РЕЧ КРИТИКЕ "Вилијам Гибсон или фрагментарни поглед на кибер-панк" Илијe Бакићa 08.09.2024 Пише: Дневник

 

Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ „Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или под-жанра), Вилијама Гибсона. 

У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса. Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља: „Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“

Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје, безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“. 

ЦИТАТ

Кибер-панк је променио жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште. Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе. 

 

Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић, “у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних) оружја“.      

Настасја Писарев

BETMEN: GODINA PRVA ILI KAKO JE BETMEN „PEKAO ZANAT“ – „Betmen: Godina prva“ scenario Frenk Miler; crtež Dejvid Macukeli; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold special“, 2024.

 

Betmen, uljez u galeriji najpopularnijih stripovskih super junaka – jer je „običan“ čovek – od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju naraštaja dečaka širom Zapadnog sveta! Svi poštovaoci čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga većina ipak doživljavao kao takvog, verovatno zbog impozantnog kostima, svakovrsnih „gedžeta“ na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi protiv svojih manje i više bizarnih neprijatelja. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas pomalo zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Kroz periode velike i periode umerene popularnosti Betmen je pregurao pola veka a onda je, kako čitamo u uvodu ovog albuma, 1986. uredništvo DC komiksa uvidelo da njihovi junaci, neki stari već skoro pola veka, nisu više aktuelni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja kakvi su Supermen, Čudesna žena i Betmen. Ovaj poslednji je bio najteži za popravke jer je njegovo polažište bilo najsolidnije – dečak prisustvuje ubistvu svojih roditelja i odlučuje da se osveti počiniocu i svim ostalim „lošim momcima“. Za „osvežavanje“ se dobrovoljno javio Frenk Miler koji je imao iskustva sa „uskrsavanjem“ strip heroja (od zaboravljenog Derdevila je izgradio novu strip megazvezdu) a već je stvorio remek-delo „Betmen: povratak mračnog viteza“ u kome se penzionisani Betmen vraća u arenu gde se biju (i prebijaju) Dobro i Zlo. Miler je rešio da napiše scenario ali ne i da crta novi strip pa je tu ulogu poverio Dejvidu Macukeliju, sa kojim je Miler već sarađivao na stripu „Derdevil: ponovo rođen“. Rezultat rada ovog dvojca je „Betmen: godina prva“, 1987. objavljena u četiri redovne strip sveske koje su zatim spojene u knjigu sa promenjenim, poboljšanim kolorom (novinski kolor je siromašniji u nijansama-valerima).

        Težište priče je na (do tada) neobrađenom periodu u kome Brus Vejn postaje Betmen. Čitaoci znaju šta mu se desilo kao dečaku i znaju šta je Betmen radio kad je bio u punoj snazi (pa i kasnije) ali Betmenovi prvi koraci nisu poznati. Elem, u Gotam posle 12 godina skitanja po svetu stiže mladi bogati Brus, koga bije glas neodoljivog plejboja; na aerodromu ga dočekuju novinari željni neke senzacionalne vesti. Istovremeno, prerpanim vozom stiže policijski poručnik Džejms Gordon, zabrinut za svoju suprugu pred porođajem; njega dočekuje kršni detektiv Flas koga je poslao komesar Loub. Zadrigli Loub odmah upozorava na mrlje u Gordonovoj karijeri zbog kojih očekuje da Gordon bude timski igrač što treba da znači da ne gura nos tamo gde mu nije mesto odnosno da ne ometa Flasa i Louba u njihovim prljavim rabotama i vezama sa organizovanim kriminalom. A TV vesti objavljuju da je još jedan ključni svedok nestao pa tužilac Harvi Dent mora da povuče optužbe protiv Louba za kriminalnu zaveru... Pridošlice, svaka na svoj način, pokušavaju da unesu red u leglo kriminala, od onog uličnog do onog krupnog vezanog za najviše krugove vlasti. Tako Vejn, još uvek bez Betmenovog kostima, zamalo izvlači deblji kraj u svojoj prvoj pravedničkoj misiji (a sa prozora ga gleda Selina, buduća Žena Mačka); dok vida rane Vejn shvata da mora imati drugačiji dramatičniji „nastup“. Gordon, pošto odbije mito, mora da bude „naučen pameti“ čitaj ozbiljno prebijen od Flasa i njegove ekipe.

