Povodom romana «Ognjena kapija» Stivena Presfilda
Prošlost, dalja i bliža, neiscrpan je rudnik priča o velikim i malim ljudima i događajima. Vremenska i prostorna udaljenost od 'mesta dešavanja' daje potreban odmak za slobodno razmatranje (ili barem slobodnije nego kada se piše o sadašnjosti) sudbina ljudi, naroda, država ili carstava. Prošlost, naravno, može biti maska za razračunavanje sa tekućim nedaćama ali je pre svega dobra pozornica za manje ili više ambiciozne analize života, od onih kraljevski važnih do prosjački nebitnih, i isto tako (ne)bitne nastanke i propasti imperija, ratove, stradanja i 'zvezdane trenutke čovečanstva'. Kako god, istorijski romani, od petparačkih do studioznih, zauzimaju popriličan deo produkcije svih literarnih tržišta; na onom 'američkoengleskom', a pre svega u SAD, istorijsko štivo je kategorija za sebe, van žanrovskih granica (za razliku od ljubića, vesterna, krimića te naučno-epsko-horor fantastika), pa otuda ima 'prođu' u akademskih krugova. Oslanjanje na činjenice koje se nadograđuju maštovitim spekulacijama, u zavisnosti od namera autora, može biti na nivou srednjoškolskih znanja (kada je neko doba ovlašna kulisa za ljubavni ili akcioni sadržaj) ili dosezati naučničke visine koje traže poznavanje mnoštva literature. Uverljivost opisanog perioda zavisi, pored nužne spisateljske veštine, upravo od truda uloženog u pripreme za pisanje knjige (naravno, ne valja ni preterivati sa šepurenjem jer tada činjenice progutaju priču pa knjiga više liči na pismeniji esej ili monografiju nego na roman).
«Ognjena kapija» Stivena Presfilda (prevod Tatjana Bižič, izdavač Laguna, Beograd 2003.) spada u dela koja su 'ušla pod kožu' zadatog istorijskog vremena i dovoljno su životna da bi bila ubedljiva savremenom čitaocu što je itekako potrebno jer se roman bavi znamenitom bitkom kod Termopila iz 480. g. pre nove ere u kojoj je napredovanje pesijanske vojske (savremeni istoričari procenjuju da je brojala 200.000 ljudi dok je Herodot pisao o dva miliona vojnika), pod vođstvom cara Kserksa, sedam dana zaustavila grčka vojska na čelu sa 300 Spartanaca (Grka je sveukupno bilo 3-4.000). O boju Kserksu pripoveda spartanski štitonoša Kseo, jedini preživeli. Njegovo kazivanje ima zadatak da caru otkrije kakvi su to ljudi koji odlaze u bitku iako znaju da ne mogu da pobede. Štitonoša, pak, započinje priču usudom koji ga je doveo u Spartu: on je rođeni Agrivljanin ali su njegov grad-polis, kada je imao 10 godina, uništili stanovnici susednog grada, dojučerašnji saveznici. Bežeći, sa sestrom i slugom, od ropstva Kseo je dve godine živeo u brdima priželjkujući da se osveti ubicama roditelja, prizivajući u svojim maštarijama, u pomoć spartansku vojsku, najsnažniju među svim vojskama brojnih grčkih polisa. Za razliku od ostalih gradova Sparta/Lakedemon je, umesto bogaćenja, za težište svog postojanja odredila opstanak u slobodi i već 20 pokolenja taj zavet ispunjavala; tom cilju podređen je život svih slobodnih Spartanaca. Dok u drugim gradovima stanovnici odbranu svojih domova ne baš oduševljeno uvežbavaju samo u određenim danima, čitav život Spartanca posvećen je vojnim pripremama. Od malih nogu dečaci zajednički vežbaju, pod nadzorom proverenih ratnika. Nadmetanje između njih se podstiče ali prvenstveni cilj je izgradnja osećanja zajedništva i solidarnosti jer je falanga, kao osnovna jedinica spartanske vojske, uspešna samo kada svi u njoj rade i dišu kao jedan. Borac mora da bude siguran da će drug u redu desno od njega da ga štiti svojim štitom kao što i on štiti onog levo od sebe; ratnici u redu iza znaju kada se šuma kopalja obara, preko ramena onih ispred, prema neprijatelju, baš kao što znaju da svojim štitom upru u leđa reda ispred i tako kao jedinstvena snaga probijaju sve koji su im se isprečili na putu. Neprestanim vežbanjem svi pokreti u falangi, od nastupanja, pregrupisavanja do zaštite i izvlačenja ranjenika, urastaju u svest ratnika i postaju svojevrsni refleks. Da bi došli do ovog stepena usklađenosti dečaci se podvrgavaju teškim naporima (među vežbe spada i zajednički juriš štitovima na drveće); obuku podrazumeva i bičevanja kad je neko uhvaćen u krađi (krađa se, kao način dovitljivog opstanka u ratu, podstiče). Mnogi dečaci, u želji da dokažu stasalost, ne prežive bičevanje iako mogu da ga, padom na zemlju, prekinu. Ni duhovna poduka se ne zapostavlja jer Spartanci, ma koliko posvećeni ratovanju, odbijaju da ga uviju u oblande mita; rat je nužnost, posao koji se mora uraditi, neprijatelj se ne mrzi ali se prema njemu nema milosti jer ugrožava svetinju slobode žena i dece Sparte. Mentori mladih ratnika raspravljaju sa svojim štićenicima o odnosu prema ubijanju, o strahu koji svako oseća, stanjima svesti u toku bitke. Sposobnost da se ostane miran i trezven pod pritiskom proverava se u ispitivanjima pred starijim ratnicima njihove obedovaonice. Obuka Spartanaca ne prestaje sve dok su sposobni da nose oružje. I mladi i sredovečni i sedobradi ratnici svakodnevno se spremaju za nove ratove.
