Knjiga „Poziv
na saučesništvo“ Vladimira Stojnića
(1980) mogla bi se, najkraće, odrediti kao pokušaj otkrivanja granica poetskog
- što je itekako ambiciozan, ozbiljan zadatak i poduhvat koji podrazumeva
nekolike pesnikove angažmane na nivou samospoznaje odnosno samoodređenja u
poetskom prostoru, vremenu i prema ličnostima. Naravno, istraživanjem i
razotkrivanjem granica one se samo privremeno otkrivaju/obeležavaju pošto se
iza tih novih (najnovijih) otvaraju druga prostranstva i horizonti koji mame i
traže da budu (raz)otkriveni (jer, svakako, iza njih su nove nepregledne
daljine). Uprkos, dakle, znanju da nijedno pomeranje granica nije konačno,
nepatvoreni, neiskvareni poetski refleks prirodno vodi od distanciranja spram
tradicijskog/nasleđenog ka nepoznatom koje je sinonim za drugačije, za
novostečenu Slobodu. Ta se ’Sloboda’ mora osvajati ne samo zato što je
zaprečavaju okoštali šabloni pisanja/razmišljanja već i otuda što je i ona sama
varljiva, prevrtljiva i nepouzdana. Sve je to razlog bezbrojnih traganja za
njom koja su ostajala jalova pošto pesničke invencije i snage nisu bile dovoljne
da se do nje stigne (ako je to ikakva uteha, čak i polovični rezultati u tom
’osvajanju pesničke slobode’ vredniji su od briljantnih stihova koji sigurno
idu utabanim stazama).
Pesnik Stojnić samim naslovom, sa kojim se
čitalac prvo susreće, najavljuje određenu ’zaveru’ i nudi znatiželjniku mesto u
njoj. Poziv je dakle upućen, signal poslat, i na onome ko poruku prima je
odluka. Nije, dakle, reč o običnom-trivijalnom dešavanju već o nekakvom istupu,
iskoraku, o provokaciji koja će izrasti u prestup. Čitanje, otuda, neće moći da
se svede na lagodno konzumiranje, uz pogodbenu angažovanost (koja podrazumeva
pristajanje na određeni sadržaj koji budi odgovarajuće senzacije/emocije/intelektualne
spoznaje), jer sadržaj knjige/pesama/signala odstupa od uobičajenog. Ili,
tačnije, odstupa od onoga što se smatra ’pogodnom’ poezijom - mada, suština
poezije jeste odbacivanje ’pogodnosti’ ili ’podobnosti’. Ono što se može
videti/pročitati u Stojnićevoj knjizi
jedva da (na prvi pogled) ’liči’ na stihove (kako oni uglavnom izgledaju);
slova različitih oblika i boja, ’deblja’ i ’tanja’, izmešana su sa strelicama,
crno uokvirenim kvadratima a stihovi u prepoznatljivoj formi/(ob)liku pomešani
su sa ’nepoetskim arsenalima’ (kvazi dramski dijalog, dopisivanja elektronskom
poštom). Iščitavanje knjigom/pesmama ponuđenog sadržaja otkriva da se u njemu kriju
potpuno ’nelirski’ iskazi koji se bave filozofskim i socio-lingvističkim
dilemama ’uvaljanim’ u prah trivijalno/krucijalnih opservacija. Ta navala nije
uvek nepokolebiva, u stihovima se čitaju i dileme pisanja - pevanja
(upotrebljavamo ovaj klasicistički izraz jer je potpuno adekvatan dilemama šta
i kako i zašto ’staviti’ u pesmu). Traganje za odgovorom jednovremeno nameće i
obavezu (ili makar potrebu) samodefinisanja pesničkog svetonazora. Pesnik u tom
cilju i s tom namerom sebi daje zadatak da svakodnevno ispisuje jednu pesmu,
iskušavajući svoju invenciju, talenat, ’muzu’, sposobnost da sagleda ono što je
ispisano i ono što je hteo da bude ’u rečima’. Taj maraton koji je i niz