        Kad Betmen u punoj opremi (maska, plašt, spravice...) počne da deli pravdu to još uvek ne znači da neće dobijati udarce, da mu neko rebro neće naprsnuti, ali glas o njemu se širi; u političarskim računicama on je najpre koristan ali pošto šteti poslu postaje neprijatelj pa policija počinje da ga progoni. Gordon sumnja da se iza Betmena krije Dent a potom i Vejn ali nema dokaze. Ali zato Loub ima dokaze o Gordonovoj ljubavnoj aferi sa koleginicom koje koristi da obuzda Gordonova hapšenja krupnih kriminalaca. Betmen shvata da je nužno da mu Gordon postane saveznik a to će se desiti kad spase Gordonovu bebu koju su oteli Loubovi puleni. Negde u pozadini Žena Mačka pokušava da izađe iz Betmenove senke... Na kraju „godine prve“ osnovne uloge i njihovi odnosi u epu o Mračnom vitezu su postavljeni i avanture se razvijaju (već se pominje i Džoker koji preti da će zatrovati Gotamsku cisternu).

        U sjajnom pogovoru ovog albuma, koji je Macukeli nacrtao kao strip, navodi se Milerova izjava iz 1986. u kojoj on kaže da je Betmen čovek sa misijom koja nije lična osveta već je plemenitija jer „on želi da svet učini boljim mestom, mestom na kojem mladi Brus Vejn ne bi bio žrtva. U neku ruku, njemu je cilj da sebe učini nepotrebnim. Betmen je heroj koji priželjkuje da ne mora da postoji.“ No, ta se želja neće ostvariti bez mnoštva avantura – a možda se nikad i neće ostvariti. Miler je svog Betmena smestio u realan svet lišen karikaturalnosti koji je sadržavao originalni Čovek-Šišmiš; čak su i negativci lišeni oreola napadne grotesknosti koja se pretapa u ekstravaganciju. Fizička uverljivost pokreta i mimika, insistiranje na detaljima, na suprotstavljanju sjaja bogatih i prljavštine opasnih delova grada majstorski su oličeni u Macukelijevim crtežima. Njegov grafizam nosi dozu namerne nedoteranosti koja blesne izuzetnim kvadratom iz neočekivanog rakursa ili  crtežom na čitavoj strani. Montaža tabli je dinamična i dodatno ubrzava priču stvarajući kompaktnu celinu u kojoj čitalac jednako uživa u dijalozima i slikama.

        Rečju, „Betmen: Godina prva“ obavezna je lektira svih stripoljubaca odnosno poštovalaca Betmana bez obzira na njihov uzrast.

            („Dnevnik“, 2024.)

DRUGI FANTAST FEST UŽICE 11.09.2024. Moderator Zoran Jeremić, pisac

 

FILOZOFSKE DILEME MOĆNIH VAMPIRA – “Beskrvni IV - Dvanestorica” scenariste Marka Stojanovića i više crtača; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2024.

 

        Strip “Beskrvni” je od 2011. godine “pobočni” serijal (tzv “spin-off”) već kultnog serijala “Vekovnici”, započetog 2007. godine; idejni vođa i scenarista oba serijala je Marko Stojanović (1978) nesporna strip institucija, čitaj posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter 9. umetnosti na prostorima Balkana. Junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej Vasiljević, epizodista “Vekovnika”; Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih, najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. U “Beskrvnima” on je, međutim, odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Kako je i zašto došlo do raskola između Gospodara i Alekseja pitanje je koje će svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji  (neminovno) slede.

