Шифра: Писарев – Шепард

 

Ђорђе Писарев (1957) један је од најособенијих српских прозаиста средње генерације и спада међу ретке савремене литерате са ових простора који без престанка искушавају могућности, врлине и слабости текста, односно границе приповедачке вештине/уметности. Постмодернистичком светоназору Писарев је веран упркос оспоравањима која су пратила његове прве радове, односно упркос поразу постмодерниста у сукобу са традиционалистима током 1990-их.

Одбијајући да остане у забранима провереног и устаљеног, он континуирано трага за новим темама и новим начинима да оне буду представљене знатижељном читаоцу (старом или младом) у облику прича, романа, драма, поезије. Слободу у изражавању коју је задобио у временима интензивног деловања домаћих „борхесоваца” и „постмодерниста” (пре навале естрадно-комерцијалне литературе), Писарев наставља да и надаље користи додајући јој нове елементе/сегменте, међу којима је и самосвојна фантастика ослоњена на искуства како тзв. главнотоковске тако и жанровске фантастике; једнако тако усрдно и темељно Писарев је искушавао и надограђивао психолошко реалистичко прозно искуство (у романима Поноћ је у соби успомена [2005], А ако умре пре него што се пробуди? [2009], И ноћ се увукла у његово срце [2015]). Постмодернистички светоназор, дакле, подразумева мистификацију (како уметничког дела тако и његовог ауторства; следствено реченом, Писарев има и свог живописног литерарног парњака – Микија Шепарда) и намерни „агресивни” еклектицизам. Вишеслојност и вишесмисленост Писаревљеве прозе, која баштини традицију и иконографију из различитих корена, надограђена је релаксирајућим хуморним тоном (неретко, горким) односно унакрсним референцама на различите области високе и популарне културе. Наравно, литература тако широког и дубоког захвата тражи читалачку пажњу и ангажовање веће и дубље од онога које свеприсутне траже инстантне књиге.

Писарев успева да споји наизглед неспојиво: он је истовремено и доследан досадашњем опусу и наставља да развија свој списатељски светоназор, поиграва се и рециклира сопствене мотиве и успева да их рекомбинује тако да делују полетно, свеже и интригантно. Уосталом, размишљање о литератури, односно њено стварање у постмодернистичком кључу подразумева, уз свеобухватни искорак од реалистичко-модернистичког, и следствену необавезност према стварносном и, логично, катарзичном, те сталност у променама. Када се тако поставе ствари, обрасци постају изазови а не окови који воде у безличност. Отуда његова трагања за ликовима стварности који се не виде на први поглед и везама између елемената који ту стварност чине и њиховим сваковрсним међусобним интеракцијама; ова трагања ’изводе’ се прецизним језиком и приповедним техникама те свеукупном посебитом осећајношћу. Једнозначност и једносмерност не постоје у стварности књига Ђорђа Писарева. Фрактал-фрагмент је њихова највећа јединица. Како ће се ти делови саставити и како у том слагању функционисати, подложно је законима насумичности, тајновитих сила и спремности писца за акробатске фигуре са текстовима. Принцип узрок–последица укинут је или, у најбољем случају, релативизован, историја сведена на невезане серије анегдотских бизарности, цитата култних или заборављених писаца. У џунгли појединачног/групног вишезначја и вредности која се разлистала на неизбројиве, на паусима исцртане нивое (не)свесног, ментално-физичког склопа, нема ултимативних решења. Мада хаотичан, овај поглед јесте једини прави израз нагомиланих наноса протеклих миленијума који су отворили врата наступајућем. Писац који жели да остане ве­ран добу које живи мора да прихвати овакво стање, да крене од Борхесове оставштине (који је учио како да се истина исприча као лаж, док су остали учили како да се лаж исприча као истина) и настави са откривањима нових визура литературе.

Писац нове епохе у десет тачака

ШЕХЕРЕЗАДА И ПОКРАДЕНО ПАМЋЕЊЕ: Свет литературе је шаролик, миленијумски дуг и дубок, већи од живота. Дилема: зар стварност није изнад свега осталог или су Бодријар и његови симулакруми ипак у праву?

ЕСЕЈИ ИЛИ СУБВЕРЗИЈА: Лаке есеје краси варљива једноставност у „конзумирању” и чистота у извођењу и доказивању теза уз неодољиву, вратоломну шетњу кроз литерарне жанрове и епохе, филмове и ТВ серије, стрипове... Лакоћа је само још један вид субверзије академистичке уштогљености: У једном есеју говори се у прилог неозбиљности и њеног барем равноправног статуса са смртном озбиљношћу.

БИТИ ВЕРАН: Субверзија окошталих канона трајна је карактеристика прозе која је од критичара од 1980-их препознавана као постмодерна. У међувремену тај је талас нове српске прозе посустао, али је Писарев остао веран постмодернистичком светоназору: постмодернизам није нити нека случајна кованица, нити гето. Зар постмодерна није све оно што обухвата књижевност (уметност) која је настајала и која настаје после модерне?

ЖАНРОВСКА ЛИТЕРАТУРА: Кримићи, епска и научна фантастика нити јесу нити могу бити издвојени од главног књижевног тока.

ОД КАСТАНЕДЕ ДО НЕТФЛИКСОВИХ СЕРИЈА: Међу мноштвом писаца и књига које се помињу у „Шехерезади и покраденом памћењу”, уз признате класике или оне који су близу њих (нпр. Агата Кристи) или су самосвојни феномени (нпр. Кастанеда, Кастанеда, Ден Браун), стоје и имена савремених жанровских писаца на које се и даље гледа с подозрењем (нпр. Роулингова, Гибсон, Бакић) или медијских јунака (нпр. капетан Пикар, љубавне филмске ’лимунаде’, Нетфликсове серије)...

ЛЕКТИРА: Задивљујућа је, судећи по „Шехерезади...” али и ранијим есесијстичким књигама, ширина лектире. Целоживотни страсни читалац, од најмлађих дана до данас. Страсно пише о библиотекама као светилиштима, као и о поновном читању књига које су усмеравале перцепције па и судбине тих читалаца. „Шехерезада...” је похвала читању и ишчитавању књига као извора знања и среће и мудрости.

ПРАВИ ЖИВОТ: У једном есеју у „Шехерезади...” каже да би роман 21. века могао би да буде дело које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне библиотеке. „Шехерезада...” доказује да литература (и свеколика Уметност) нема граница. Књиге одузимају дах, али одузимају и сате живота који се проводе уз текст који је смештен у измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи „правим” животом?

ПИСАЦ – КЊИГА: Писци су претходница, пионири способни да именују нове феномене: Није лоше памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца. Чак веће и од Писарева, романописца чији би се романи могли назвати „Повести из књиге Алеф”.

ШЕПАРД: Псеудо-Писарев?

ФРАНШИЗЕ: Фибислав – три од предвиђених девет мачјих живота. Пет томова Академије за писце.

(„Нова мисао“ бр. 70, 2025.)