Spartom, malim polisom sa nekoliko sela, koji nije poznavao ni jednu umetnost osim muzike, upravlja kralj zajedno sa Većem Staraca. Pravila ponašanja vrlo su stroga a njihovo poštovanje je bezuslovno. Ipak, i među Spartancima je bilo ljudi sklonih samohvalisanju, oholosti, prevarama, spletkama, mržnji. Njihovi grehovi možda nisu kršili slova zakona ali jesu izneveravali duh jednistva Sparte; takvima je, bez milosti, sudila «krypteia», tajno udruženje plemenitih. Osećanje pripadnosti polisu, uživanja u zaštiti koju pruža i spremnost da se za nju žrtvuje, nisu privilegija samo muškaraca. Spartanke su znale da šalju svoje muževe i decu u rat i smrt i bile naučene da sve gubitke trpe upravo u ime slobode. I one su odrastale sa vršnjakinjama, na vežbalištima, u društvima koja su uticala, najčešće posredno ali, ako su smatrale da su u pravu, i otvoreno, na odluke njihovih očeva i muževa. 'Ženske linije' povezivale su sve Spartanke a protezale su se i na ostale polise Helade.
Kada je Kserks krenuo da, sa najvećom dotada viđenom vojskom, osvoji Grčku, Leonida, kralj Sparte, znao je da će otpor morati da bude jedinstven. Milom i silom pokušao je da pridobije saveznike ali mnogo je više bilo onih koji, uplašeni brojnošću persijanske vojske (sastavljene od ratnika svih naroda koje je Persija pokorila), nisu smeli da ratuju. Za Spartu nije bilo izbora sem da se bori; ali postojala je i mogućnost da se 'kupi vreme', da se pohod Persijanaca makar i zakratko zaustavi i ostalim Grcima pokaže kako oni nisu nepobedivi. Izbor je bio jasan: poslati u klanac kod Toplih izvora Tri stotine odabranih ratnika koji će izginuti da bi njihov polis, zajedno sa ostalima, ostao slobodan. Leonida je predvodio ovu vojsku sastavljenu od starih i prekaljenih ratnika ali i onih koji još nisu okusili krv. Zadatak koji je postavio pred sebe i svoju braću kralj je ispunio – Spartanci nisu poklekli pred morem protivnika boreći se do poslednjeg. Kserksova pobeda bila je gorka i kratka; iako je spalio Atinu koju je stanovništvo napustilo, Grci su mu uništili flotu pa je morao da zaustavi pohod do idućeg proleća. A tada je, pod gradom Platejom, 100 000 ujedinjenih, slobodnih Grka, predvođenih Spartancima, potuklo 300 000 Persijanaca. Pohod je propao a Grci su iz njega izašli kao potpuno nov narod, poletan i ponosan. Gradovi su se uzdizali, cvetali su zanati i trgovina, umetnost je doživela nezapamćen polet. Atinjani su počeli da zajednički odlučuju o svim poslovima koji se tiču grada; tako je, u krvi, začeta demokratija.
Presfildovi bogati opisi svakodnevice u Sparti, sa mnoštvom pojedinosti, udahnuli su životnost u likove koje prati i približili čitaocima organizaciju društva kakva odavno više ne postoji; zapadna civilizacija krenula je putem koji je razbio zajednicu, razdvojio pojedince i nametnuo im državu, kao bezličnu silu koja vlada njihovim životima. U «Ognjenoj kapiji» mogu se osetiti plamenovi prirodnije i humanije zajednice koja je opstajala u surovim uslovima. Kada priča stigne do centralnog događaja, bitke kod Termopila, autor iskazuje svo znanje i veštinu kojima raspolaže. Scene postrojavanja falangi, spartanskih skerletnih ogrtača na vertu, pripreme oružja te juriša, okršaja, nogu koje drobe tlo pod sobom sve dok, pomešano sa krvlju, mokraćom i telima, ne postane žitki kal, sudara bronzanih štitova, udaraca u meso i kosti, sakaćenja, krikova, rana, sekotina i smrti, oduzimaju dah i nose čitaoca na polje pokriveno leševima, u samo središte bitke. Nad poprištem lebde strah, od koga popušta bešika, bes, razjarenost, otupelost pred klanicom, prizorima prosutih utroba, odsečenih ruku i nogu, otkinutih glava. Pogledi se sužavaju na protivnika pred sobom, talase napada i povlačenja, potpuno slepi za sve drugo. Saborci, braća i drugova prestaju da postoje kao odvojena bića i sjedinjuju se u jedno telo pokriveno ranama, znojem i krvlju, jedan duh koji sanja žene i decu kod kuće i priprema se za konačni susret sa smrću, strepeći da neće biti dovoljno snažan, da će izneveriti ostale. Kada Leonida rečima «Dođi i uzmi ga» odbije i poslednji Kserksov zahtev da mu predaju oružje (a on će im poštedeti živote) i kolo sudbine počne da se zatvara, tenzija se urušava u samu sebe jer je čin samožrtvovanje izrečen a ono što preostaje, uništavanje tela, tek je rutina. Izbodeni bezbrojnim strelama padaju poslednji branioci Termopila. Razlika između plemenitih Spartanaca, njihovih vernih štitonoša i poslednjih saveznika Tespijca izbrisana je, prekrivena zemljom nad kojom će biti dignut jednostavan kamen-spomenik sa urezanim rečima «Putniče, kad stigneš Spartancima / reci da padosmo verni njihovim zakonima». Ovaj zavet ostao je zapamćen u milenijumima koji su došli, darujući besmrtnost ratnicima koji su prezreli sopstveni život.
0 komentara:
Постави коментар