Povodom romana «Kabinet čudesa» Daglasa Prestona&Linkolna Čajlda
prevodilac Nemanja Jovanov; izdavač: «Solaris», Novi Sad 2003.g.
Kada bager, kopajući temelje za novi neboder Njujorka, otkrije hodnik i u njemu kosti 36 ljudi ubijenih pre 130 godina, poznavaoci krimi hronika konstatuju da su našli tragove nedela prvog serijskog ubice koji je svoje zločine počinio i pre znamenitog Džeka Trboseka. No, uprkos intrigantnosti otkrića, ostaci žrtava nestaju, hodnik biva srušen a zainteresovani za rešavanje stare misterije manje ili više diskretno su upozoreni da se ne bave ovim slučajem. Da li je reč samo o želja bogatog preduzimača da izbegne loš publicitet i spreči skupo odlaganje radova? Ubrzo posle ovih događaja, na ulicama velegrada nađeni su leševi sa ranama identičnim kao i kod starih žrtva (što će reći sa stručno odstranjenim delom kučmenog stuba). Mediji ubicu-imitatora nazivaju Hirurg. Dok policija tapka u mestu, specijalni agent FBI, Pendergast, uz pomoć novinara, arheologa i suspendovanog detektiva, vodi, uprkos zabrani i smetnjama, svoju istragu siguran da su svi zločini povezani jer ih je počinio – isti čovek.
Ovu su početne postavke romana «Kabinet čudesa» tandema Preston&Čajld. Našoj publici autori su znani posredno, preko filma «Relikvija» koji je snimljen po njihovom romanu: u pitanju je hororistična priča koja se dešava u njujorškom Prirodnjačkom muzeju koji ima značajnu 'ulogu' i u «Kabinetu». Preston&Čajld svojim romanima pripadaju svetu tzv 'korporativne umetnosti' i u njemu imaju svoje mesto. Literarna, kao i filmska, stripovska ili muzička, industrija SAD, radi po strogim pravilima ove, prevashodno žanrovske, 'umetnosti' i 'poslovičnih' best-selera/blok-bastera. U svakom poslu, pa i ovde, najpre se procenjuju ideje pa, ako eksperati-poznavaoci tržišta zaključe da vredi ulagati, iste se otkupljuju razvijaju dalje. Kroz sve faze rada prisutna je 'briga' kuće koja ulaže novac i ogleda se u izbegavanju nepodobnih sadržaju odnosno skraćivanju-sečenju već stvorenog. Krajnji produkt ponovo prolazi provere a kada se oceni da je spreman za tržište, startuje medijska kampanja, od reklama preko nameštenih izveštaja o (enormnom) broju primeraka prodatih u pretplati (ovo važi za dela koja se konzumiraju u kući: knjige, stripove, muzičke i filmske CD nosače). Slede redovno ažurirane liste prodaje-gledanosti sa naznakama već zarađenih para u toku eksploatacije, intervjui sa piscima/glumcima/režiserima odnosno turneje istih širom (lepe im i daleke) zemlje. Konačno, kreće se u osvajanje nominacija za nagrade što dodatno podgreva interesovanje; kad neko delo dobije priznanje tražnje naglo skače. Ovako razvijen sistem zasniva se na faktima postojanja velikog broja konzumenata, s jedne strane, i neograničene ponude, s druge. Iznad ovih polova je kapital željan uvećavanja, nevoljan da bude umanjen promašajem. Stoga su zabava i razbibriga maksimalno kanalisane. Zna se šta sve proizvod mora da sadrži: mora biti lako jestiv i svarljiv, pikantnost je preporučljiva ali vrlo dozirana, pa se brutalnost, opscenost i slične nepodopštine ne mogu nekontrolisano širiti (barem kod velikih izdavača). Razvoj žanrova i ideja u njima rezultira promenom standarda ali tzv 'mejdžeri' čekaju da mali, nezavisni probiju led, prežive proteste ili propadnu. Kad se zaključi da je publika progutala nove 'začine' veliki ih preuzimaju i guraju u svoju kuhinju. Otuda, današnji filmovi/stripovi/knjige/muzika jesu mnogo slobodniji po pitanjima nasilja/seksa/droge/bizarnosti u odnosu na one od pre koju deceniju ali su te koncepte (u nerazblaženoj varijanti) nezavisni autori postavili još pre 30-tak godina.
Autori u korporativnom biznisu nemaju previše mogućnosti i šansu. Ne mogu uticati na konačan izgled svog dela (čak su i prve knjige kralja horora, Stivena Kinga, bez njegovog znanja skraćivane kako bi upale u zadati broj strana; tek kao prodavan pisac on može da se širi koliko hoće ali samo zato što ima biljuke obožavalaca koji kupuju sve što naštancuje); autori nisu ni vlasnici svog rada (prodajom svog proizvoda stvaralac se odriče autorskog prava i nema nikakav uticaj na njegovu sudbinu; tako su autori Supermena, Sigel i Šuster, godinama pokušavali da dobiju nešto parica od svog junaka koji se basnoslovno proslavio ali - ugovor je ugovor - tako da su mogli samo da se nagode sa vlasnicima). I broj šansi koje autori imaju ograničen je: ukoliko ne uspeju iz prve ili druge, teško da će ikada ponovo steći mogućnost da budu objavljeni. Na njihovo mesto dolaze novi, mladi, poletni, sa više znanja i spremnosti na kompromise. Korporativni stvaraoci-najamnici stoga manje potenciraju svoju umetničku invenciju; težište je na kombinovanju proverenih elementa. Stvaranje best-selera/blok-bastera maniristička je veština variranja zadatih tema. Naravno, izuzeci postoje i ovde.
