(Naravno, mogli bismo sada da mudrijašimo koliko je državni i kulturološki haos tih godina pomogao da nastane alternativni strip i potom, neopažen od bilo kog zvaničnika, nestane mada je nemoguće kvantifikovati koliko je procenat 'rastura' veći od uobičajenog za 'normalne' države jer ne bi se mogla prenebregnuti istina da nekim autorima stvaranje dosadi ili ogadi pa se svesno distanciraju iz priče; takođe ima i onih kojima talenat presahne pa više nemaju šta da kažu – o svemu tome se može raspredati ali ne na ovom mestu.)
Negde na razmeđi između onih koji su zagrizli u strip i ne puštaju ga i drugih koji su digli ruke od priča u slikama postoji 'siva zona' autora koji su nešto uradili pa sad pauziraju, uzeli su odmor na neodređeno vreme i, eventualno, tu-i-tamo ponešto crtkaju za svoju dušu, na kratke staze i bez određenog plana. U međuvremenu su zaokupljeni svakodnevnom (golom) egzistencijom koja im jede vreme. Raskorak između ova dva novoa može da traje mesecima ili godinama. Nerad na stripu oni uglavnom pravdaju (jer ih negde iznutra grize osećaj krivice) potrebom da reše životne probleme a čim reše ovaj važan problem baciće se na crtanje (ali, na onaj problem se nadovezuje sledeći i sledeći itd itd). Tako, sve-u-svemu, imamo grupu ljudi koji su talentovani ali se ne razvijaju. Oni su potencijal koji (po)stoji ali nije realizovan u potpunosti (a kako vreme prolazi ta realizacija je, na žalost, sve manje verovatna).
(Naravno, na ovom mestu bismo mogli da otvorimo priču o žrtvama koje stvaranje traži od umetnika, o ceni koja bi trebala da se plati bez garancije da će napor uroditi vrednim plodovima, o fantomima koji gone autora da radi i drugima koji neprestano otvaraju sumnje u valjanost sopstvenog dela, o tvrdoglavosti istrajavanja i neodoljivom zovu konformizma – o ovome se debelo da raspredati ali ne, ne ovaj put.)
Naravno, kako je to uobičajeno za naše prostore, sem šačice poštovalaca, niko iz zvanične kulture nije obratio pažnju na ovaj uspeh, pre svega zato što u ovdašnjim krugovima etablirane umetnosti strip postoji samo kao «šund i kič»; istini za volju, Vršac se autorima 'odužio' paradnom dodelom tzv «Nagrade oslobođenja» za uspehe na polju stripa. Wostok i Grabowski nastavili su da rade bez ikakve vidljive (čitaj materijalne) podrške držeći se sopstvenog koncepta i vizije stripa (cinici bi, pak, mogli da primete da se zahvaljujući odsustvu 'brige' autori bili oslobođeni bilo kakvog pritiska koji bi uticao na njihovu produktivnost i beskompromisnost). Kako god bilo da bilo, tek 2002. godine našao se ovdašnji izdavač («Lavirint» i «Samizdat B92») voljan da odštampa i ponudi čitaocima originalne table ovog strip serijala (u vanredno uspeloj grafičkoj realizaciji Saše Mihajlovića
«Popošak i Cveće» započinju prizorom na groblju: «Dvogodišnja curica po imenu Popošak i njen veoma obrazovani pas zvani Cveće» stoje na grobu Popoškine majke. Ona pita «Mama paji?» a nakon potvrdnog odgovora i «'De je tata?». Cveće pokazuje vrh brade koji viri iz «plave sobe». Ali, ispostaviće se, radi se o vrlo, vrlo dugačkoj bradi tako da putnici-tragaoci, prolaze kroz kuće, lavirinte, pejzaže, šume i polja, odlaze u svemir i druge dimenzije. Naravno, sasvim u skladu sa stazama i bogazama sreću i svakovrsne kreature, monstrume, veseli čamac Suvozemac, junake iz Oza, braću Marks, morževe iz Vladivostoka, proždrljivog Mnogobojca, zečeve, pticu Soko-sokoćalo, mrguda kome će morati da cede bubuljice, pačiće i inu menažeriju da bi, posle stotinjak strana, stigli do zida na kome piše «Kraj sveta!«, tu sreli Vudringovog strip junaka mačka i sa njim i ptičicom iz roda «Kva-Kva-Pi-Pi-Koko-Da-Koko-Da», nakon što probude večitog sanjalicu Malog Nema (Vinzora MekKeja) prošli kroz prepreku u drugi svet i neke buduće avanture.
