SVET KOJI POSTOJI SAMO U TAMI – „Betmen: Pobeda nad tamom” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripski junak, od pojave u „Detektivskim stripovima“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta. Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao super-heroja što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“ koje koristi. Kada je polovinom 1980-ih uredništvo DC-a uvidelo da je potrebno „osvežavanje“ starih strip junaka, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena, za koja je to majstorski obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije da opet deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. (crtež Macukeli). Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju: Džef Loub (1958) je nastavio tamo gde je stala „Godina prva“ a jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila je serijal “Duga Noć veštica” (13 svezaka na gotovo 400 strana!), objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Betmenu što je, neminovno, vodilo do nastavka jer priča nije bila završena. I tako je u 13 nastavaka objavljenih 1999. i 2000. godine od istog kreativnog dvojca stigao obimni (preko 360 strana!) strip serijal (ili je to, imajući u vidu kompleksnost priče, grafička novela?) „Betmen: Pobeda nad tamom”.

            Dakle, priča se nastavlja: ubica Praznik je uklonjen, bivši tužilac Dent unakažen kiselinom je Dvoliki smešten je u Arkam azil (ludaru), zajedno sa mladim Albertom Falkoneom i gomilom ‘nakaza’ (Džoker, Strašilo, Kalendar, Solomon Grandi…). Silvija Gigante, iako u invalidskim kolicima, pokušava da održi primat Falkone familije u kriminalnom Gotamu. Jedan od planova koji trebaju da joj obezbede osvetu i ostvarenje ambicija je napad na Arkam i oslobađanje ‘nakaza’. Zamišljeno-učinjeno. Uskoro Gotamom počinje da hara novi ubica, Vešala, koji na praznike ubija bivše korumpirane policajce. Osumnjičenih je mnogo ali načelnik Gordon ne uspeva da otkrije ko je Vešala a na Betmena ne može da se osloni jer su njihovi odnosi zahladneli zbog onoga što se desilo Dentu. Žena-mačka je i dalje Betmenu za petama, padaju nove žrtve, kriminalci stare škole pokušavaju da ‘napreduju’ u svom biznisu, Vejn usvaja siroče nastradalih cirkuskih artista na trapezu jer ga seća na to kako je on postao siroče, dečak uskoro postaje Betmenov asistent Robin… Kao i u prvom delu ovo je priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. I ovog puta Betmen kasni za ubicom. No, ovo nije rutinska krimi akciona avantura uz oslanjanje na filmske krimi klasike (i omaž jednoj od kultnih scena iz “Kuma”), težište zapleta nisu tuče i pucnjave jer jednaku važnost imaju porodične i bračne trzavice, poverenja i sumnje, nade, ambicije i dileme junaka - kako reče Betmen: „Svako od nas je izgubio delić života i sakrio ostatak u tami. Da li ovo želim sebi? Svet koji postoji samo u tami?“

            Na širem planu ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Vreme ‘klasičnih’ kriminalaca-mafijaša nestaje. Gotam su preplavili maskirani, histerični, sumanuti kriminalci ‘nakaze’. Matrice ponašanja su se drastično promenile. U prvom delu Betmen se čak pita da li je njegova pojava (groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika) privukla ovo izopačeno ludilo? Ni u drugom delu on nema zadovoljavajući odgovor ali mu više nije ni potreban jer su mafijaši izgubili bitku sa nakazama.

            Priča o nasilju, fizičkoj i moralnoj izopačenosti ima besprekorni vizuelni lik. Sejlove razigrane table su fascinantne, prepune velikih slika sa totalima lica ili tek sitnih detalja, čudnih rakursa u vrtoglavoj, efektnoj montaži. Slike na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo, magle mistično plave. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti ‘nakaza’. Crtačevo zadovoljstvo dozvolom da svoju veštinu ‘praktikuje’ bez ograničavanja očigledno je što čitaoca mami da iznova prelistava stranice i sladi se slikama.

            Rečju, „Betmen: Pobeda nad tamom” je delo zrelog autorskog stripa, u okriljima komercijalne ponude, koje maniristički precizno i kreativno redefiniše jedan od najvažnijih mitova 9. umetnosti.  

            (“Dnevnik”, 2026.)

NEZAOBILAZNA STRIP ČITANKA – „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror 4“ Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, 2026.

 

Strip je imao burnu istoriju na ovdašnjim prostorima (koji su ’promenili’ nekoliko država). Od silnog poleta u periodu između dva rata preko posleratnih godina kada je žigosan kao proizvod imerijalističkog kapitalizma koji kvari Titove pionire i pionirke (pa je 1971. g. na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu, uz roto-romane, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja, strip označen kao „šund“ i čak, u silnom poletu - spaljivan na lomači (!) te dodatno oporezovan posebnim zakonom iz 1972.g.) sve do novog poleta u 1980-im i kolapsa u deceniji raspada tadašnje Jugoslavije. Stripovi su bili jedan od bitnih elemenata u odrastanju mladih jer su hranili maštu i želju za avanturama od Divljeg zapada, preko debelih mora kojima krstare gusari do beskraja svemira prepunog čudesa i čudovišta. Jeftine sveske – cena je dugo bila 1 dinar – sa šarenim koricama, lošim otiskom, štampane na novinskom papiru, išle su iz ruke u ruku i odvodile dečake u druge svetove (devojčice su uglavnom prezirale stripove kao još jednu dečačku zaluđenost). Bezbrojne edicije donosile su mnoštvo uzbudljivih priča. I činilo se da taj izvor nikada neće presušiti. Ali, kako „sve što je lepo ima kraj“, vreme stripovskog raja na trafikama se završilo kada je propala država u kojoj su stripovi bujali. U ratnim i sankcijskim godinama odrastale su generacije koje gotovo da nisu ni znale za stripove. Novi klinci bili su zavedeni novim čudesima – pre svih kompjuterskim igricama. Onima koji su pamtili prošla vremena preostalo je da prelistavaju stara izdanja. Ponešto od tih stripova objavljivano je kasnije u luksuznim knjigama ali većina je i dalje u sveskama koje ozbiljno grize zub vremena. Zato je svako podsećanje na ta izgubljena blaga hvale vredno i treba biti pomenuto.

        Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, čiji su osnivači i pokretači Svetislav Filipović-Filip i Tihomir Jovanović, među brojnim knjigama i fanzinima koje publikuje, od 2024.g. objavljuje i almanah „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“,  koji je prava riznica za ’proverene’ stripoljupce jer delom reprintuje davno objavljene stripova kao i one koji ovde nisu štampani a u istorijama stripa su označeni kao važni za razvoj žanra. Svaki strip prati instruktivna beleška o autorima odnosno o samom stripu (što je posebno važno jer decenijama strip autori nisu bili navođeni u našim izdanjima). Tako ovaj almanah postaje važan pregled radova većinom američkih autora koji su, na polju žanrovskog stripa, stvarali u „Zlatnom dobu stripa“ (pre II svetskog rata), „Srebrnom“ (1950-te) i „Bronzanom“ (1960-te); njihovi stripovi su izlazili u novinama i popularnim magazinima (od američkih „Iri“ ili „Kripi“ do engleskog „2000 a.d.“) i karakteriše ih lakonski optimizam u tretiranju žanrovskih tema - u domenu naučne fantastike to je svetla budućnost, hrabro osvajanja svemira i borba sa vanzemaljcima; fantazi je kitnjasto-pompezan u slikanju sukoba Dobra i Zla dok je horor fokusiran na bizarno i zloslutno u svim vremenima. Čest je humorni odmak a eksplozivno finale - u formi „panč lajn“ završne rečenice-sličice koja potpuno menja dotadašnja čitaočeva očekivanja - podrazumeva se.