        “Beskrvi” su započeli žustro, ‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od kratkih priča koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja i sa mnogo burnih dešavanja i brzih akcija u kojima on eliminiše svoje (svakojake) protivnike. Drugi album “Zla krv” varira fragmentarnu strukturu prethodnog albuma mada je ovde jedna velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na poglavlja. “Treći čin” je svoje fragmente proširio i na prošlost (prva dva albuma su ovovremenska) dajući tako dublju perspektivu ključnog sukoba i pojedinačnih dvoboja. Najnoviji, četvrti album “Dvanaestorica” bavi se, kako mu i naziv kaže, pričama članova najužeg kruga oko Gospodara a Aleksej u njima i nema posebnu ulogu. Osam se priča prostire u različitim epohama i na raznim meridijanima što dodatno dinamizuje album koji i inače obiluje zanimljivim postavkama i dešavanjima. Ono što je, pak, najbitniji pomak koji priče donose je svojevrsna filozofska dilema odnosno jednako takav filozofski odgovor na istu; ova vizura donosi sasvim nesvakidašnje, neočekivano a vrcavo duhovito razrešenje situacija ili posebnim tonovima boji finalne kadrove priče. Tako će, nesporno vešti ali i beskrajno nadobudni Borselino de Santo, u epizodi “Razvojni put Borse Šnajdera” (što je naravno parafraza naslova drame ingenioznog Aleksandra Popovića) na fatalni način otkriti da ima onih koji umeju da pročitaju njegovu fintu (a to je, na manje ni više, nego Čen iz “Vekovnika”) a zbog čega se ostaje – bez glave. Slično otkrovenje će se ukazati onima koji ne veruju u anđele (“Pali”) ili će se sposobnost da se svako dostigne premetnuti u tešku kletvu (“Plen”). “Lovac” i “Poslednji i zadnji” su minijature sa zloslutnom finalnom udarnom rečenicom (“panč lajn”). “Kraj” govori o brzom Damjanu koji upak biva prestignut (sopstveom smrću) a “Početak” priča o velikim žrtvama koje se čine u ime višeg dobra. Najuzbudljivija i najotkačenija priča je “Kleveta” u kojoj se na sudu sreću Jozef K. i “Prvoumrli, Gospodar neprebrojnih, Rodonačelnik beskrvnih, Otac svih vampira”; Jozef K. je optužen da je, ni manje ni više, dezertirao iz redova Dvanaestorice! Vatromet rečenica koje su  višesmislene ili apsurdne umešan je sa trivijalijama i kalamburima dokazujući nadmoć apsurda i Homo Ludensa nad svim “ozbiljnim” situacijama.

        Marko Stojanović je za ovaj album u kome su priče crno-bele i obojene, po svom proverenom receptu, angažovano iskusne i mlade crtače Kenana Halilovića, Stefana Katanića, Emre Sonmeza, Osmana Hajdarića, Zvonimira Vidića, Hrvoja Ružića, Marka Nikolića i Gašpera Krajnca, koji su raznorodnim crtačkim stilovima svaku priču učinili apartnom u ovom albumu; no, u konačnom sagledavanju ovo bogatstvo grafizama ispostavlja se kao velika, samosvojna vrednost. I tako žar i polet s kojima Marko Stojanović ispisuje „Beskrvne“ i gradi priče, koje se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već imaju i značenjsku težinu, dobija adekvatnu potporu u višestrukim likovnim pogledima na stvarnost i horor fantastiku što je, sveukupno, zaloga valjanosti ovog albuma ali i čitavog serijala čijem nastajanju imamo privilegiju da prisustvujemo.

            („Dnevnik“, 2024.)

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ, piše IVANA MILAKOVIĆ, blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Hronika mačjeg škrabala

Kraut ili saće, Ilija Bakić

 

Knjigu Kraut ili saće možete da posmatrate kao roman u četiri poglavlja-priče, ili, ako vam se više sviđa, kao četiri povezane priče o Jakopusu Krautu, pesniku, filozofu, lekaru i alhemičaru.

Jakopus Kraut je sve vreme u potrazi, pre svega duhovnoj (uzgred, ukoliko pročitate opis knjige na sajtu izdavača (Agora), ili na bilo kom sajtu koji je preneo opis sa sajta izdavača, naići ćete na poprilične spojlere (u smislu, Jakopus Kraut u priči/poglavlju traži, traži, a u opisu na sajtu izdavača saznate i šta je našao i kako se knjiga završava; što ne smeta svakom, ali ima ko ne voli takvu vrstu spojlera)).