Kako se iz osnovnih crta zapleta da zaključiti «Popošak i Cveće» slede poetiku bezbrižne, totalne fantazmagorijske igrarije bez ikakvih obaveze prema principima tradicionalnih strip priča. Situacije u koje uleću bizarni likovi prepune su apsurdističkog humora i karikiranja šablona a, kao vrhunac čitavog zamešateljstva, ne postoji ni najmanja naznaka bilo kakve katarze ili poruke. Strip je jednako iskušenja za njegove stvaraoce i one koji ga čitaju. Priča se, kako to Wostok i primećuje u svom uvodu, od početne ideje razvijala po sopstvenoj unutrašnjoj logici na koju su umetnici imali (ni)malo uticaja. Infantilni ton replika i dešavanja nametnuo je i odgovarajuću vizualizaciju koja se kreće u krugu samosvojnog i prepoznatljivog stilizovanog karikaturalnog crteža kojim dominiraju crne površine i gusto senčenje. Sveukupno, reč je o vrlo ubedljivom, duhovitom i vrcavom strip ostvarenju kome treba pokloniti pažnju i vraćati mu se.
Dok je «Popošak i Cveće» baziran na ludizmu u svim oblicima i neumerenim količinama, strip «Luna», rađen je na strip predlošku «Prvi ljudi na Mesecu» braće Nejgebauer (a ovi su za predložak imali roman H. Dž. Velsa), i nominalno spada u naučnu fantastiku. Wostok se, ovog puta, manje poigravao pričom dok je Grabowski dao oduška svom crtežu stvorivši majstorski montirane table kojima dominiraju masivne crne površine što, uz neuobičajene rakurse, rezultira upečatljivom atmosferom kojoj teško da ima ravne u ovdašnjem stripu (a i šire). Artistički ubedljivo građenje stranog sveta i smešno-strašnih kreatura u «Luni» dokazuje da pred sobom imamo prave umetnike koji rade iz sve snage. Neortodoksni pristup SF stripu odnosno vizuelno odstupanje od uobičajenih šablona dodatni su motiv za iščitavanje ovog stripa kako od 'nespecijalizovane' tako i od žanrovski potkovane publike. Ovaj vanredni strip nije viđen je na stranicama «Patagonije» a zatim, kao kompletna celina, u časopisu «Reč» (broj 31, mart 1997.g.). Ipak, za pravu i trajnu recepciju ovog izuzetno dela bilo bi nužno album izdanje.
Iako je, kako vidimo, Grabowski manje sam a više u tandemu, uradio poprilično, objavio puno i imao dosta uspeha, poslednjih godina se ućutao i batali crtanje iz samo njemu znanih razloga tako da mu je trenutni status 'stripadžija na odmoru neodređenog trajanja'.
Naravno, da bi se bolje upoznali sa 'slučajem' Grabowski dajmo, konačno, i njemu reč:
Knjige, stripovi, filmovi koji su uticali na tvoj strip?
«Na prvom mestu su na moj rad podjednako uticali filmovi i stripovi, svaki od medija na svoj način. Knjige su došle na red znatno posle njih. Što se tiče žanrova, verovatno se tu stvari mnogo ne razlikuju od većine čitalaca časopisa 'ZS', u ranoj mladosti sam najviše bio oduševljen SF-m i hororom. Konzumirao sam sve do čega sam mogao doći. U tom periodu jedan dugometražni animirani film je imao poseban uticaj na mene, reč je o 'Heavy Metal-u'. Otišao sam na projekciju predzadnjeg dana prikazivanja, išao sam u šesti ili sedmi razred osnovne škole, poslepodnevna smena, znam da smo imali nešto manje časova tog dana. Toliko sam bio oduševljen i raspamećen posle filma da sam sutradan pobegao sa zadnjeg časa, otišao u bioskop, poneo svesku, olovku i baterijsku lampu, i za vreme projekcije pokušavao da skinem detalje pojedinih scena. Žao mi je što nemam sačuvanu tu svesku. Posle toga se 'Heavy Metal' nekoliko godina nalazio nedodirljivo na prvom mestu mojih omiljenih filmova. Da spomenem da sam nabavio i LP(dupli album) sa muzikom iz filma; muzika je takođe bila fantastična. Od stripova ne znam šta bih pre spomenuo jer sam čitao sve što je izlazilo kod nas. Možda će biti interesantan ovaj detalj (koji u mnogome govori kakva sam paljevina bio): kada sam poslao pismo 'Strip Zabavniku' (koje je objavljeno) sa molbom da počnu sa objavljivanjem Marvelovih super – heroja i da mi nema života bez njih! Hahaha, očigledno mi nije bilo dovoljno to što su Marvelovi super-heroji izlazili u 'Eks Almanahu' i 'Stripoteci'.»