        Četvrti broj almanaha donosi radove 14 autora (Amerikanaca, Španaca, Italijana); neki od njih su klasici stripa (Al Vilijamson, Rafael Aura Leon, Berni Rajtson, Don Martin, Vil Ajzner, Vali Vud, Paolo Eleuteri Serpjeri) koji su se, redovno ili povremeno, okušavali u kratkim žanrovskim stripovima namenjenim magazinima ili u kompletnim albumima. Znatiželjni čitaoci mogu se tako ’sladiti’ epizodom iz ’istorijskog rukavca’ serijala o Betmenu koji se dešava za vreme Francuske buržoaske revolucije (kapetan Brus Vejn postaje maskirani osvetnik ’ćelavi miš’ a njegov neprijatelj je msje Harvi Dent, unakaženog lica); zavodljivi sjaj ’palp’ fantastike ’brane’ doživljaji ’čoveka od bronze’ Doka Sevidža, koji će, sa svojom družinom, sprečiti kradljivca misli u nameri da osvoji svet. Avantura Luisa Krendela - Čelične kandže podseća na britanske stripove iz 1960-ih a epizode „Rough Trooper“-a otkrivaju jednog od važnih junaka ’ratne naučne fantastike’ koji do nas nikad nije stigao. Konačno, urnebesne parodije karikaturiste Dona Martina otkrivaju veselije lice žanra.

        Rečju, „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror 4“ je zlata vredna sentimentalna strip čitanka koja će obradovati svakog pravog ljubitelja 9. umetnosti. Pošto ovog izdanja nema u širokoj distribuciji najbolje je naručiti ga preko fejsbuk stranice izdavača Tihomira Jovanovića. Uživanje je zagarantovano!

            („Dnevnik“, 2026.)

BETMEN: I BI GODINA DRUGA – „Betmen: Duga Noć veštica” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripovski super-junak, od pojave u svesci „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine (osmislili su ga golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger), pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta (pošto se brzo, naročito posle II svetskog rata, raširio po svim meridijanima). Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao junaka bliskog super-herojima što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“, na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi. Ovaj „samoproizvedeni supermen“ u suštini je tajanstveni osvetnik u megalopolisu (za ugled su mu poslužili vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je, uprkos povremenih padova, postojana; kada je polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo da stari junaci nisu više dovoljno atraktivni i da je potrebno njihovo „osveženje“, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena. „Osvežavanje" je majstorsko obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije i deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. god. (crtež Macukeli). Drugi autori su, pak, stvorili nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju. Legendarni Arči Gudvin ubedio je Džefa Louba (1958), koji se već ‘okušao’ u stvaranju priča o Betmenu, da nastavi tamo gde je stala „Godina prva“ i jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila se u serijal od 13 svezaka (na gotovo 400 strana!) pod zajedničkim naslovom “Duga Noć veštica”, objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao Loubov stalni saradnik, nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Čoveku-šišmišu.

        Priča ima nekoliko linija koje se prepliću: policijski komesar Gordon, tužilac Dent i Betmen sklapaju savez u borbi protiv Falkonea, ubica prozvan Praznik na dane praznika ubija mafijaše, Falkone angažuje kriminalce koje smatra nakazama (Strašilo, Zagonetača, Džokera…) da nađu ubicu koji izmiče potragama, svi umešani su sumnjivi, Žena-mačka je stalno za Betmenovim petama, Denta na sudu polivaju kiselinom i on, razočaran u pravni sistem, postaje zli Dvoliki, Falkone gine, postoje dokazi da je Dent bio Praznik ali… U osnovi pratimo priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. Betmen uvek kasni za ubicom, pretpostavke mu ‘padaju’ pred događajima. Ipak, ovo nije klasična detektivska zagonetka jer čitaocu nisu poznati svi elementi priče koje treba uklopiti u celinu. S druge strane, ovo nije ni rutinska akciona avantura jer tuče i pucnjave su samo deo zapleta dok u drugom delu pratimo porodične i bračne trzavice junaka, rađanje poverenja ali i sumnji u prijatelje, nade, ambicije i dileme junaka. U celini gledano ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Gotam je oduvek bio stecište kriminalaca različitih kalibara, od sitnih lopova do organizovanog kriminala ali su svi oni bili prepoznatljivi, igrali su standardne uloge u zajednici. Njihovo ponašanje je imalo racionalno objašnjenje: bekstvo od siromaštva, žudnja za brzim i lakim bogaćenjem. Ali nešto se promenilo u svetu i broj maskiranih, histeričnih, sumanutih kriminalaca koji su očito mentalno poremećeni porastao je iznad uobičajenog broja. Da li je pojava groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika privukla ovo izopačeno ludilo? To pitanje muči Betmena. Matrice ponašanja su se toliko promenile da Džoker takođe traži Praznika i želi da ga eliminiše jer oseća da je Džokerov ugled ubice ugrožen! Kada se pojavi Falkoneov sin koji je inscenirao svoje ubistvo kako bi se osveti ocu za stalno zapostavljanje, postaje očito da je klica sumanutih ideja klijala i među ‘standardnim’ mafijašima i da je iznikla u narednoj generaciji ali da to ludilo ‘kasni’ za ludilom novopridošlih ‘loših momaka’.

        Priča sa moralnom dilemom (nerešenom) dobila je besprekorni vizuelni lik u Sejlovom razigranom crtežu. Njegove table su prepune slika sa totalima lica ili tek ponekim detaljem, rakursi su neobični, montaža fascinantno dinamična. Velike slike koje se prostiru na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti. Iz svake stranice izbija crtačevo zadovoljstvo što može da svoju veštinu ‘praktikuje’ ležerno, bez ograničavanja.

        Rečju, „Betmen: Duga Noć veštica” je definitivno nezaobilazna epizoda za poštovaoce Betmena ali i svakog ljubitelja “priča u slikama” koji ume da uživa u majstorskom crtežu.

            (“Dnevnik”, 2026.)

PRVI VITEZ U PREDVEČERJE SVETSKOG RATA – „Betmen: Prvi vitez“ scenario Den Jurgens; crtež Majkl Perkins; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold hot!“, 2024.