Elem, Krautova potraga vodi ga širom Evrope (prema opisu, Evrope poznog srednjeg veka, ali s obzirom na to da susreće Kazanovu i grofa Sen Žermena, to je osamnaesti vek), po zabačenim ostrvima i nimalo zabačenim gradovima, po kamenjarima, katakombama, palatama… A sve u pokušaju da pronađe one najbitnije tajne, delom alhemičarske, delom mnogo više od toga.

Kao što rekoh, u suštini duhovna potraga. I to potraga koja ne prestaje kakvo god Krautovo stanje bilo, koliko god se puta razočarao zbog promašaja (da li je zaista promašaj?) ili užasnuo pronađenim, u kakvim god se okolnostima našao… Jer u potrazi je smisao, čak i više nego u nalaženju odgovora. Smisao života. Smisao svega. Svi tragamo, svesno ili ne.

A Kraut ne odustaje, i to je lepota ljudskog duha, kakve god inače manjkavosti pokazivao. Žeđ za znanjem i za spoznajom.

Knjiga je pisana starinskim jezikom; izmišljenim starinskim jezikom, koliko mogu da procenim (i što bi bilo sasvim u skladu sa Bakićevom sklonošću ka eksperimentisanju i poigravanju), a opet, sve se razume. I povuče vas u tu neku moguću prošlost, u potragu jednog čoveka i otkrića koja ga vode… Pa, videćete već.

Vredi pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/07/14/kraut-ili-sace-ilija-bakic/

 

 

OČINSKI JADI MRAČNOG VITEZA I LJUBAVNI JADI DŽOKERA – „Betmen – Mračni princ na belom konju“ autora Enrika Marinija; izdavač „Čarobna knjiga“, 2024.

    Mračni princ Betmen, jedini super heroj koji to nije, odavno je prerastao skromne granice koje su mu, davne 1939. godine, odredili originalni autori Bob Kejn i Bil Finger. Pošto je preživeo Zlatno doba stripa (pre II svetskog rata), pa zatim Srebrno (1950-te) i Bronzano (1960-te), veliku slavu i zaborav (jer su neki novi heroji bili atraktivniji) iz koga je uskrsao zahvaljujući Frenku Mileru, polovinom 1980-tih, Betmen je transformisan u još jednog „očovečenog heroja“ (mada je on, za razliku od Marvelovih super junaka odnosno super junaka iz matičnog mu DC-a, oduvek bio - čovek) a potom zadobio brojna lica i paralelne verzije koje se ponekad preklapaju (mada to nije obavezno). Kako god bilo da bilo, Betmen doživljava decenije zrelosti, postajući, svakako zahvaljujući filmovima, jedna od najvećih ikona popularne kulture XX i XXI veka.

    Pošto recept očovečenja radi odnosno prodaje stripove (i filmove, koji su najatraktivniji deo ponude), bosovi DC-a dali su odrešene ruke svojim urednicima i agentima pa ovi traže nove atrakcije i senzacije što znači sveže ideje, drugačije vizure iz kojih se junak posmatra. Ovaj trend, koji nije samo specijalitet DC-a i Marvela (i italijanski strip gigant Boneli već neko vreme traži načine da „podmladi“ svoje junake - Teksa, Zagora, Dilan Doga, Marti Misteriju...), znači uvođenje u posao scenarista i crtača koji nisu iz stalne ekipe izdavača već su izvan tog sistema a ugled su stekli na drugim, sasvim drugačijim stripovima. U ovom slučaju angažovan je Enriko Marini (1969) znan po strip serijalima, naučnofantastičnom „Džipsi“, avanturističko-gusarskom „Škorpion“ i istorijskom epu „Orlovi Rima“, krimiću „Burleskni noar“; njemu su, kako sam piše, date odrešene ruke (a to je bio uslov da se on prihvati posla) pa je sam napisao priču i nacrtao je ’iz sve snage’. Marinijevo delo, pod naslovom „Betmen – Mračni princ na belom konju“, pojavilo se 2017. godine u dva dela a u izdanju „Čarobne knjige“ je objedinjeno u jedan album objavljen u Kolekciji izabranih priča iz DC multiverzuma „DC Gold“.