Saradnja sa Wostokom?
«Mislim da je o našoj saradnji već dosta pisano i rečeno. Sve je jasno ako kažem da sa Wostokom imam mnogo više urađenih tabli stripa nego što sam ih uradio samostalno. Prvo zajedničko delo nam je ujedno i najpoznatije i najuspešnije. Naravno, reč je o stripu 'Popoškak i Cveće'. Ja sam u to vreme (leto 1993) tragao za svojim stilom, još i veći mi je problem bio tuširanje olovke. Mučio sam se rapidografima sve dok nisam otkrio četkice, relativno kasno s obzirom da sam imao 24 godine. Dakle, te '93-e je na moju inicijativu došlo do kreativnog susreta između Wostoka i mene. On je izuzetno vladao tehnikom tuša, meni je olovka išla lakše, pa je samim tim svako od nas preuzeo onu stranu posla koja mu je najviše odgovarala. Pošto smo se savršeno nadopunjavali i imali neograničenu slobodu u okviru posla, bez da je to išlo na uštrb onog drugog, nastavili smo započeto i dodatno eksperimentisali. Neki od radova su više puta objavljivani, dok drugi do dan-danas još uvek to nisu.»
Strip «Luna» i dešavanja oko nje?
«'Luna' je rađena po strip predlošku 'Prvi ljudi na Mesecu' braće Nejgebauer koji je objavljen svojevremeno u jednom od brojeva 'Pegaza'. Kako smo mnogo u našim zajedničkom radovima polagali na atmosferičnosti, i mnogo crnog i svetlosti kao posledica toga, Wostok je smatrao za idealnim da uradimo našu verziju stripa 'Prvi ljudi na Mesecu'. Ja do tada nisam znao za postojanje tog stripa, ali pošto sam ga prelistao nije trebalo mnogo da pretpostavim kako bi naša verzija mogla da izgleda. Čak je ispala neplanirano drugačija jer je Wostok počeo da manje šrafira moju olovku a više da nanosi veće 'količine' crnog tuša. Posledica toga je i osobeno posvetljavanje belom temperom i dobijanje utiska lunarne svetlosti. Wostok je posle prve dve table bio malo skeptičan jer se plašio da preteruje, dok je, što se mene tiče, stvar bila savršeno jasna - To je bilo to! Prve dve epizode su objavljene u 'Patagoniji', a početkom '97-e je kompletan strip od skoro 60 tabli objavljen u 'Reči', časopisu za književnost i kulturu. Postojali su planovi pre godinu-dve da se 'Luna' objavi u vidu strip-albuma od strane koju zastupa Dejan Đoković, inače urednika strip magazina 'Lavirint' koji je ko-urednik albuma 'Popošak i Cveće'. Moguće je da se ti planovi nisu skroz izjalovili ali za sada je sve ostavljeno po strani, nemam dovoljno informacija da bih mogao reći nešto više.»
Šta sada (ne)radiš i zašto?
«Egzistiram, planiram, nadam se; u međuvremenu sam se rasplinuo na sve strane jer mi je trebalo mnogo vremena da zadovoljim sve aspekte svojih interesovanja. Ako radiš nešto onda nemaš vremena za konzumaciju, ako konzumiraš, onda nemaš vremena za rad (ili se ja to samo tako tešim?). Vremena i za jedno i drugo je sve manje, pitanja egzistencije proždiru vreme od oboje. Možda treba malo više hrabrosti, rizika i rešenosti, barem dok još nisam iščileo. Priznajem da me muči što talenat (mora da ga imam makar malo) i minuli rad tako zapostavljam. Treba mi mir da bih mogao da funkcionišem i radim kako priliči a to trenutno definitivno nemam, ova egzistencijalna kolotečina ubija. Uostalom, svako ko se bavi iole sličnim stvarima, npr. pisanjem, znaće o čemu govorim.»
Umesto zaključka: ovo što ste pročitali smatrajte kratkim uvodom za strip slučaj Grabowski. Pokušajte negde da iskopate izdanja pomenuta u tekstu. Biće teško ući im u trag ali će se trud definitivno isplatiti (posebno ako znate da su šanse da se «Luna» a i ostali stripovi pojave u knjiškom obliku vrlo, vrlo tanke). O začudno-nesvakidašnjem čitalačko-gledalačkom zadovoljstvu da i ne govorimo-pišemo, treba ga, jednostavno, doživeti. Ostaje da se nadamo da će Grabowski ponovo uzeti olovku u desnicu ruku i početi da crta, za sebe i nas.
("Znak Sagite" br. 15, 2005.)
("Znak Sagite" br. 15, 2005.)
0 komentara:
Постави коментар