 

Betmen-Čovek šišmiš, stripovski super junak (koji to nije jer je „običan“ čovek), od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju generacija dečaka širom zapadnog sveta a ni devojčice nisu ostale ravnodušne na bogatog, tajanstvenog, maskiranog osvetnika. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas već zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je rasla i padala ali je opstajala; polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo je da njihovi stari junaci, u novim vremenima, više nisu dovoljno atraktivni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja među kojima je (uz Supermena) i Betmen. Posao „osvežavanja" Betmena majstorsko je obavio Frenk Miler a za njim su krenuli i drugi autori stvaraju nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Najnovija verzija sa naslovom „Betmen: Prvi vitez“, pod etiketom „DC Black Gold“, originalno objavljena prošle godine, ekspresno je štampana i kod nas u izdanju „Čarobne knjige“, u specijalizovanoj edicija „DC gold hot!“; kako se to inače radi u belom svetu, storija je najpre publikovana u tri mesečne sveske koje su zatim sabrane u knjigu.

        Priča „Prvog viteza“ započinje prvim stranama „Gotam siti gazete“ od 25. i 30. maja 1939. godine sa naslovima vezanim za Betmena odnosno ponudom izvesne radio stanice da će platiti 2.500 dolara za dokaz o postojanju Betmena. Slede table na kojima se govori o približavanju novog velikog rata, scene obraćanja (preko radija) tajanstvenog Glasa svojim podanicima-kriminalcima odnosno konstatovanja policije da je još jedan zvaničnik brutalno ubijen. Komesara Gordona, na mestu tog zločina, od buljuka reportera spasava bogataš Brus Vejn; komesar ga zna još iz vremena kada je dečak prisustvovao ubistvu svojih roditelja. Ova tragedija i dalje prati sada stasalog mladog čoveka koji povučeno živi sasvim sam i veliki je humanitarac. Razgovor se dotiče i Betmena za koga kruže glasine da je delom čovek a delom šišmiš! Dešavanja se nadalje razvijaju vrlo brzo: Betmen spasava gradonačelnika koga su napali izobličeni ljudi neverovatne snage; u tom sukobu osvetnik je ranjen a pomaže mu lokalni rabin, neizvesnost i strah lebde nad gradom dok se u zatvoru Blekgejt spremaju da izvrše smrtnu kaznu na elektičnoj stolici a Gordon i upravnik zatvora Šelbi razmenjuju teške optužbe; u egzekuciju se, kako bi je sprečio, umeša Betmen ali biva uhvaćen, vezan za stolicu a struja puštena! I tu je kraj tek prve sveske!

        Nastavak je jednako vratoloman i ne ostavlja čitaocima vremena za predah: napadi na sistem vlasti u Gotamu se nastavljaju jer namera Glasa je da preuzme vladanje gradom kad više ne ostane živ ni jedan funkcioner; Betmen preživljava elektičnu stolicu, leči svoje rane a mlada glumica u filmu koji Vejnova kompanija pomaže otkriva da je Vejn Betmen i zaljubljuje se i u jednog  u drugog; Betmen traga za tajnom moćnih napadača i zaključuje da su svojevrsni zombiji (ljudi dovedeni na ivicu života i smrti), ambicije šefa zatvora da preuzme vlast u policiji nisu više tajna, batinaši prete rabinu... U finalnom obračunu, dok Gotam gori, otkriva se da šef zatvora ipak nije glavni kriminalac već samo paravan za nekoga mnogo perfidnijeg...

        „Prvi vitez“ je specifična mešavina ikonografije na kojoj se serijal o Betmenu temelji sa iskustvima petparačke palp pompeznosti i senzacionalizma (u čijim okriljima je originalni Betmen i nastao) uz dodatak istorijskog konteksta koji je upadljivo izostajao u ranijim inkarnacijama ovog heroja jer se insistiralo na „izmeštenoj realnosti“. Rezultat novih momenata je pominjanje nacističkog terora nad Jevrejima, lakše identifikovanje Gotama sa Njujorkom, realniji uvid u kriminalne rabote gangstera ili prostituciju. Upadljiv je izostanak Betmenovog vernog sluge, svojevrsni „retro“ stil njegovog kostima (sa dužim ušima); to što nema „Betmobila“ ili previše raznih korisnih spravica može se manje-više objasniti početnim fazama njegovog osvetničkog pohoda (možda zbog toga ni poslovična pećina sa šišmišima nije još uređena?). U svakom slučaju izostanci i odstupanja privući će pažnju vernih ljubitelja ovog heroja i dati im dodatne teme za promišljanja i predomišljanja nad strip štivom. Iskusni scenarista Den Jurgens (1959) uspeo je da pronađe novi ugao posmatranja i redefinisanja mita o Betmenu, dokazujući da je potencijal za razvoj ovog junaka daleko od istrošenosti. Crtač, ne manje zapaženi, Majkl Perkins (1969) junački je odradio svoj deo posla. Njegove table su zasićene intenzivnim bojama, kadriranje i filmska montaža dodatno ubrzavaju ionako oštre akcije. Slike se, u najboljoj tradiciji 1980-tih, prostiru do ivica stranica, urastaju jedna u drugu kao da se bore za primat pažnje čitaočevog oka. Ono što je „dodatni (vizuelni) začin“ jeste crtež koji oponaša fotografije (posebno kada je reč o prizorima grada, ulica, kuća ali i ljudskih portreta) što stvara atraktivni pseudo dokumentaristički štimung prošlih vremena.

        Zaključimo da je „Betmen: Prvi vitez“ svakako vrlo zabavan, interesantan i intrigantan strip koji razvija mit o Betmenu kao ikoni popularne kulture XXI veka vodeći ga u sasvim novi univerzum vrlo blizak istorijskoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2025.)

BETMEN: GODINA PRVA ILI KAKO JE BETMEN „PEKAO ZANAT“ – „Betmen: Godina prva“ scenario Frenk Miler; crtež Dejvid Macukeli; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold special“, 2024.

 

Betmen, uljez u galeriji najpopularnijih stripovskih super junaka – jer je „običan“ čovek – od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju naraštaja dečaka širom Zapadnog sveta! Svi poštovaoci čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga većina ipak doživljavao kao takvog, verovatno zbog impozantnog kostima, svakovrsnih „gedžeta“ na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi protiv svojih manje i više bizarnih neprijatelja. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas pomalo zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Kroz periode velike i periode umerene popularnosti Betmen je pregurao pola veka a onda je, kako čitamo u uvodu ovog albuma, 1986. uredništvo DC komiksa uvidelo da njihovi junaci, neki stari već skoro pola veka, nisu više aktuelni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja kakvi su Supermen, Čudesna žena i Betmen. Ovaj poslednji je bio najteži za popravke jer je njegovo polažište bilo najsolidnije – dečak prisustvuje ubistvu svojih roditelja i odlučuje da se osveti počiniocu i svim ostalim „lošim momcima“. Za „osvežavanje“ se dobrovoljno javio Frenk Miler koji je imao iskustva sa „uskrsavanjem“ strip heroja (od zaboravljenog Derdevila je izgradio novu strip megazvezdu) a već je stvorio remek-delo „Betmen: povratak mračnog viteza“ u kome se penzionisani Betmen vraća u arenu gde se biju (i prebijaju) Dobro i Zlo. Miler je rešio da napiše scenario ali ne i da crta novi strip pa je tu ulogu poverio Dejvidu Macukeliju, sa kojim je Miler već sarađivao na stripu „Derdevil: ponovo rođen“. Rezultat rada ovog dvojca je „Betmen: godina prva“, 1987. objavljena u četiri redovne strip sveske koje su zatim spojene u knjigu sa promenjenim, poboljšanim kolorom (novinski kolor je siromašniji u nijansama-valerima).