    U Marinijevoj verziji Betmen je u najboljim godinama, dakle mlađi od Milerovog Betmena koji je prevalio 50 godina; adekvatno godinama mračni vitez je u vrhunskoj formi pa isteruje pravdu bez prestanka... No, fokus (i zaplet) ove epizode je na Betmenovom ’civilnom’ liku multimilionera i zavodnika Brusa Vejna koji biva javno optužen da sa izvesnom šankerkom ima - ćerku; otac u stvari i ne zna za dete jer je majka sama brinula o njoj ali sada je u finansijskoj stisci i traži od Vejna da da doprinos u izdržavanju devojčice. Mediji su jedva dočekali ovu poslasticu a Vejn nema pravi odgovor na pitanja jer se nejasno seća ove zgode. Na muku će mu stati i Džoker koji otima devojčicu a kao otkup traži dijamant koji namerava da pokloni svojoj dragoj Harli (pošto je prva pljačka mogućeg poklona propala – a i Ženamačka ima tu šta da prigovori)! Žestoki momci, dakle, imaju svoje (ozbiljne) probleme sa ženskim rodom koje ne uspevaju da razreše na zadovoljavajući način. Betmen je spreman da pronađe devojčicu po svaku cenu (makar morao da svojeručno premlati sve nevaljalce uzduž i popreko Gotama) ne samo zato što je borac za pravdu već i zbog mogućnosti da je zaista njen tata.

    ’Očovečenje’ Betmena do sada se kretalo u nivoima prošlosti, pre svega Vejnove detinje traume zbog ubistva roditelja i odluke o borbi protiv ’loših momaka’; Miler je Betmena ’otkrio’ na pragu starosti usred podivljalog nasilja na ulicama urbane džungle. Marini je svoju priču smestio i usredsredio između ove dve granične tačke. Dileme koje muče osvetnika i zlikovca (’da li sam postao tata a da to i ne znam ili sam znao pa sam želeo da to sakrijem jer šteti mom imidžu’ odnosno ’kako ispuniti sopstvena obećanja i ostvariti želje mušičavoj dragoj?’) vrlo su životne i realne i potencijalno kriju moguće konflikte i prevrate u ulogama koje momci igraju. Trivijalno je, zbog herojskog ’pedigrea’, obojilo priču žestokom groteskom ’a-la realiti programi’ potenciranu  eksplicitnim-brutalnim nasiljem i uvrnutim humorom. Marinijevo pitanje ’šta ako se u postojeću podelu uloga i definisane junačke profile umeša – slučaj komedijant?’ dobija ozbiljne i smešne odgovore, za kraj krunisane otvaranjem još jedne mogućnosti: da li je kasni posetilac bara i mogući tata male curice u stvari - Džoker? Uopšte nije isključeno da će znatiželjnici uskoro dobiti kakav-takav odgovor u nekom novom mini serijalu.

    Osim što se poigrao Betmen-Vejn i Džoker ulogama, Marini je priču iscrtao i obojio vrlo ’evropski’ dakle dinamično i poletno ali i rafinirano-maniristički, sa iskrivljenim rakursima odnosno čestim tonovima sumraka i paletom koja je izmeštena iz uobičajenih obrazaca i naginje sepiji ili monohromatskim tonalitetima. Gotam u svom sjaju i bedi deluje impozantno a ljudske kreature blešte lepotom ali i dekadentnom izopačenošću. Likovna gozba prepuna detalja i delikatnih valera tera čitaoca-gledaoca da zastaje i vraća se prethodnom stranicama kako bi pažljivije razledao neku sliku.

    Rečju, „Betmen – Mračni princ na belom konju“ Enrika Marinija prijatno je i intrigantno širenje mita o Mračnom vitezu prema novim, obećavajućim horizontima i svakako zaslužuje punu pažnju stripoljubaca.

            („Dnevnik“, 2024.) 