Čitava gornja priča ne važi na ovdašnjim prostorima. Nemoguće je presaditi američki princip tamo gde nema masovne prodaje. Otežavajuća okolnost je i ozloglašenost žanrovske literature među domaćim kritičarima, često opravdana ali dobrano uzrokovana i nepoznavanjem materije. Otuda svaki 'provereni' best-seler nailazi na uzdržanost i sumnjičave poglede. No, baš zbog navedenih hendikepa, best-seler je oslobođen svih dodataka i ukrasa i sveden na ono što jeste – knjigu koja se brani svojim sadržajem. U tom i takvom kontekstu «Kabinet čudesa» nije, kao mnogi iz njegove branše šarena laža bombastih trikova; naprotiv, reč je o dobro napisanom, zanimljivom romanu specifične mešavine žanrova – krimića, horora i fantastike. Autori su se, svesni nužnosti što veće uverljivosti priče, potrudili da otkriju mnoštvo istorijskih podataka iz XIX veka o privatnim izložbama bizarnih predmeta, poznatim kao 'kabineti čudesa', u kojima su široke mase sretale kosti praistorijskih bića, ostatke starih civilizacija, ljudske i životinske nakaze. Među pravim artefaktima nalazili su se i lažnjaci kao što su i vlasnici kabineta bili ozbiljni naučnici ili šarlatani; osnivanje državnog muzeja značio je kraj ovih zbirki koje su ili izgubljene ili završile u depoima muzeja. Rekonstrukcija tog neslavnog vremena u kome je Njujork bio gori od Londona iz romana Čarlsa Dikensa, prljav, nasilan, prepun bede i zločina, (upravo onakav kakav je u Skorcezeovom filmu «Bande Njujorka»; uostalom radnja se i odvija u isto vreme i istim četvrtima) izuzetno je živopisna, bez napadne mistifikacije i melodramatike. Mračnu prošlost nasleđuje sadašnjost hromiranog čelika i stakla ali, brutalnost, zakulisne igre bogatstva i moći i dalje su deo svakodnevice užurbanog modernog sveta. Na ovako realističnoj pozornici zapliće se priča o fanatičnoj odanosti snovima o večnom životu kao proizvodu nauke, s kojima, ruku-pod-ruku, ide razočarenje u čovečanstvo i namera da se svet spase od dvonožne pošasti. Postepeno otvarajući nove i nove dileme, autori kontrolišu tenziju ovog istorijsko-detektivskog romana koji prerasta, u trenu kada se pojavljuje novi ubica, u savremeni triler. U sličnom redosledu arheologa, u otkrivanju tajne, smenjuju novinar i policajac. Mračni trenuci potera i napada na pustim ulicama te bizarna mesta na kojima se nalaze delovi odgonetke, uz precizne podatke iz hirurgije, unose elemente jeze kao dodatnu 'stimulaciju' koja dobija pun zamah u jezivo-krvavom dvo-katarzičkom finalu u podrumu/tamnici/operacionoj sali.
Ipak, lik agenta Pendergasta je ono što svom zamešateljstvu daje aromu i čini ga specijalitetom. Ključ njegove izuzetnosti je u tome što je Pendergast pravi Šerlok Holms s kraja XX veka. Duhoviti, tajanstveni, nepredvidivi detektiv izduženih, krhkih linija lica i tela naslednik je ekscentrika s kraja XIX veka. Jednom je nogom u prošlosti, drugom, kao čudan most između epoha, u sadašnjosti. Obrazovanje mu je beskrajno i egzotično, logika hladna i precizna, sposobnost zaključivanja briljantna, posebno mogućnost da se 'uživi' u svakodnevicu prošlosti ili ličnost koju traži. Drzak je, veliki poznavalac psiho(pato)logije sklon manipulacijama kada željeno ne može da dobije uobičajenim putevima. Prezire telesni bol (operiše sam sebe kad zatreba), sklon je luksuzu (službeni auto mu je «Rols-rojs»!) i egzibicijama, hedonista je ili asketa (već prema trenutnom nadahnuću). Ima i aristokratsku prošlost što mu dodaje oreol mračne romantičnosti. Rečju, Pendergast je fascinantna pojava koja osvaja simpatije i ostaje prepoznatljiva u sećanju čitalaca kao primer pravog staro-novog heroja koga je prijatno pratiti i koga bi (kao i Holmsa) vrlo rado videli ponovo, u nekoj novog avanturi. A njih će, neminovno, biti.
0 komentara:
Постави коментар