        Težište priče je na (do tada) neobrađenom periodu u kome Brus Vejn postaje Betmen. Čitaoci znaju šta mu se desilo kao dečaku i znaju šta je Betmen radio kad je bio u punoj snazi (pa i kasnije) ali Betmenovi prvi koraci nisu poznati. Elem, u Gotam posle 12 godina skitanja po svetu stiže mladi bogati Brus, koga bije glas neodoljivog plejboja; na aerodromu ga dočekuju novinari željni neke senzacionalne vesti. Istovremeno, prerpanim vozom stiže policijski poručnik Džejms Gordon, zabrinut za svoju suprugu pred porođajem; njega dočekuje kršni detektiv Flas koga je poslao komesar Loub. Zadrigli Loub odmah upozorava na mrlje u Gordonovoj karijeri zbog kojih očekuje da Gordon bude timski igrač što treba da znači da ne gura nos tamo gde mu nije mesto odnosno da ne ometa Flasa i Louba u njihovim prljavim rabotama i vezama sa organizovanim kriminalom. A TV vesti objavljuju da je još jedan ključni svedok nestao pa tužilac Harvi Dent mora da povuče optužbe protiv Louba za kriminalnu zaveru... Pridošlice, svaka na svoj način, pokušavaju da unesu red u leglo kriminala, od onog uličnog do onog krupnog vezanog za najviše krugove vlasti. Tako Vejn, još uvek bez Betmenovog kostima, zamalo izvlači deblji kraj u svojoj prvoj pravedničkoj misiji (a sa prozora ga gleda Selina, buduća Žena Mačka); dok vida rane Vejn shvata da mora imati drugačiji dramatičniji „nastup“. Gordon, pošto odbije mito, mora da bude „naučen pameti“ čitaj ozbiljno prebijen od Flasa i njegove ekipe.

        Kad Betmen u punoj opremi (maska, plašt, spravice...) počne da deli pravdu to još uvek ne znači da neće dobijati udarce, da mu neko rebro neće naprsnuti, ali glas o njemu se širi; u političarskim računicama on je najpre koristan ali pošto šteti poslu postaje neprijatelj pa policija počinje da ga progoni. Gordon sumnja da se iza Betmena krije Dent a potom i Vejn ali nema dokaze. Ali zato Loub ima dokaze o Gordonovoj ljubavnoj aferi sa koleginicom koje koristi da obuzda Gordonova hapšenja krupnih kriminalaca. Betmen shvata da je nužno da mu Gordon postane saveznik a to će se desiti kad spase Gordonovu bebu koju su oteli Loubovi puleni. Negde u pozadini Žena Mačka pokušava da izađe iz Betmenove senke... Na kraju „godine prve“ osnovne uloge i njihovi odnosi u epu o Mračnom vitezu su postavljeni i avanture se razvijaju (već se pominje i Džoker koji preti da će zatrovati Gotamsku cisternu).

        U sjajnom pogovoru ovog albuma, koji je Macukeli nacrtao kao strip, navodi se Milerova izjava iz 1986. u kojoj on kaže da je Betmen čovek sa misijom koja nije lična osveta već je plemenitija jer „on želi da svet učini boljim mestom, mestom na kojem mladi Brus Vejn ne bi bio žrtva. U neku ruku, njemu je cilj da sebe učini nepotrebnim. Betmen je heroj koji priželjkuje da ne mora da postoji.“ No, ta se želja neće ostvariti bez mnoštva avantura – a možda se nikad i neće ostvariti. Miler je svog Betmena smestio u realan svet lišen karikaturalnosti koji je sadržavao originalni Čovek-Šišmiš; čak su i negativci lišeni oreola napadne grotesknosti koja se pretapa u ekstravaganciju. Fizička uverljivost pokreta i mimika, insistiranje na detaljima, na suprotstavljanju sjaja bogatih i prljavštine opasnih delova grada majstorski su oličeni u Macukelijevim crtežima. Njegov grafizam nosi dozu namerne nedoteranosti koja blesne izuzetnim kvadratom iz neočekivanog rakursa ili  crtežom na čitavoj strani. Montaža tabli je dinamična i dodatno ubrzava priču stvarajući kompaktnu celinu u kojoj čitalac jednako uživa u dijalozima i slikama.

        Rečju, „Betmen: Godina prva“ obavezna je lektira svih stripoljubaca odnosno poštovalaca Betmana bez obzira na njihov uzrast.

            („Dnevnik“, 2024.)

OČINSKI JADI MRAČNOG VITEZA I LJUBAVNI JADI DŽOKERA – „Betmen – Mračni princ na belom konju“ autora Enrika Marinija; izdavač „Čarobna knjiga“, 2024.

    Mračni princ Betmen, jedini super heroj koji to nije, odavno je prerastao skromne granice koje su mu, davne 1939. godine, odredili originalni autori Bob Kejn i Bil Finger. Pošto je preživeo Zlatno doba stripa (pre II svetskog rata), pa zatim Srebrno (1950-te) i Bronzano (1960-te), veliku slavu i zaborav (jer su neki novi heroji bili atraktivniji) iz koga je uskrsao zahvaljujući Frenku Mileru, polovinom 1980-tih, Betmen je transformisan u još jednog „očovečenog heroja“ (mada je on, za razliku od Marvelovih super junaka odnosno super junaka iz matičnog mu DC-a, oduvek bio - čovek) a potom zadobio brojna lica i paralelne verzije koje se ponekad preklapaju (mada to nije obavezno). Kako god bilo da bilo, Betmen doživljava decenije zrelosti, postajući, svakako zahvaljujući filmovima, jedna od najvećih ikona popularne kulture XX i XXI veka.