stilskih vežbi, izazov za pesnički zanat/veštinu, otima se od početne zamisli
jer koncentracija ’pesničkog nerva’ nije uvek potpuna, kolebanja i potreba
vraćanja na ispisano ometaju napredovanje. Pojava drugih glasova, kompjuterom
dostižne Jelmilinkovic i, prisutnijeg, Viktora
Radonjića (jednog od osobenih pesnika mlađe generacije), kao (sa)učesnika u
eksperimentu/vežbi pisanja/pevanja usložnjava pesnički postupak jer se, u
dijalogu, percepcija stihova/pesme udvostručava, sa neminovnim otvaranjem
raskoraka između željenog/nameravanog/ispisanog i onoga što su (sa)učesnici
pročitali/razumeli. Postojanje ’povratne informacije’ otvara dilemu da li je
ona za umetnika poželjna, posebno u fazi stvaranja ’sirove verzije’ dela. Da li
je primarna obaveza umetnika da ostane veran svojim idejama ili je poželjnije
da se delo menja prema sugestijama (sa)učesnika (makar oni bili i
’kvalifikovani’). Pesnik u ovom slučaju, ovog puta, ’pruža otpor’ čitalačkim
sugestijama.
Razvoj
knjige (jer ona svakako nije zbirka pesama već upravo knjiga poezije) donosi
nekolike varijacije na temu dualiteta, čak bi se mogli reči, kontrapunktiranja
osmišljavanja i ispisivanja stihova, faze ’misaonog’ kreiranja pesme i faze
njenog materijalizovanja u reči. Postojanje reči na papiru/ekranu kompjutera
nosi u sebi metamorfozu ideja u drugu stvarnost koja podleže drugojačijim
zakonima pa se čini da je u pitanju (čak) zloćudno mutiranje; tako se iznova nameću
dileme odašiljanja signala i njihovog razumevanja od nepoznatih primalaca -
koji bi trebali biti ultimativni konzumenti/saučesnici ove poetske emisije/zavere,
koji će joj dati konačni smisao.
U
konačnom sagledavanju ispisanog/štampanog nameće se i pitanje jedne sasvim
drugačije metamorfoze/mutacije, pitanje trenutka u kome se trivijalno pretvara
u intelektualno a intelektualno pretvara u emotivno i obrnuto, kada se emocije,
identifikovane u rečima, pretvaraju u intelektualnu spoznaju. Pesnik
nedvosmislno barata teorijskim pojmovima i situacijama, markira trivijalnosti
pojavnog koje, nagomilavanjem odnosno potenciranjem, posredno, svedoče o emotivnim
stanjima poetskog subjekta (koji može ali ne mora biti izjednačen sa
autorom). Insistiranje na prevashodnosti
jednog od ta tri (naizgled suprotna) pola/smera, koren je razlikovanja poeta doctusa od pesnika ničim vezanih
(sem sopstvenim imaginacijom). Stojnićeve
pesme/ispisi paralelno i naizmenično barataju svim krajnostima, očito bez
opterećenja bilo kakvim obzirima, što donosi specifičan kvalitet, ponekad vrlo
skladan a ponekad ne samo kontradiktoran već gotovo šizofren, što je svakako
kompliment pesniku koji svoje delo odbija da ukalupi u tradicionalne tokove pa
je otuda blizak (bez obzira ne svoje namere) neoavangardnim tokovima savremene
srpske poezije (ponajpre Signalizmu).
Rečju, „Poziv na saučesništvo“ je
višeznačna, eksperimentalno-provokativna pesnička knjiga i kao takva prijatno
iznenađenje u tekućim dešavanjima na ovdašnjoj sceni; ovom knjigom Vladimir Stojnić potvrđuje da je pesnik
svežeg, samosvojnog glasa.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар