PRVA GODINA ZABRANJEG (KULTURNOG) ŽIVOTA (1992.)


Sankcije UN (one prve), čiju godišnjicu doživesmo, zabranile su, između ostalog, kulturnu saradnju celog sveta sa Jugoslavijom i nas (nepriznatih) sa njima (priznatima). Najveći deo stanovništva SRJ ova zabrana, naravno, nije ni malo pogodila. Prva reakcija ostalih bila je burna: oglasili su se i nadležni i nenadležni (i oni koji su mislili da jesu nadležni) zaključujući da su sankcije nehumane, necivilizacijske, nekulturne. Ipak, neće sankcjie trajati dugo, govorili su najnadležniji. Po njihovim rečima sankcije će se skinuti brže nego što su izglasane.

ALI
            Ali - ne bi tako. Svet je nastavio  da živi bez nas.
            U tišini koja je nastupila pojedinci su se zamislili. To su, u krajnjem, jedino i mogli jer nikakva strategija odbrane od sankcija na nivou države nije obznanjena. Posle protesta nadležni su sklopili fascikle i – digli ruke od problema. A narod od kulture polako ali sigurno se podelio na one koji nešto moraju da rade da bi preživeli i na druge, kojima su sankcije postale dobar izgovor koji para vredi.
            Paralizu sistema preskočili su oni koji u njega nisu došli postavljenjima. Prvi su bili video-distributeri.

VIDEO TRAKA SE OKREĆE
            Video-distributeri su žilav soj. Iznikli iz video piraterije preskočili su, lako, zakonske zavrzlame, reorganizovali se i postali legalna preduzeća sa osnovnim motom: ’Dok se traka okreće – živi smo’. Čak su, osim standardne filmske zabave, počeli da nude i ozbiljnu filmsku umetnost. Sve njih sankcije zatiču sa većim ili manjim zalihama neobjavljenih (uvoznih) filmova i praznih (uvoznih) kaseta. Svetske video kuće stopiraju sve ugovore. Dakle, predstojalo im je sporo umiranje ili...
            Prvo se počeo povećavati broj piratskih kaseta, onda su nam tajnim kanalima  stigla video izdanja iz Hrvatske da bi, polako ali sigurno, i svetski hitovi došli do nas. FEST 1993, međunarodni filmski festival, nije održan ali je umesto njega tekla parada filmova koje su otkupili video-distributeri. Čak je i bioskopski život obnovljen, opet zahvaljujući video kućama. Danas, bez preteranog kašnjenja, možemo gledati filmove koji su dobili Oskara i druge prestižne nagrade.
            Video je preživeo. Kako – znaju oni koji su trčali po inostranstvu. Iako poslednji izveštaji kažu da poseta bioskopima pada, da je, zahvaljujući super-hiper inflaciji i broj iznajmljenih kaseta sve manji, video će, bude li mu ostavljeno i zrno prostora, opstati. Jer, ljudi rade i bore se. Najsvežiji primer je firma Vidkom koja je ponudila, počev od septembra 1993, čak 53 nova filma.
            A što se tiče video piratstva podsetimo eventualne čistunce na činjenicu iz bliske prošlosti: Liban je, za vreme građanskog rata (ne tako davno završenog – za sada) bio centar video pirata celog sveta.

SATELITSKA ANTENA PRIMA
            Odmah za video-distributerima probudili su se i elektronski mediji, TV i radio. Šupljine u programu glatko su popunili presnimavanjem sa satelita i, potom, emitovanjem svih vrsta programa, od muzičkih spotova do igranih serija. Čak se ni oznake satelitskih programa ne maskiraju. Problem različitih, državnih i privatnih, stanica nije da li ili ne presnimavaju već – koliko, i to svako rešava po svom nahođenju. Na isti način se rešava i pitanje šta presnimavati.

ŠTAMPARIJE PRIKOČILE
            Izdavačka delatnost teži je slučaj za sagledavanje. S jedne strane zato što njen proizvod traži više nego video i TV, tj. ne samo osnovno poznavanje slova nego i naviku da se određeno vreme sedi mirno i bude relativno pažljiv (o razmišljanju nećemo govoriti). S druge strane, izdavači imaju i dugu istoriju, od uspona do buma 1970-tih, polaganog opadanja u 1980-tim i pada, licem u prašinu, poslednjih godina; naravno, rečeno se pre svega odnosi na izdavače koji su na u tzv državnim jaslama koje, opet, nikako da razreše osnovnu dilemu (zadatu iz referata tipa: kulturu u narod) da li je knjiga roba ili društveno dobro od opšteg značaja. (A sve to u zemlji u kojoj je svaki peti građanin nepismen ili polupismen a koliko ih je pročitalo makar i jednu knjigu više od obavezne školske lektire – pogađajte sami.)
            Bum privatnog izdavaštva, u drugoj polovini 1980-tih, zakratko je probudio nadu da će knjiga (uprkos svim horoskopima) dobiti novo, čvršće mesto u društvu. Ali, prvo kriza a zatim rat i sankcije doveli su nas do sadašnjeg stanja: državni izdavači su blokirani, privatnika je sve manje, knjige su skluplje nego ikada, država ćuti. Broj objavljenih knjiga drastično je opao, čak toliko da bi bilo zanimljivo izračunati da li je u Srbiji, pod Turcima, prepisano više knjiga – naravno procentualno – nego što se sada štampa. Ako je onda svake godine prepisano po npr. 30 knjiga a sada se jedne godine štampa 10000 a druge jedva 100 a sledeće možda ni toliko – pitanje je šta je za jednu kulturu bolje.
            No, ovakva situacija nije sprečila organizatore da upriliče Sajam knjiga sa praznim rafovima i namrštenim prodavcima. Zašto? Da li samo iz inata?
            Osnovni razlog za neobjavljivanje novih knjiga, po izdavačima (posebno onim društveno/državnim) je cena papira koju, navodno, diktiraju oni koji ga imaju i koja je, trenutno, najviša u celoj Evropi (i šire). A kako ni papir ni knjiga ni književni časopisi ipak nisu dobra od značaja za državu (osim ako se određeni projekat ne proglasi za tako šta) ne postoji način da se tu uvedu iole drugačiji odnosi.
            Drugi razlog za prestanak pojavljivanja novih knjiga su nedostupna autorska prava, kaži isti izdavači. Istina, radi preciznosti recimo da se, za razliku od filma, retko dešavalo, i u srećnijim vremenima, da pročitamo neku taze knjigu, osim ako je takvu napisao neki izvikani autor. Uglavnom je vremenska distanca između našeg prevoda i originalnog izdanja bila 5 i više godina, na našu štetu naravno.
            Ali, ipak, postoje izdavači koji i dan-danas štampaju knjige. Uglavnom su u pitanju privatnici i poneki časni izuzetak među državnim kućama. Nekoliko njih, specijalizovanih za određene književne žanrove, uspevaju da nam predstave i dela stara tek poneku godinu ili, čak, i ona koja su još uvek na svetskim best-seler listama (pomenimo, kao najsvežije primere, SF izdavače B. Kneževića i Z. Živkovića).
            A što se tiče autorskih prava pomenimo, istine radi, da je stara SFRJ, u vreme svoje najveće slave, svrstavana u grupu srednjih kradljivaca autorskih prava (zajedno sa Španijom, Korejom, Nemačkom, S. Arabijom, Kiprom). Dakle, nedostupnost autorskih prava i nije neki izgovor.
            (Ovde nećemo pominjati probleme sa papirom dnevnih novina jer je u njihovom slulčaju politički horor teatar svakodnevno prisutan i na delu.)