    Pošto recept očovečenja radi odnosno prodaje stripove (i filmove, koji su najatraktivniji deo ponude), bosovi DC-a dali su odrešene ruke svojim urednicima i agentima pa ovi traže nove atrakcije i senzacije što znači sveže ideje, drugačije vizure iz kojih se junak posmatra. Ovaj trend, koji nije samo specijalitet DC-a i Marvela (i italijanski strip gigant Boneli već neko vreme traži načine da „podmladi“ svoje junake - Teksa, Zagora, Dilan Doga, Marti Misteriju...), znači uvođenje u posao scenarista i crtača koji nisu iz stalne ekipe izdavača već su izvan tog sistema a ugled su stekli na drugim, sasvim drugačijim stripovima. U ovom slučaju angažovan je Enriko Marini (1969) znan po strip serijalima, naučnofantastičnom „Džipsi“, avanturističko-gusarskom „Škorpion“ i istorijskom epu „Orlovi Rima“, krimiću „Burleskni noar“; njemu su, kako sam piše, date odrešene ruke (a to je bio uslov da se on prihvati posla) pa je sam napisao priču i nacrtao je ’iz sve snage’. Marinijevo delo, pod naslovom „Betmen – Mračni princ na belom konju“, pojavilo se 2017. godine u dva dela a u izdanju „Čarobne knjige“ je objedinjeno u jedan album objavljen u Kolekciji izabranih priča iz DC multiverzuma „DC Gold“.

    U Marinijevoj verziji Betmen je u najboljim godinama, dakle mlađi od Milerovog Betmena koji je prevalio 50 godina; adekvatno godinama mračni vitez je u vrhunskoj formi pa isteruje pravdu bez prestanka... No, fokus (i zaplet) ove epizode je na Betmenovom ’civilnom’ liku multimilionera i zavodnika Brusa Vejna koji biva javno optužen da sa izvesnom šankerkom ima - ćerku; otac u stvari i ne zna za dete jer je majka sama brinula o njoj ali sada je u finansijskoj stisci i traži od Vejna da da doprinos u izdržavanju devojčice. Mediji su jedva dočekali ovu poslasticu a Vejn nema pravi odgovor na pitanja jer se nejasno seća ove zgode. Na muku će mu stati i Džoker koji otima devojčicu a kao otkup traži dijamant koji namerava da pokloni svojoj dragoj Harli (pošto je prva pljačka mogućeg poklona propala – a i Ženamačka ima tu šta da prigovori)! Žestoki momci, dakle, imaju svoje (ozbiljne) probleme sa ženskim rodom koje ne uspevaju da razreše na zadovoljavajući način. Betmen je spreman da pronađe devojčicu po svaku cenu (makar morao da svojeručno premlati sve nevaljalce uzduž i popreko Gotama) ne samo zato što je borac za pravdu već i zbog mogućnosti da je zaista njen tata.

    ’Očovečenje’ Betmena do sada se kretalo u nivoima prošlosti, pre svega Vejnove detinje traume zbog ubistva roditelja i odluke o borbi protiv ’loših momaka’; Miler je Betmena ’otkrio’ na pragu starosti usred podivljalog nasilja na ulicama urbane džungle. Marini je svoju priču smestio i usredsredio između ove dve granične tačke. Dileme koje muče osvetnika i zlikovca (’da li sam postao tata a da to i ne znam ili sam znao pa sam želeo da to sakrijem jer šteti mom imidžu’ odnosno ’kako ispuniti sopstvena obećanja i ostvariti želje mušičavoj dragoj?’) vrlo su životne i realne i potencijalno kriju moguće konflikte i prevrate u ulogama koje momci igraju. Trivijalno je, zbog herojskog ’pedigrea’, obojilo priču žestokom groteskom ’a-la realiti programi’ potenciranu  eksplicitnim-brutalnim nasiljem i uvrnutim humorom. Marinijevo pitanje ’šta ako se u postojeću podelu uloga i definisane junačke profile umeša – slučaj komedijant?’ dobija ozbiljne i smešne odgovore, za kraj krunisane otvaranjem još jedne mogućnosti: da li je kasni posetilac bara i mogući tata male curice u stvari - Džoker? Uopšte nije isključeno da će znatiželjnici uskoro dobiti kakav-takav odgovor u nekom novom mini serijalu.

    Osim što se poigrao Betmen-Vejn i Džoker ulogama, Marini je priču iscrtao i obojio vrlo ’evropski’ dakle dinamično i poletno ali i rafinirano-maniristički, sa iskrivljenim rakursima odnosno čestim tonovima sumraka i paletom koja je izmeštena iz uobičajenih obrazaca i naginje sepiji ili monohromatskim tonalitetima. Gotam u svom sjaju i bedi deluje impozantno a ljudske kreature blešte lepotom ali i dekadentnom izopačenošću. Likovna gozba prepuna detalja i delikatnih valera tera čitaoca-gledaoca da zastaje i vraća se prethodnom stranicama kako bi pažljivije razledao neku sliku.

    Rečju, „Betmen – Mračni princ na belom konju“ Enrika Marinija prijatno je i intrigantno širenje mita o Mračnom vitezu prema novim, obećavajućim horizontima i svakako zaslužuje punu pažnju stripoljubaca.

            („Dnevnik“, 2024.) 

BETMEN U RASKOŠNOJ VIZUELNOJ BOMBI – „Betmen: Noć mračnog viteza“ scenario/crtež Džok; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

            U galeriji najpopularnijih stripovskih super junaka redovno se, već decenijama, pojavljuje i jedan uljez! To je Betmen. Svi poštovaoci čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga većina ipak doživljavao kao takvog. Da li je to zbog impozantnog kostima, svakovrsnih „gedžeta“ na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi protiv svojih manje i više bizarnih neprijatelja, tek, Betmen je bio i ostao svojevrsni samoproizvedeni ljudski supermen; uostalom, u jednoj od svojih inkarnacija on se družio i tukao sa originalnim Supermenom koji, ako ćemo pravo, i nije čovek već vanzemaljac koji, ko će ga znati zašto, liči na obične zemljane. Kako god bilo da bilo, Betmen se pojavio 1939. godine na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) kao zajedničko delo crtača Boba Kejna i scenariste Bila Fingera, momaka koji su u ovaj lik smestili svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (a kao primere za ugled su imali vestern osvetnika „Zorooa“ i urbanog osvetnika „Senku“; oba uzora, u međuvremenu, poprilično je prekrila prašina). Betmen je, dakle, pre i posle svega upravo to – osvetnik. Kao dečak on je prisustvovao ubistvo svojih roditelja sa kojima se vraćao iz bioskopa; sitan kriminalac hteo je da ih opljačka ali su stvari pošle po zlu i mali Brus Vejn je postao siroče. Sve što je nadalje, pošto je odrastao pod budnim okom batlera Alfreda, Brus Vejn radio, kao uspešni biznismen i bogataš, bilo je da, kao dobrotvor, pomaže zajednici svojim donacijama i projektima; kao maskirani Betmen, čija je baza u dubokoj pećini sa pravim slepim miševima, on je neumorno čistio ulice Gotama od pljačkaša, siledžija, nasilnih ludaka... U tome mu pomaže dečak Robin kao i, povremeno, kad joj je to po volji, Betdevojka. Glavni Betmenovi neprijatelji su egzotično-fatalni Džoker, Pingvin, Zagonetač, Otrovni bršljan, Gospodin Ledeni, Dva lica, koji sami i sa svojim bandama prete da izazovu haos i unište uzavreli Gotam.