NESPRETNE AVANTURE CRVENOKOŽACA I BLEDOLIKIH – „Umpah - Pah – kompletna kolekcija“ scenario Gosini, crtež Uderzo; izdavač „Čarobna knjiga“ 2024.

 

 

            U vrelim letnjim danima “Čarobna knjiga” objavila je, u biblioteci “Stari kontinent – specijalna izdanja”, još jednu poslasticu za stripoljupce svih generacija: kompletnu kolekciju “Umpah – Paha” prvog zajedničkog dela tandema Rene Gosini (1926-1977) i Alber Uderzo (1927-2020), koji će svojim delima pomeriti granice 9. umetnosti. Kako priliči ovakvim knjigama znatiželjnici će (na čak 184 kolor strane između tvrdih korica) moći da se pogoste sa svih 5 epizoda stripa te obiljem pratećeg materijala koji otkriva manje poznate ili sasvim nepoznate pojedinosti o serijalu. Elem, u zimu 1951. srela su se dvojica mladih crtača Uderzo i Gosini i shvatili da imaju mnogo zajedničkih stavova i ideja o stripu. Buduća saradnja u kojoj je Gosini, kao slabiji crtač postao scenarista, prekinuta je i pre stvarnog početka jer je Gosini otputovao u Ameriku da tamo radi-crta i ilustruje. Uderzo, veliki ljubitelj Diznija i američke kulture, hteo je da ga prati ali je ostao u Francuskoj zbog ženidbe. Ipak, dvojac je razmenjujući pisma osmislio kratki karikaturalni strip o “Umpah Pahu Indijancu” i njegovom plemenu koje se drži tradicije usled moderne Amerike; imali su podršku slavnih kolega, tekst je u balone upisao ni manje ni više nego Milton Kanif! Ali, strip niko nije hteo da kupi i objavi pa je Gosini odustao od nuđenja i strip stavio u fijoku. Tih 8 strana nalazi se u ovoj kolekciji kao dokaz rada mladih talenata.

            Po Gosinijevom povratku u Evropu tandem je nastavio saradnju na više stripova. Gosini je, kao već poznati autor, 1956. dobio ponudu da radi za prestižni časopis “Tintin”. Dve godine kasnije od njih dobija porudžbinu sa strip serijal i Umpah Pah postaje aktuelan, uz bitne promene: radnja se dešava u XVIII veku, u vreme francuske kolonizacije Amerike, delom je oslonjen na istoriju i etnologiju (Gosini je koristio i građu koju je spremio za “Taličnog Toma”); crtački je strip dinamičniji i zreliji, likovi i sama scena su mnogo detaljniji, dočaravanje pokreta ubedljivije… Prvi nastavak serijala objavljen je 2. aprila 1958. Publici se strip dopao pa su avanture Umpah – Paha i njegovog brata Viteza od kisele štrudle poznatog i kao Dupli skalp nastavile da izlaze; čak su se pojavile i gramofonske ploče na kojima su glumci “igrali” strip epizode. Ipak, na godišnjoj anketi “Tintina” o popularnosti stripova “Umpah – Pah” je stigao tek na 11. mesto! To je malo ohladilo entuzijazam autora. S druge strane, krajem 1959. počeo je da izlazi novi strip časopis “Pilot” koji su osnovali Šarlije, Gosini, Uderzo, Ebrar i Kloto. Uderzo je svake nedelje morao na nacrta dve table “Umpah – Paha”, dve table “Asteriksa” i tablu “Tangija i Laverdira” što on jednostavno nije mogao da odradi pa je, uz dodatak nekih ugovornih začkoljica, “Umpah – Pah” prestao da izlazi a tandem se potpuno posvetio svom remek-delu “Asteriksu”.

