Leto 2011. u mnogo čemu se potvrđuje kao (k)varljivo - te bije sunce te uzvraća kiša, smenju se vrućine, sparine i jesenje svežine. Pored ovih ’meteo’ (ne)prilika ni društveno-ekonomska situacija nije manje prevrtljiva; na ovom polju najveći utisak na javnost ostavila je pojava znana kao barikada-blokada puta. Bilo je, istina, poskupljenja i obećanja lepšeg sutra, paradiranja političara ili estradnih zvezda ali barikade su obeležile prethodnih par meseci. Prepreke na putu su dotakle svakoga – bilo da su ga okrzle ili ga pošteno ’očepile’. I niko spram njih nije ostao ravnodušan. Ako se, međutim, začeprka iz pojavne stvarnosti, otkriće se zanimljiva i začuđujuća činjenica koja, pošto je praktično dokazana, opovrgava mnoge celomudrene teorije i naukovanja.
Dakle, na barikadama su svoj protest iskazivali nezadovoljni, tražeći da se obrati pažnja na njihove nevolje, da im se pomogne, da im se realizuje neko njihovo pravo; u konkretnim slučajevima protestvovali su – poljoprivrednici-ratari i malinari (odskora su ih smenili radnici-putari; taj protest još traje). Ratari i malinari su, na kraju protesta, ostvarili svoje zahteve, istina ne potpuno ali su svakako dobili više nego što su imali pre blokada. E sad, setimo se doktrinarnih priča Karla Marksa: seljaštvo je nazadno, ne sledi progresivne ideje i napore proletera; zbog te nazadnosti seljaci su bili pod posebnom prismotrom (a bogami i torturom) svesnih snaga koje su realizovale komunističke ideje, od Lenjina na ovamo. Tako je bilo i na ovdašnjim prostorima dok je trajao socijalizam. Posle je rešeno da isti nije valjao pa smo vraćeni u kapitalizam, onaj najliberalniji u kome je tržište sve a država samo sudija u borbi za profit (ili smrt). U kapitalizmu ’made in Serbia’ tajkuni su, ruku pod ruku sa državom, razbucali radničku klasu, što silom (ukidanjem radnih mesta, stečajima...), milom i obećanjima, tako da ova nije sposobna da se bori za svoja prava a nema ni ko da je vodi – sindikati su javno priznali svoju nesposobnost da organizuju i povedu radnike. Ako među proleterima još ima nešto svesti i otpora isti se metodično lomi - setimo se debakla prosvetarskog protesta na kraju koga su štrajkači pristali na manje nego što im je do tada pripadalo (a ministar je mogao da trijumfalno uzvikne da je ’država pobedila’). Ta pobeda je teža jer je izvojevana nad štrajkačima koji su svi redom fakultetlije, dakle nisu ni nepismeni ni naivni.
S druge strane, ’nazadno’ seljaštvo se pokazalo kao kompaktno i spremno za konkretnu akciju. Paori i malinari zaputili su se u sedište države da pokažu šta o njemu misle; u tome ih je sprečila policija ali su se štrajkači dočekali ’na noge’ i zablokirali puteve - kad je trebalo izboriti se za povraćaj obećanih subvencija Vojvodina je bila blokirana nedelju dana a Arilje i okolina kada je trebalo povećati najnižu cenu otkupa malina. Rezultat - država se nećkala ali je na kraju popustila. Tako su seljaci pokazali kako se bije borba za sopstvena prava. Marksu se možda ne bi, zbog povređene sujete, dopalo što nije bio u pravu ali bi mu, ipak, moralo biti drago što je bar jedan segment društva ostao svestan klasnih interesa i nije podlegao kapitalističko-političarskim obećanjima i ujdurmama.
Ako neko, protiveći se podsećanju na Marksa i klasnu borbu, ustvrdi kako tome nema mesta u XXI veku jer sadašnji kapitalizam nije onaj iz XIX, ne bi takvog menadžerskog tehnokratu bilo zgorega podsetiti kako stvari na terenu ne izgledaju kao u sjajno ukoričenim ’biznis planovima’. Fakat je da se država Srbija pokazala kao nepouzdana i neozbiljna jer je seljacima obećala subvencije a posle htela da to zabašuri - tako ne rade pravi državni tehno-menadžeri jer oni prvo smisle a onda kažu (ali tehnokrate su, po definicije, iznad politike a toga kod nas nema). U slučaju malinara uloga države još je ’mutnija’ pošto ona niti je poslodavac (kao prosvetarima) niti je direktno umešna (kao kod izneverenih obećanja o subvencijama); ipak, država zdušno posreduje između seljaka i monopilista-hladnjačara i ostale trgovačke bulumente. Zbog čega je to radila - mešala se u tržište (što ne bi smela) - odnosno čije je interese (kapital) i zašto štitila? Kakav god bio odgovor jasno je da ništa od nezavisne države u kapitalističkoj Srbiji nema. Otuda je i uspeh seljaka veći jer su udarili baš tamo gde treba. Potvrđuje to i namera države da ograniči mesta za protestvovanje (ne ispred državnih institucija, ne na putevima, ne na javnim površinama itd itd) a sve u želji da se neke stvari i događaji sklone od uvida šire javnosti. A da li će posle neko, na kakvom zabitom i nedostupnom mestu, u svom očaju, seći prste ili kolabirati od gladi, nije posebno važno. Tehnokrati, naravno, ni pod kojim uslovima neće priznati na nisu u pravu, pa makar ih realnost svakog dana demantovala. Za njih su sve muke naroda (pre)male i zbog njih ne treba odstupati od proklamovih planova.
Klasna borba u Srbiji, pak, zaoštava se. Recept za uspešan protest od seljaka već su preuzeli putari Nibens grupe i na putevima (svojim bivšim mestima rada) traže da im država plati šta je dužna, da rade i zarade. Ovog puta nasuprot radnika su država i banke-poverioci. Da li je na toj strani bilo mutnih rabota u celoj priči ostaje da se vidi (pod uslovom da tužilaštvo skupi snage i radi svoj posao). Ako hoće da isteraju svoje radnici moraju da budu uporni samo - da li će to moći? Već je, po onoj staroj ’zavadi pa vladaj’, pokušano da se njihovo jedinstvo razbije. Kako će se stvari završiti - hoće li klasna svest radnika stasati ili još moraju da uče od seljaka - ostaje da vidimo. U svakom slučaju, vruće leto protesta u Srbiji lako može da preraste u usijanu jesen našeg nezadovoljstva.
0 komentara:
Постави коментар