            Betmenov izdavač „DC“ je, prateći svog najvećeg strip konkurenta „Marvela“, održavao serijal zamenjujući stare autore novima koji su, opet, donosili svež senzibilitet na krilima koga i u ime koga je Betmen preživeo mnoštvo reinkarnacija u različitim, manje ili više kompatibilnim, rukavcima osnovne priče. Ove su transformacije izuzetno dobro prihvaćene od novih generacija čitalaca koje su tražile atraktivne junake neopterećene dosadnom prošlošću; na strip formu nadovezale su se, još od 1940-tih radio i TV serije odnosno celovečernju, visokobudžetni filmovi. Betmen je u Novi milenijum ušao kao širom sveta prepoznata ikona popularne kulture koja još nije za bacanje, odnosno koja ima šta da ponudi znatiželjnim konzumentima različitih medija.

            Iz bogate ponude stripova o Betmenu agilna „Čarobna knjiga“ je u svojoj biblioteci „DC gold hot - Kolekcija najnovijih izabranih priča iz DC multiverzuma“ ljubiteljima ponudila album „Betmen: Noć mračnog viteza“ autora Džoka; reč je o mini seriji u tri nastavka, originalno objavljenoj 2022. godine koju je u potpunosti osmislio i nacrtao Džok, što je umetničko ime Marka Simpsona (1972), prekaljenog crtača i ilustratora naslovnih strana, koji je karijeru započeo u legendarnom magazinu „2000 AD“ i nastavio da radi za „DC“, „Marvel“. Džok je prepoznatljiv po raskošnom crtežu, neobičnom kadriranju i netipičnom, ambicioznom korišćenju boja.

            Osnovna priča „Betmena: Noći mračnog viteza“ je obećavajuće intrigantna: metaljudskog superzlikovca poznatog kao EMP potrebno je, tokom noći, premestiti iz „Arkam“ ludnice, u kojoj je zatvoren u specijalnu privremenu zatvorsku ćeliju (koja ga „smiruje“ izolujući ga od svih oblika energija kojima se EMP hrani) u stalnu ćeliju u zatvoru „Blekgejt“. Sve je to smislila Vaskezova, ambiciozna političarka iz Zatvorskog biroa koja je ljuti protivnik Gordona, komesara policije i Betmena koga smatra zločincem. Povorka policijskih vozila, u kojoj je i faradejski kombi sa EMP-om, mora da prođe kroz ceo Gotam da bi stigla do zatvora. Betmen će takođe pratiti kolonu. Očekuje se da put, uz jako obezbeđenje, prođe glatko mada se pretpostavlja da EMP-ova banda hteti da oslobodi svog šefa dok bi neke druge bande mogle da požele da se osvete EMP-u. Naravno, ono što može da krene naopako krenuće u najgorem mogućem smeru...

            EMP, oslobođen i konfuzan, i ranjeni Betmen, beže kroz grad u kome nema struje niti efikasnih snaga reda a proganjaju ih sve moguće bande i čudovišta podzemlja. Put je iskušenje za sve, od zlikovca i osvetnika do nadobudne političarke; svako od njih ima svoje dileme i ranjiva mesta iz prošlosti, ambicije i strahove. Pitanje je samo šta je svako od njih spreman da žrtvuje u ime svojih ciljeva...

            Sve zamešateljstvo, od pretećeg grada u mraku, svakovrsnih kreatura i fizičkog nasilja do oštrih svađa, daju mogućnost da se Džok crtački i koloristički razmaše. Table su dinamične, neogranične belim okvirima na ivicama strana, grube slike su neobuzdane u predstavljaju udaraca, razbijanja, lomljenja struktura i kidanja tkiva, prštanja krvi u dubokom mraku ili zloslutnim senkama... Vratolomna likovna razuzdanost ostavlja čitaoce bez daha darujući im utisak da se nalaze na licu mesta, u središtu brutalnih dešavanja. Reči i slike srasle su i nemoguće ih je odvojiti jer daju sasvim novi kvalitet koji prevazilazi njihove pojedinačne vrednosti. Otuda je album „Betmen: Noć mračnog viteza“ kompaktna celina visokog energetskog naboja koja traži predanog čitaoca koji će je pratiti širom otvorenih očiju.

 

https://medjutim.dnk.org.rs/betmen-u-raskosnoj-vizuelnoj-bombi-prikaz-strip-albuma-noc-mracnog-viteza/

USKRSNUĆE MRAČNOG VITEZA U SRCU PAKLA - „Betmen Povratak mračnog viteza“ Milera i Jansona; izdanje Čarobna knjiga, 2020.

 

Nova knjiga u katalogu agilne „Čarobne knjige“, u ediciji „DC Gold Specijal, kolekcija odabranih priča iz DC multiverzuma“, velikog formata, tvrdih korica i u punom koloru, donosi kompletni strip mini serijal „Betmen Povratak mračnog viteza“ za koju se na poslednoj korici tvrdi „Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena! Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba!“ Začudo, čak i uzdržaniji stripoljubci složiće se, bez mnogo protesta, sa ovim tvrdnjama. Ako i nije najbolji strip-roman (grafička novela) ova četvorodelna serija svakako spada među najpoznatije i najcitiranije. Scenarista i crtač Frenk Miler (1957), posle godina strip-šegrtovanja i pečenja zanata u okriljima korporacijskog stripa, na talasu „humanizovanja super heroja“ koji je bio na delu u gigantima „Marvelu“ i „DC“-ju sa krajnjim ciljem da se mladim generacijama prilagode stare priče, u okviru koja je već „podmaldio“ posustalog „Derdevila“, poduhvatio se istog posla sa Betmenom, omiljenim ali slabo prodavanim super herojem koji to nije - jer je običan čovek velike snage sa mnoštvom tehnoloških pomagala (gedžeta) koji se u megapolisu Gotamu bori sa buljukom karikaturalno-grotesknih negativaca. Činjenica da je Betmen (samo) čovek, „u civilnom životu“ milioner, temelj je revizionističkog serijala „Povratak mračnog viteza“ koji je 1986.g. izašao u četiri sveske koje odslikavaju razvojne faze epopeje Mračnog viteza: povratak, trijumf, lov na Mračnog viteza i njegov pad.

