SPOJ DVEJU NARACIJA „Treći argument“ Zoran Tucić i Zoran Stefanović, izdavač „Orbis“, biblioteka „Art 9“, 1995.

Strip album „Treći argument“ autora Zorana Tucića (crtež) i Zorana Stefanovića (scenario) višestruko je izuzetno izdanje na ovdašnjim prostorima. S jedne strane su formalni razlozi: reč je o strip albumu savremenih domaćih autora (što je retka pojava na našoj sceni; toliko retka da se broj ovakvih knjiga ’priča u slikama’ u tekućoj deceniji može nabrojati na prste jedne ruke); album je štampan u boji (i kao takav je prvi u pomenutom periodu).

Suštinski razlog izuzetnosti ovog izdanja je činjenica da je reč o visoko kvalitetnom umetničkom delu.

Već na koricama albuma nalazimo napomenu da je strip rađen „po motivima proze Milorada Pavića“ što je pred autore postavilo problem prevođenja jednog medija u drugi (uz dodatno otežavajuću okolnost koja se tiče strukture odnosno gustine Pavićevih kazivanja). Svestan ovih zamki scenarista Stefanović je uspeo, koristeći se svim sredstvima 9. umetnosti, da strip ne svede na puku ilustraciju literarnog predloška (koja može biti ’lepa’ ali uvek ostaje drugorazredne vrednosti) i da se izbori za njegovu  samostalnost, za nametanje sopstvenih tokova (makar oni eventualno izneveravali tekstualne obrasce – ali ne i duh njihov) i ritmove koje Tucićev svedeni crtež gracilno prati dok akvarel-boja svojom igrom (posebno kada nije uokvirena linijom) nadograđuje atmosfere fino doziranim tenzijama.

Album čine tri celine-priče: „Vedžvudov pribor za čaj“, „Konji Svetog Marka“ i naslovna „Treći argument“. Dok je uvodna priča svojevrsno iskušavanje, odmeravanje snaga proze i stripa (u kome se ovaj poslednji lako, bez problema, izborio za svoju verziju događaja), druga priča postavila je pred autore najveće zahteve, pre svega čestim višeglasjem svojih junaka koje je zahtevalo veliku umešnost u kombinovanju elementa stripa (a znano je da je strip ne zbir već jedinstvo vizuelnog i tekstualnog činioca). Autori su našli odgovarajuću ravnotežu dveju naracija u razigranim tablama sa crtežima različitih formata i tekstom koji ih ne opterećuje (a radi bolje preglednosti je i različito bojen za svaki lik). Crteži rađeni po poznatim istorijskim fotografijama kao način da se dočara protok vremena (priča zahvata 6000 godina ljudske istorije) dobar su kontrast mitskim scenama uvoda i kraja stripa. Završna priča je minijatura koja počinje tablama punim teksta, uz etno prepoznatljive crteže, da bi se zatim slika ’razmahala’ a na kraju se obe naracije izmešale u efektnom finišu.

            Konačni utisak o ovom delu izuzetno je povoljan. U pitanju je zreo, valjan rad koji predstavlja dva talentovana autora za koje sama suština strip medija nije tajna.

(1996)