            Priča “Umpah-Paha” započinje epizodom “Dupli sklap” i pristizanjem francuskog broda „Drski” na obale divlje Amerike. Na radost ne mnogo hrabre posade Vitez od Kisele Štrudle javlja se da izvidi neistražene zemlje. A na obali je skriven Umpah-Pah, najhrabriji ratnik plemena Šavašavaha, koji skače na viteza i otkriva da ovaj ima dva skalpa (periku i pravu kosu). Umpah-Pah odvodi zarobljenika u selo i predstavlja poglavici Debelom bizonu, vraču Plačku, namćorastom starcu Jednozubom (koji ubrzo postaje Bezubi). Pošto položi neobične ispite (ispijanje tople čokolade, golicanje perom ispod nosa, gađanje lukom i strelom zavezanih očiju) Umpah - Pah dobija Viteza za svog brata. Njih dvojica nadalje žive u plemenu na radost kršne Mamah-Pah, koja ih obilno hrani pemikanom (mlevenim sušenim mesom bizona s mašću bizona, moždinom jelena i medveda) i žgoljavog Tatah-Paha; ali, idila ne može da potraje dugo jer braća moraju da provere šta to mute večni neprijatelj Šavahšavaha, Ravni Tabani na čelu sa poglavicom Mračnom žabom… Rat će se desiti u epizodi “Umpah-Pah na ratničkoj stazi” nakon koje će se, u “Umpah-Pah i gusari”, braća uputiti u Evropu da odatle donesu konje, ali će usput morati da se pozabave gusarima; pošto, u “Tajna misija”, stignu na odredište Vitez i Umpah-Pah gde od kralja dobijaju zadatak da odnesu važnu poruku pa se vraćaju u Ameriku (“Opsada”) da se tamo suprotstave pruskoj invaziji, veselo rastanu na kiši i - odu u nezaborav.

            Gosini je u “Umpah-Pahu” demonstrirao svu svoju veštinu gradeći vesele priče koje imaju stalnu ‘ekipu’ u srcu koje su snažni, prostodušni (ponekad naivni) Indijanac i nespretni, nevešti Vitez koji je dobrodušan ali ne mnogo koristan. Hrabrost nije osobina ni Indijanca ni osvajača pa ćak ni Prusa (ali su evropejci zato nadobudni i vrlo teatralni). Svaki od sporednih likova je prepoznatljiv i vrlo koristan da zakomplikuje situacije; čak i kokoške imaju svoju ulogu u zapletu! Čitava postavka zaokružena je urnebesnim, razgaljujućim detaljima, od plemenskih ratnih pokliča “JAK-JAK-JAK” (Šavašavasi), “BL-BL-BL” (Ravni Tabani), “BONGO-BONGO-BONGO” (pleme Urokljive oči), preko čudnih totema (bog poslastica veliki zec, štavilac koža pakleno biće…) do neobičnih pouka (‘ćutljiv kao riba u tiganju’, ‘nespretan kao krtica na suncu’, ‘bežimo kao jegulja, kao divlji zec ili kao veverica, izaberi’, ‘treba biti tih kao uspavana zmija, budan kao izgladnela veverica, brz kao puma u trci za plenom, nevidljiv kao bizon u magli’…), nadimaka koje od Umpah-Paha dobijaju fransuski oficiri (Dugi Nos, Debeli Trbuh, Onaj Koji Njuši Pod) i ekstremno dugog imena pruskog oficira - Franc fon Halefizikakapelaminazikofski!

            “Umpah-Pah” je deo strip istorije ovih prostora; objavljivan je u “Panorami” od 1965. godine, potom od 1969. u “Stripoteci” pa u “Eks almanahu”; “Biser strip specijal” iz 1985. objavio je kompletan serijal u crnobeloj štampi a “Forum marketprint” je 1990. objavio serijal u pet svezama mekih korica. Izdanje “Čarobne knjige” je preko potrebna konačna verzija ovog stripa namenjena svim stripoljupcima.

            Strip “Umpah-Pah”, koga nazivaju i „Asteriksovim starijim bratom” (mnogo od uspešnih postavki Umpah-Paha preuzeto je u Asteriksu), i posle šest decenija pleni svežinom, vrcavim dijalozima i dosetkama kao i maestralnim crtežom, dokazujući da je reč o vanredno valjanom delu koje zaslužuje punu pažnju novih generacija. 

            (“Dnevnik”, 2024.)

Nominacije za nagradu Vladan Desnica za najbolji roman u 2023 - Đorđe Pisarev, pisac, član žirija - Politika, 13.07.2024.