            Elem, Betmen je već deceniju odsutan iz dešavanja u Gotamu, njegov civilni zaklon, milioner Brus Vejn, pak, opasno iskušava svoje snage i kocka se sa smrću, šef policije Gordon Džejms odlazi u penziju, ljudi se jedva sećaju Mračnog viteza a deca o njemu ne znaju ništa, vodeći kriminalci, Harvi Dent-Dvoliki, Džoker, su u ludnici Arkam ili pred izlaskom iz zatvora-ludnice, na ulicama hara banda Mutanata... Bogati su još bogatiji, bedni još bedniji, sva dešavanja prate beskrupulozni reporteri, sa malih ekrana svoje stavove objavljuju svakojaki šarlatani, salonski humanisti bez osećaja za realnost. Gotam više liči na krug pakla nego na uspešnu zajednicu. Betmena-Vejna na pragu starosti progone traume iz detinjstva, od pada u pećinu do ubistva roditelja, kao i pogibija njegovom pomoćnika Robina; bes u njemu ključa i ekspolodiraće u niz sukoba sa svakovrsnim prestupnicima dok nad gradom, posle dugih dana žege, besni oluja. Njegove akcije ne nailaze na odobravanje - u TV debatama svakovrsni stručnjaci ga proglašavaju fašistom, najgorim nasilnikom, uzrokom svih drugih zločina. Čak ni to što će zaustaviti Dentov zločinački plan (iako su lekari tvrdili da je Dent izlečen) neće uspeti da ga rehabilituje u očima dirigovane javnosti. Betmen biva izjednačen sa kriminalcima pa nova načelnica policije izdaje nalog za njegovim hapšenjem. Mračni se vitez, koji uspeva da povrati fizičku kondiciju mada su mu refleksi sporiji, uz pomoć mlade Keri Keli koja postaje novi Robin, bori sa Džokerom i njegovom bandom, beži od policije, deli megdan sa vođom Mutanata a zatim predvodi te preobraćene delinkvente u akciji spasavanja stanovništva Gotama koji je uništen eksplozijom ruske bombe. Konačni, epski dvoboj Betmena i Supermena vraća Mračnog viteza u „ilegalu“ lažirane smrti otvarajući neslućene mogućnosti njegovog daljeg delovanja!

            Miler je u Betmena udahnuo istinsku živost, koja znači ne samo pocepan kostim već razbijene usne i masnice po telu, i stavio ga na impozantno oslikanu pozornicu koju čine medijske manipulacije, isprazni senzacionalizam i odsustvo bilo kakve ljudskosti. Uskrsnuće Mračnog viteza neminovno je moralo u akciju da vrati i njegove protivnike ali su i njihove pojave „očovečene“ kao zalog uverljivosti zapleta. Osvežena i osavremenjena priča tražila je i drugačiji likovni izgled pa su Milerove i Jansonove slike efektne i impozantne, mračne i prljave a table vratolomno dinamične, od onih sa nizom malih kvadrata koji predstavljaju TV ekrane, preko slika u okviru kontura onomatopeja do impozantnih totala punih sirove snage u oštrim kontrastima svetla i tame.

            „Povratak mračnog viteza“ i posle tri ipo decenije jednako zavodljivo je i silovito delo koje je otvorilo novu, intrigantnu stranicu u dotadašnjem maniristički ispranom super-herojskom multiverzumu pa je i danas obavezna lektira za ljubitelje „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2020.)

 

BETMENOVA TRAGANJA U PARALELNOJ REALNOSTI - „Betmen: Poslednji vitez na Zemlji“ Snajdera i Kapula; izdanje Čarobna knjiga, 2020.

Betmen, čovek-šišmiš skriven iza civilnog imena bogataša Brusa Vejna, mračni vitez, branilac Pravde u ljudskom mravinjaku megapolisa Gotama, potpuno ljudski junak koji je upao u bulumente super heroja sa svakojakim nadljudskim moćima, od svog je rođenja, davne 1939. godine, prošao mnoštvo metamorfoza u rasponu od romantičarskog tajanstvenog snagatora opremljenog domišljatim spravicama (gedžetima) koji brani napadnute od nemilosrdnih, sumanutih, ekscentričnih, psihopatoloških kriminalaca do muškarca na pragu starosti i nemoći koji se odupire fizičkoj prirodi i društvenom haosu. Ako je ovaj heroj u originalnom izvođenju Bila Fingera i Boba Kejna, za kuću „DC“ („Detective Comics“), ispunjavao detinju i tinejdžersku potrebu za akcionom avanturom, mračnim podzemljem i glamurom najviših slojeva, u verziji Frenka Milera bio je ogrnut plaštom ljudske patnje i nedoumica što ga je toliko „očovečilo“ da su se i odrasli ljudi mogli identifikovati sa njim. Ponovna popularnost Betmena koja je usledila nakon Milerove grafičke novele „Povratak mračnog viteza“, polovinom 1980-tih, raširila je lepezu mnoštva njegovih mogućih profila i sudbina. U nastupajućim decenijama Betmen se pokazao kao izdašna tema za svakojake mistifikacije i demistifikacije što je od njega stvorilo izuzetnu pojavu, globalno popularnu, prepoznatljivu a, ipak, potpuno „otvorenu“ za nova promišljanja i prekrajanja. Na talasu ove opcije plovi i nova verzija Betmena u mini serijalu „Betmen: Poslednji vitez na Zemlji“ koji su stvorili scenarista Skot Snajder i crtač Geri Kapulo; serija je prošle i ove godine izlazila pod etiketom „DC Black label“ a agilna „Čarobna knjiga“ upravo ju je objavila u punom koloru i tvrdom povezu, u jednom tomu u okviru edicije „DC Gold Hot! Kolekcija najnovijih izabranih priča iz DC multiverzuma“.

            Priča počinje sasvim neobično: Betmen juri svojim betmobilom u pokušaju da otkrije tajnu linija iscrtavanih kredom u proteklih 365 dana. Na vezi je sa slugom-pomoćnikom Albertom koji ga upozorava na opasnosti koje očitava na svakojakim uređajima. Na pretpostavljenom mestu Betmen zatiče mrtvog dečaka koji pomoću skrivenog mehanizma diže revolver i puca u Betmena. Dvadeset godina kasnije Brus Vejn se budi iz kome; ponovo je mlad ali vezan za krevet u Ludnici Arkam a Albert pokušava da ga uveri kako mu niko ne prebacuje to što je - ubio svoje roditelje! Ono za šta je on mislio da je Betmenov kostim u stvari su ludačka košulja i kaciga za zaštitu prilikom šok-terapije. Vejn  pokušava da pobegne a to ga, posle Albertovog zagrljaja, vodi u neki drugi svet koji je preostao posle enormnog razaranja koje je izazvao zli i genijalni Leks Lutor i u kome su stradali bezmalo svi ljudi i njihovi dobri heroji! A Betmen, u svojoj naivnoj veri u ljude, nije sprečio masu da pobije heroje. Preostali se kriju u podzemlju dok na površini vladi nemilosrdni Omega. Deliće priče Vejn saznaje od žive Džokerove glave smeštene u stakleni balon (koju Vejn svuda nosi sa sobom) i od Čudesne žene. Čitav izvitopereni i pretumbani svet srlja u haos koji bi se morao koliko-toliko sprečiti eliminacijom Omege i uspostavljanja starog poretka stvari. Vejn je spreman za obračun mada ne sluti mračnu tajnu Omege. Posle pobede otvara se mogućnost reorganizacije čitave stvarnosti sa mnoštvom izmena i dopuna (koje ispunjavaju i Džokerovu želju da postane Betmenov pomoćnik Robin!)