A OSTALI?
            Gostovanja stranih pozorišta su retka. Isto je i sa stranim slikarima. Sa kompozitorima tzv umetničke muzike malo je bolje iskustvo, no to je samo izuzetak. U osnovi, putevi svetske kulture zaobilaze naše granice. Tek ih poneki entuzijasta, nakratko, skrene.
            Naši slikari, vajari, pozorišta, biblioteke, filharmonije i drugi snalaze se kako znaju i umeju, od danas do sutra. Briga države za njih simbolična je. Novi filmovi snimaju se pretežno kao projekti autorskih zajednica. Stripovi opstaju jedino u izdanjima malih tiraža. Plastike za ploče ima malo ili ni toliko.

NAŠA SARADNJA SA NJIMA
            Kulturna saradnja sa svetom u bivšoj SFRJ bila je jako dobra – u referatima. Poznati su slučajevi naših kulturnih centara po svetskim metropolama i njihov poslovični nerad. Uglavnom se sva kulturna ponuda svodila na megalomanske projekte (državne, naravno) ili na pojedinačna povlačenja veza i vezica (bez blagoslova). Sankcije su samo radikalizovale ovu situaciju i svi uspesi naših filmova, sklikara, književnika rezultat su, pre svega, individualnih inicijativa. Ali, kad već nismo imali državnu strategiju prema njima, sada, kad tako nešto ne može da se ostvari, ne možemo da se žalimo da smo nešto izgubili.

MI IZMEĐU SEBE
            Mnogo manje vidljiv ali, čini se, teži (a možda i fatalan) rezultat sankcija je stanje u kulturi ovde, unutar granica. I pre sankcija je to što neko mlad pokušava da slika, svira, piše, bila njegova lična stvar. Država se nije ubijala od brige da ti ljudima pomogne. Svaki mladi umetnik morao je da se sam bori za svoj opstanak. Državne stipendije takvim ljudima bile su misaona imenica. Uostalom, treba li ovom narodu i državi violinista, pesnika,  režisera? I to još mladih, dakle onih čijom slavom se (jer je još nema) niko od zvaničnika ne može zakititi?
            Na pomolu je, čini se, ponavljanje istorije i stvaranje novih izgubljenih generacija umetnika. O broju onih koji su pobegli u bolje, lepše i mirnije krajeve, gde će se njihovi talenti ceniti i o tome šta bi značili kulturi ove zemlje, da su ostali, ne vredi govoriti.
            Dodamo li problemu mladih umetnika i dilemu stvarati ili ne u  ovakva vremena (i, ako stvarati, čemu i kome) slika kulturnog horizonta već je previše crna.

SPONZOR
            Ovaj pregled bio bi nepotpun ako ne bismo pomenuli čarobnu reč, prisutnu već nekoliko godina a blistavu u prvoj godini sankcija, reč SPONZOR. To je ona firma, banka, preduzeće, privatno ili društveno, bez čije pomoći ne bi bila odštampana nova knjiga, otvorena izložba, otkupljen film, održana manifestacija, izlazio časopis, snimljen film. Koji god su motivi ljudi da ulože svoj novac u kulturu – nebitni su. Važni su rezultati. I važno je reći im jedno – HVALA.

KRAJ
            Bilo bi lepo kada bismo mogli reći - ako već ne možemo da  kažemo da sankcija nema - bar kada će prestati ali... Procene i obećanja jalova su rabota. Ovaj osvrt, svakako nepotpun (zbog čega se autor izvinjava onima koje nije pomenuo), nudu bar dva zaključka: jedan kaže – Eto, ipak nismo propali, a drugi kaže – Još nismo. Koji od ova dva odgovora vam se više dopada taj odaberite.
            P. S. A kultura sveta, za nas, neće imati granice. Bar dok je poznanstava, video traka, SFa i satelita na slobodnom nebu.
(1993.)
           


0 komentara:

Постави коментар

top