Prosečan građanin zemlje Srbije već 20-tak godina svakodnevno seda za svoju trpezu i tamo nalazi tanušne porcije (uglavnom) sezonskog zeleniša sa majušnim trunkama mesa; da nema državnih praznika, porodičnih proslava i mrsnih slava mnogi ne bi imali razloga da poveruju da se meso može kupovati i peći u komadima težim od 100-200 grama. Rečju, mesožderstvo je retko u ovim krajevima a (prinudno) brštenje svakojakog bilja redovna i normalna pojava. Ma koliko pojedinci gunđali zbog ovog stanja (bilo zato što se sećaju kako se nekad ’dobro jelo’ ili zato što tako nešto priželjkuju barem jednom nedeljno), nedavno objavljeni stavovi i preporuke stručnjaka UN nedvosmisleno potvrđuju da smo svi mi, ni manje ni više nego - ljudi budućnosti. Naime, UN s vremena na vreme obelodani svoje zaključke o globalnoj situaciji, o predviđanjima bliže budućnosti i preporukama kako se ponašati da bi se do te budućnosti stiglo. Najnoviji izveštaj kaže kako je, imajući u vidu stanje u svim krajevima belog, crnog i žutog sveta, poželjno da se među stanovništvom propagira vegetarijanstvo jer je (pored toga što je zdravo) isplativije od gajenja domaćih životinja namenjenih ishrani ljudi. Pošto je bezbroj puta konstatovano da se ljudi ubrzano razmnožavanju (na početku ovog milenijuma bilo nas je već 6,2 milijarde), zaključeno je (sasvim ingeniozno) da ljudi ubrzano troše resurse planete Zemlje i da bi bilo jako dobro da se ono što je ostalo koristi razumno. A računica kaže da je jeftinije gajiti žitarice nego stoku; otuda je potrebno da se narodi odreknu neumerenog mesojeđa i bace na vegetarijanstvo. Što narodima iz Srbije neće biti teško jer se već duže vremena vežbaju u tim veštinama.
Preporuka o poželjnosti vegetarijanstva nastavlja se na savete koji su davani prošle godine a koji kažu da se, gde god je to moguće (a misli se na siromašne zemlje Afrike i Azije) u ishrani koriste insekti (od skakavaca do debeljuškastih larvi) jer su ovi vrlo hranjivi a mogu se sakupljati po šumama ili savanama. Time bi se smanjo broj gladnih ljudi kojih ima oko milijardu - dakle svaki šesti zemljanin nema dovoljno hrane da zadovolji svoje dnevne potrebe. Eksperti predviđaju da će se ovaj broj povećavati jer će ljudi biti sve više. Neko od njih, konkretno agencija UNEP, koja je u UN zadužena da se bavi Programom za životnu sredinu (a tu spada i očuvanje prirodnih resursa), proračunala da bi za sačinjavanje plana za izradu strategije o zaštiti životne sredine trebalo skupiti - hiljadu milijardi dolara. Ni manje ni više. Dok se ta sitnina ne namakne, uokolo će se deliti saveti o poželjnom bubo-žderstvu i prelasku na ishranu bez mesa. Tako s jedne strane iz UN saopštenja proverava fatalizma a, s druge strane, neki drugi stručnjaci iste organizacije tvrde da je čovečanstvo sposobno da, sa sadašnjom tehnologijom, bez problema ishrani 12 milijardi ljudi u sledećih 100 godina! Treći stručnjaci (na izdašnom platnom spisku UN) tvrde da je vrh krize cena hrane prošao još 2009.g. i da nam predstoje dani jeftinijih živežnih namirnica mada, generalno, hrana više nikada neće biti jeftina koliko je bila krajem prošlog veka. Otuda svakog dana u svetu od gladi umre 40.000 dece. Prema podacima FAO, organizacije za poljoprivredu i hranu UN u Rimu, godišnje od gladi umre 30 miliona ljudi, od čega je 18 miliona dece a broj gladnih godišnje se povećava za 80 miliona. Glad i u XXI veku ostaje najveća sramota čovečanstva. Zemlje u tzv. razvoju kao svoje ciljeve postavljaju dostizanje samoprehrane stanovništva (setimo se posleratnih komunista koji su govorili da im je cilj da svaki Kinez ima šaku pirinča dnevno); s druge strane barikade najmoćnije zemlje smanjuju poljoprivredne površine, stimulišu poljoprivrednike da ne proizvode hranu i, konačno, uništavaju ogromne količine proizvedene hrane kako bi joj održali tržišnu cenu. Hrana je bila i ostala ubistveno oružje u rukama najbogatijih. Kada bi se sva bačena hrana podelila siromašnima gladi bi bilo mnogo manje nego sada ali – toliku humanost niko ne može da smisli i sprovede u delo. Svojevremeno je filozof Karl Marks tvrdio da je količina materijalnih dobara ograničena i da je problem svakog društva (i čitavog čovečanstva) u raspodeli onoga što se ima; ta raspodela može biti pravedna ili se svoditi na otimačinu u kojoj bogati imaju više nego što im treba jer su to oduzeli slabijima od sebe i tako ih lišili uslova za dostojan život. Ovaj princip važi i dan-danas (i nastaviće se u sledećim decejama i vekovima).
Sveopšte licemerje koje ’krasi’ ljudsku rasu po pitanju gladi i siromaštva na početku XXI veka obesmišljava teze o Čoveku kao vrhuncu evolucije (ili Božanskoj kreaciji). Saopštenja UN o idealnim dijetama, zdravom životu i vegetarijanstvu neće nahraniti gladne niti im pomoći da prežive pa otuda i njihova nezainteresovanost za te beskorisne mudrosti; s druge strane, bogati imaju svoje računice i planove (da ostanu to što su – dakle bogati), pa ne mogu i neće da brinu tuđe brige. Običan žitelj zemlje Srbije, sitan prah u globalnim računicama, više gladan nego sit, više željan nego namiren, više vegetarijanac nego što bi voleo, takođe ne zna šta će mu UN saveti – od njih mu neće biti ni bolje ni lakše. Jer, on dobro zna onu staru ’sit gladnom ne veruje’ pa sa TV ekrana koji emituju UN pametovanja pogled skreće prema hladnom i poharanom frižideru, pokušavajući da se seti bilo kakvog jeftinog jela koje će ga (ako je moguće što duže) zasititi.
0 komentara:
Постави коментар