            „Poslednji vitez na Zemlji“ otvara novu paralelnu stvarnost u DC univerzumu (što u svom univerzumu radi i „Marvel“) i „meša karte“ odnosno ponovo priče stare priče sa novom podelom uloga. Ovaj model pokazao se uspešnim kod mnogih ostarelih super-junaka i obezbedio im popularnost kod novih generacija nevoljnih da se bave istorijom heroja jer su za njih te priče suviše naivne i slabo nacrtane; to potvrđuju Kapulovi crteži i table koji nude eksploziju akcije i boja te vratolomnu montažu prizora što svakako godi generaciji odrasloj na kompjuterskim igricama. Naravno, recikliranje nije postupak koji je nepoznat u Umetnosti a njegovi rezultati umeju čak da budu uspešniji od originala. Početak najnovijeg serijala o Betmenu nudi očekivana i željena uzbuđenja a svakako ima dovoljno potencijala za novu i atraktivnu reinterpretaciju pop-mita o mračnom vitezu.

            („Dnevnik“, 2020.)

KAD BETMEN TONE U LUDILO ili MASKIRANI PRAVEDNIK U LUDNICI - “Betmen: Ludnica Arkam” Granta Morisona i Dejva Mekina; izdavač “Darkwood” 2014.

Betmen, (ne)običan momak koji deli pravdu skriven maskom, stigao je na svet pre 80 godina - 1939. u okrilju izdanja “Detective comic”-a po scenariju Bila Fingera crtao ga je Bob Kejn; njegova pojava poklapa se sa senzacionalnom strip novotarijom - super-herojima (Supermen se pojavio 1938. godine) pa je, hteo-ne hteo, Betmen ubrajan među njih. Dijapazon Betmenovih avantura određen je maskom koju nosi kao i niz maskiranih (ljudskih) heroja pre i posle njega (od npr. Zoroa do Dijabolika); autorska domišljatost proširila je zabran u kome se kretao pre svega uvođenjem ekstravagantnih neprijatelja (koji više priliče super-heroju) ali broj tipiziranih situacija ipak je bio konačan a njihovo ponavljanje vodilo je u sigurnu dosadu i zaborav. Ono što je Betmena izvuklo odatle bilo je upravo potenciranje njegovog atributa “lažnog super-heroja”; naime, Frenk Miler je u legendarnom “Povratku mračnog viteza” (1986) apostrofirao njegovu ljudskost, fizičku i mentalnu starost i istrošenost u večno mladom kriminalnom okruženju. Hrabar potez “očovečenja” (ili trivijalizacije?) junaka naišao je na većinsko dopadanje kod publike i bezrezervno odobravanje kritike i postao recept koji su drugi autori počeli primenjivati na ostale super momke i devojke. Ipak, upravo je Betmenov status “lažnog super-heroja” učinio da njegovo očovečenje deluje najubedljivije. Među grafičkim novelama koje su odmah nastavile Milerovim tragom svakako se izdvaja “Ludnica Arkam” - pun naslov je “Ludnica Arkam: ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji” - iz 1989. godine (ovu grafičku novelu kod nas je objavio agilni “Darkwood”). “Ludnica Arkam” je spretni i sretni spoj ekstravagantnog scenarija Granta Morisona (znanog po radu na mnogim superherojskim serijalima) i eksperimentalnog crteža Dejva Mekina (zapaženog radom na serijalima “Sendmen” i “Helblejzer” odnosno grafičkim novelama kakva je „Od signala do šuma“ scenariste Nila Gejmena).

            Priča započinje manje-više obično i predvidivo: pacijenti u Arkamu pobunili su se i preuzeli kontrolu a njihov vođa, Džoker, preti da će pobiti osoblje ako Betmen ne dođe u ludnicu. Naravno, Betmen herojski bira da spase zarobljenike i predaje se na milost i nemilost pacijentima. Usred sveopšteg haosa (kao u “pravoj” ludnici) Džoker mu velikodušno daje sat vremena da se sakrije pred tragačima. Ono što sledi je košmarni silazak u pakao umolnosti, izopačenosti i morbidnosti. Sve koprene morala i humanosti padaju a animalni nagon za pukim preživljavanjem poništava sve norme i obzire. Betmen tone u ludilo, njegova sećanja na smrt roditelja oživljavaju novom snagom i verljivošću, svi etički principi bivaju relativizovani do obesmišljavanja; Betmen čak dopušta da ga psihijatar ispituje što ga dodatno izbacuje iz uobičajene uloge koju je sebi dodelio. Prizore fizičkog nasilja i gušećeg straha dopunjuje i paralelna priča o tragičnim stradanjima Amadeusa Arkama, osnivača azila, i njegove porodice; tako se u priču uvodi i obrazac uklete kuće kao mesta koje je predodređeno za patnju svih koji se u njemu zadese.

            Ma koliko se opirao Betmen ne uspeva da pobedi čak ni kada pribegne bezobzirnim metodima svojih protivnika i, konačno, pada u ruke progonitelja. Njegovu sudbinu, kao vrhunac apsurda, rešava bacanje novčića Dvolikog, paranoičara koga je Betmen uhvatio. Ovaj objavljuje da je slučaj-novčić odlučio da Betmen bude pušten. Džoker dovikuje odlazećem Betmenu: “Uživaj tamo napolju. U ludnici. Samo jedno ne zaboravi. Ako ikada sve postane preteško… Za tebe će ovde uvek biti mesta.” Kad ostane sam Dvoliki gleda novčić jer je, u stvari, u bacanju “pao” lik sa ožiljkom što je značilo Betmenovu smrt i, misleći na ostale pacijente, zaključuje: “Briga mene za vas. Vi ste samo običan špil karata.”

            Priča o događajima u ludnici posle jasnog uvoda rasplinjava se u diskontinuitetne konfuzne epizode koje, sveukupno, grade mračnu atmosferu raspada svake racionalnosti. Otuda za mnoštvo utisaka koji zapljuskuju Betmena (i čitaoca) nema objašnjenja. Morison koristi obrazac ludila i ludnice kao opravdanje za razbijanje svih do tada znanih Betmenovih osobina i otkrivanje njegovih skrivenih slabosti. Ipak, i pored zavedenosti pričom teško je na momente odupreti se utisku “preterano režirane slučajnosti” koji, srećom, uspešno “pokrivaju” vanredna likovna rešenja Dejva Mekina. Mekin u potpunosti dekonstruiše tradicionalnu strip tablu slažući crteže (kolorne i crno-bele, realistične i krokije) i fotografije u nesimetrične celine, neretko umetnute u sliku koja zauzima čitavu stranicu. Otuda su poneke table, kao celine, pravi praznik za oči dok druge traže pomno posmatranje i zapažanje detalja. Sveukupno, Mekin je velemajstorski “odradio” svoj posao.

            “Ludnica Arkam” i posle tri decenije od pojavljivanja deluje sveže i intrigantno i nesporno je uspeli eksperiment u vivisekciji skrivenih tajni maskiranog osvetnika-mračnog viteza koji je ikona popularne kulture XX i XXI veka.

            (“Dnevnik”, 2019.)