa) imale su solidan uspeh, opet pre svega zahvaljujući ingenioznom literarnom podlošku. Ali, istini za volju, Mars i Marsovci su doživeli i detronizaciju sopstvenog mitskog lika, odnosno postali karikatura u filmu «Mars napada» Tima Bartona iz 1996.g dakle skoro pun vek od Velsove priče; ovim delom (ma koliko ne-uspelim) zatvoren je krug i dosije 'krvožednih Marsovaca'; vrlo je malo verovatno da će neko ponovo posegnuti za Marsovcima kao apriornim nevaljalcima (osim opet u nekoj parodiji). Ideja o takvim stanovnicima crvene planete polako ali sigurno je istrošena.
Mars jeste bio pozornica brojnih dela iz naučnofantastičkog žanra u svim oblicima (književnom, stripovskom, filmskom). Ma koliko ova bila šarolika po zapletima i dosegnutim kvalitetima, ono što se može zapaziti jeste da u svima njima ova planeta figurira u dva osnovna oblika: istinskom i pogodbenom i, čini se, da je ovaj drugi bio i brojniji i uspešniji. Kad kažemo da se Mars prikazivao u svom istinskom obliku mislimo na dela u kojima su ispoštovana sva naučna znanja o planeti, od veličine, gravitacije, meteoroloških uslova itd. Najubedljiviji je, u tom naporu, za sada, Kim Stenli Robinson koji je, u 1990-tim, objavio trilogiju «Crveni Mars», «Zeleni Mars» «Plavi Mars», o naporima Zemljana da se najpre iskrcaju na planetu a potom je i 'teraformiraju'. Robinsonovi romani su, pak, nastali u vreme kada i čitav talas romana o osvajanju Marsa što je bilo direktno prouzrokovano obznanjivanjima NASA programa za putovanja astronauta do tamo i nazad. Nakon skoro dve decenije tavorenja – od slavnih Vikingovih fotografija sa lica mesta – Mars je ponovo bio u centru medijske pažnje koju su pisci naučne fantastike iskoristili (a možda im je neko pomogao da budu tako brojni i obimno inspirisani – ali ovo već spada u teorije zavere). Kako bilo da bilo, malo podizanje astronomske temperature došlo je kao lepo (makar i bledo) podsećanje na groznicu vezanu za putovanja na Mesec ali vrlo brzo je tu ideju prekrio mrak birokratsko-ekonomskog preračunavanja sa (očekivanim) zaključkom da se nema dovoljno para za istraživanja pa je sve ostavljeno za neka bolja-bogatija vremena (ako ih bude); tako je potvrđeno da je hladnoratovsko takmičenje velikih sila imalo i svoje dobre strane na polju razvoja nekih nauka.
Ono što neke druge planete ili nebeski objekti nisu imali (ili jesu ali vrlo retko), Mars je itekako jeste – reč je o sasvim neastronomskom liku koji je, najverovatnije, posledica pomenute predistorije crvene planete. Naime, popriličan broj pisaca Mars je tretirao na sasvim nenaučnim osnovama, odnosno ova planeta bila je izgovor za svakovrsne priče. Nebrojani palp-pisci u Marsu su imali poslovično pokriće za svakojake jurnjave, invazije i odbrane, otmice nežnih devojaka, ćerki pomalo ludih naučnika, koje će oslobađati mladi snagatori. Ali bilo je i drugačijih ideja vezanih za ovo mesto na nebu. Tako je u romanu (svojevremeno i ekranizovanom) «Aelita» iz 1922-23.g. Aleksej Tolstoj na Mars doneo ideje proleterske revolucije i to 'pored' ljubavi naučnika sa Zemlje i Marsijanske princeze. Istini za volju, Mars se kao poprište socijalističke borbe odredio još A. Bogdanov (A. Malinovski) u romanima «Crvena zvezda» 1908.g. i «Republika Južnog Krsta» 1913.g. U drugačijem smeru uputio se Rej Bredberi u «Marsovskim letopisima» iz 1950.g.; njegov Mars je nalik Zemlji (u negostoljubivijim delovima) a zaplet je u susretu sa domorocima, sukodi sa njima i stvaranju nove vrste «Zemljomarsovaca». Bredberi je 1951.g. u zbirci «Ilustrovani čovek» Marsu dao sasvim novu (ili, tačnije, staru) ulogu – na njemu (priča «Izgnanic») žive mitološka bića, junaci priča koje su ljudi stvorili i koji moraju da se odbrane od prve ekspedicije astronauta sa 'rodne im grude'; u istoj zbirci je i priča «Vatreni baloni» koja prati sveštenika oca Perigrina koji putuje na Mars da tamo iskuša svoju veru. Filip Dik je 1964.g. u romanu «Marsovski vremensko iskliznuće» takođe osmislio Mars koji je 'zemljolik' bazirajući priču na sasvim običnim ljudskim odnosima u maloj zajednici; Dik je umeo da osmisli i 'marsovskiji' Mars kao u priči «Nudimo vam sećanja na veliko» iz 1966.g. po kojoj je snimljen film «Totalni opoziv». Jednu od najlepših slika (ne)naučnog Marsa, u kojoj su prepletene poetike 'magijskog realizma' i naučne fantastike ispisao je Jan Mekdonald u «Bespuće» iz 1988.g, knjizi visokih uzleta vizija i imaginacije. Mekdonaldov roman otvara sasvim nova vrata prema večitom čovekovom pratiocu, crvenoj planeti koja mu se ovih dana, posle više od 60.000 godina, ponovo približila 'na dohvat ruke'.
0 komentara:
Постави коментар