VODIČI KROZ SREDNJU ZEMLJU „Tolkinov prsten“, „Tolkinov rečnik“ Danijel Dej, izdavač Esotheria, Beograd, 1998.

„Od svojih ranih dana žalio sam zbog siromaštva svoje voljene otadžbine; ona nije imala sopstvene priče, bar ne onih vrednosti koje sam ja tražio, a koje su se mogle naći u legendama drugih zemalja. Postojalo je nešto grčko, i keltsko, i romansko, germansko, skandinavskom i finsko; ali ništa englesko, osim bezvrednih pesmarica (...) Namera mi je bila da stvorim jezgro manje-više povezane legende, koja bi se protezala od velike i kosmogonijske, do nivoa romantične bajke (...) koju bih mogao da posvetim jednostavno: Engleskoj, mojoj otadžbini.“ Ovim rečima je Dž. R. R. Tolkin (1892-1973) definisao svoj spisateljski naum kome je posvetio čitav život, energiju i znanja. Rezultat je fascinantan jer je svet Srednje zemlje svakako najsloženiji i najdetaljnije izmaštani svet u celokupnoj književnosti. Njegove koordinate određene su prostorno (naš svet, obalsko podrućje Evrope i severna obala Mediterana) i vremenski (pre prvih ljudskih istorija i uzdizanja bilo koje zabeležene civilizacije; Rat za prsten dešava se između 4000-5000 godina pre nove ere a nastanak tog sveta seže 37.000 godina unazad). Svo to ogromno vreme i prostor Tolkin je ispunio legendama, mitovima, sagama. Njegov opus čini 20-tak tomova Istorije Srednje zemlje; njen najpoznatiji segment svakako je trilogija „Gospodar Prstenova“.

            U svom radu Tolkin je koristio elemente mnoštva priča starih naroda koje je, po ugledu na tradicionalan proces stvaranja bajki, krčkao u svom kreativnom loncu (jer, kako sam Tolkin kaže, stvaranje bajki/priča je kao kuvanje čorbe: „Lonac Čorbe, Kotao Priče uvek vri, a u njega se neprestano dodaju novi sastojci, ukusni i neukusni.“) Stoga je Tolkinovo delo svojvrsni mega-metatekst u kom je sažeta umetnost i kolektivno nesvesno. Kosture mnogih priča on je ispunio vrsnom imaginacijom koja plastično oživljava čudesna bića kakva su vilenjaci, patuljci, zmajevi odnosno ubedljivo slika iskonske bitke Dobra i Zla. Mada mu posebno opravdanje za korišćenje starih obrazaca i nije trebalo, Tolkin ga je vešto inkorporirao u svoje knjige objašnjavajući da je reč o događajima na osnovu kojih su nastale legende Ljudske istorije.

            Bogatstvo unikatnog sveta Srednje zemlje, mnoštvo rasa, junaka i događaja koji se prepliću, različiti nivoi značenja i simbolika, privukli su brojne izučavaoce voljne da proniknu u suštinu priča i materijal od koga je čudesno delo sazdano. Dejvid Dej jedan je od pasioniranih istraživača Tolkinovog dela i autor knjiga „Tolkin od A do Š“, „Tolkinov prsten“, „Tolkinov bestijarijum“, „Tolkinova ilustrovana enciklopedija“ (knjige sličnog profila, dakle enciklopedije/rečnici/leksikoni prate i druga obimna i popularna mega dela, kakava su nrp. Herbertov SF serijal „Peščana planete“ ili TV serija i filmovi „Zvezdane staze“).

            U „Tolkinovom prstenu“ Dej traga za inspiracijama za znamenitog „Gospodara Prstenova“, polazeći od činjenice da je potraga za prstenom jedna od arhetipskih situacija celokupne ljudske istorije, poznata u plemenskim i šamanskim ritualima i inkorporirana u mitove i legende svih naroda. Prsten je oduvek simbolizovao moć nad određenim silama a potraga za njim je proces duhovnog odrastanja i nalaženja sopstvenog mesta u svetu. Mnoštvo materijala koji je Tolkinu bio poznat dozvolio mu je da višestruko varira obrasce priča o prstenu. Najobilnije se koristio skandinavskom mitologijom, njenim pantenonom bogova, odnosno znamenitom „Volsung sagom“. Svi mitski junaci imaju parnjake u Tolkinovom romanu (Odin, vrhunski vikinški bog ’podeljen’ je u dva čarobnjaka, Gandalfa i Saurona), i svi događaji iz saga su preslikani u roman. Isti postupak Tolkin je primenio i na legende o kralju Arturu (njegov parnjak je Aragon) i Merlinu (Gandalf), legende o Karlu Velikom i njegovim hrišćanskim vitezovima, keltske i saksonske mitove i veliki nacionalni ep germanske rase „Pesmu o Nibelunzima“. Dej uporedo analizira legende i Tolkinove zahvate i intervencije, odnosno postupke unošanje obrazaca u trilogiju. U mnogo manjem obimu kao model poslužile su grčke, rimske i orijentalne priče, biblijske legende te alhemičarska simbolika. Tolkin se nije libio da otkrije izvore i uzore svog rada, čak je i insistirao na nekim nedovoljno uočenim paralelama. Ipak, mogu se zapaziti izvesna pročišćavanja obrazaca u smislu izbegavanja prečestih transformacija pozitivnih u negativne junake (čemu su posebno sklone skandinavske i tevtonske priče).

            Posle Dejevih analiza čitalac ostaje zadivljen briljantnom mešavinom znanja i imaginacije koja je sprečila da roman postane puko podražavanje, uzdižući ga u vrhunsku umetnost. Knjigu je izvanredno ilustrovao Alan Li, još jedan stvaralac zaokupljen Tolkinom.

            „Tolkinov rečnik, vodič kroz Tolkinov svet“ namenjen je čitaocima koji bi da ’pohvataju konce’ u mnoštvu priča koje se nadovezuju i povezuju jedna na drugu. Geografske lokacije, junaci, rase, događaji, dati u sažetim odrednicama, pružaju šansu znatiželjnicima da lakše, brže i potpunije uđu u magiju Srednje zemlje. Čak i u ovom, redukovanom i funkcionalnom obliku Tolkinov rad budi strahopoštovanje. Atraktivnosti rečnika doprinosi mnoštvo ilustracija, slika heroja, demona, biljaka i životinja koje su dodatni stimulans mašti čitaoca.

            Zaključimo da su „Tolkinov prsten“ i „Tolkinov rečnik“ za sve koji ulaze u Tolkinov svet i one koji mu se vraćaju – nezaobilazna literatura.

(1999)