BETMEN: I BI GODINA DRUGA – „Betmen: Duga Noć veštica” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripovski super-junak, od pojave u svesci „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine (osmislili su ga golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger), pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta (pošto se brzo, naročito posle II svetskog rata, raširio po svim meridijanima). Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao junaka bliskog super-herojima što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“, na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi. Ovaj „samoproizvedeni supermen“ u suštini je tajanstveni osvetnik u megalopolisu (za ugled su mu poslužili vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je, uprkos povremenih padova, postojana; kada je polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo da stari junaci nisu više dovoljno atraktivni i da je potrebno njihovo „osveženje“, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena. „Osvežavanje" je majstorsko obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije i deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. god. (crtež Macukeli). Drugi autori su, pak, stvorili nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju. Legendarni Arči Gudvin ubedio je Džefa Louba (1958), koji se već ‘okušao’ u stvaranju priča o Betmenu, da nastavi tamo gde je stala „Godina prva“ i jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila se u serijal od 13 svezaka (na gotovo 400 strana!) pod zajedničkim naslovom “Duga Noć veštica”, objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao Loubov stalni saradnik, nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Čoveku-šišmišu.

        Priča ima nekoliko linija koje se prepliću: policijski komesar Gordon, tužilac Dent i Betmen sklapaju savez u borbi protiv Falkonea, ubica prozvan Praznik na dane praznika ubija mafijaše, Falkone angažuje kriminalce koje smatra nakazama (Strašilo, Zagonetača, Džokera…) da nađu ubicu koji izmiče potragama, svi umešani su sumnjivi, Žena-mačka je stalno za Betmenovim petama, Denta na sudu polivaju kiselinom i on, razočaran u pravni sistem, postaje zli Dvoliki, Falkone gine, postoje dokazi da je Dent bio Praznik ali… U osnovi pratimo priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. Betmen uvek kasni za ubicom, pretpostavke mu ‘padaju’ pred događajima. Ipak, ovo nije klasična detektivska zagonetka jer čitaocu nisu poznati svi elementi priče koje treba uklopiti u celinu. S druge strane, ovo nije ni rutinska akciona avantura jer tuče i pucnjave su samo deo zapleta dok u drugom delu pratimo porodične i bračne trzavice junaka, rađanje poverenja ali i sumnji u prijatelje, nade, ambicije i dileme junaka. U celini gledano ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Gotam je oduvek bio stecište kriminalaca različitih kalibara, od sitnih lopova do organizovanog kriminala ali su svi oni bili prepoznatljivi, igrali su standardne uloge u zajednici. Njihovo ponašanje je imalo racionalno objašnjenje: bekstvo od siromaštva, žudnja za brzim i lakim bogaćenjem. Ali nešto se promenilo u svetu i broj maskiranih, histeričnih, sumanutih kriminalaca koji su očito mentalno poremećeni porastao je iznad uobičajenog broja. Da li je pojava groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika privukla ovo izopačeno ludilo? To pitanje muči Betmena. Matrice ponašanja su se toliko promenile da Džoker takođe traži Praznika i želi da ga eliminiše jer oseća da je Džokerov ugled ubice ugrožen! Kada se pojavi Falkoneov sin koji je inscenirao svoje ubistvo kako bi se osveti ocu za stalno zapostavljanje, postaje očito da je klica sumanutih ideja klijala i među ‘standardnim’ mafijašima i da je iznikla u narednoj generaciji ali da to ludilo ‘kasni’ za ludilom novopridošlih ‘loših momaka’.

        Priča sa moralnom dilemom (nerešenom) dobila je besprekorni vizuelni lik u Sejlovom razigranom crtežu. Njegove table su prepune slika sa totalima lica ili tek ponekim detaljem, rakursi su neobični, montaža fascinantno dinamična. Velike slike koje se prostiru na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti. Iz svake stranice izbija crtačevo zadovoljstvo što može da svoju veštinu ‘praktikuje’ ležerno, bez ograničavanja.

        Rečju, „Betmen: Duga Noć veštica” je definitivno nezaobilazna epizoda za poštovaoce Betmena ali i svakog ljubitelja “priča u slikama” koji ume da uživa u majstorskom crtežu.

            (“Dnevnik”, 2026.)