Knjiga „Poziv na saučesništvo“ Vladimira Stojnića (1980) mogla bi se, najkraće, odrediti kao pokušaj otkrivanja granica poetskog - što je itekako ambiciozan, ozbiljan zadatak i poduhvat koji podrazumeva nekolike pesnikove angažmane na nivou samospoznaje odnosno samoodređenja u poetskom prostoru, vremenu i prema ličnostima. Naravno, istraživanjem i razotkrivanjem granica one se samo privremeno otkrivaju/obeležavaju pošto se iza tih novih (najnovijih) otvaraju druga prostranstva i horizonti koji mame i traže da budu (raz)otkriveni (jer, svakako, iza njih su nove nepregledne daljine). Uprkos, dakle, znanju da nijedno pomeranje granica nije konačno, nepatvoreni, neiskvareni poetski refleks prirodno vodi od distanciranja spram tradicijskog/nasleđenog ka nepoznatom koje je sinonim za drugačije, za novostečenu Slobodu. Ta se ’Sloboda’ mora osvajati ne samo zato što je zaprečavaju okoštali šabloni pisanja/razmišljanja već i otuda što je i ona sama varljiva, prevrtljiva i nepouzdana. Sve je to razlog bezbrojnih traganja za njom koja su ostajala jalova pošto pesničke invencije i snage nisu bile dovoljne da se do nje stigne (ako je to ikakva uteha, čak i polovični rezultati u tom ’osvajanju pesničke slobode’ vredniji su od briljantnih stihova koji sigurno idu utabanim stazama).
            Pesnik Stojnić samim naslovom, sa kojim se čitalac prvo susreće, najavljuje određenu ’zaveru’ i nudi znatiželjniku mesto u njoj. Poziv je dakle upućen, signal poslat, i na onome ko poruku prima je odluka. Nije, dakle, reč o običnom-trivijalnom dešavanju već o nekakvom istupu, iskoraku, o provokaciji koja će izrasti u prestup. Čitanje, otuda, neće moći da se svede na lagodno konzumiranje, uz pogodbenu angažovanost (koja podrazumeva pristajanje na određeni sadržaj koji budi odgovarajuće senzacije/emocije/intelektualne spoznaje), jer sadržaj knjige/pesama/signala odstupa od uobičajenog. Ili, tačnije, odstupa od onoga što se smatra ’pogodnom’ poezijom - mada, suština poezije jeste odbacivanje ’pogodnosti’ ili ’podobnosti’. Ono što se može videti/pročitati u Stojnićevoj knjizi jedva da (na prvi pogled) ’liči’ na stihove (kako oni uglavnom izgledaju); slova različitih oblika i boja, ’deblja’ i ’tanja’, izmešana su sa strelicama, crno uokvirenim kvadratima a stihovi u prepoznatljivoj formi/(ob)liku pomešani su sa ’nepoetskim arsenalima’ (kvazi dramski dijalog, dopisivanja elektronskom poštom). Iščitavanje knjigom/pesmama ponuđenog sadržaja otkriva da se u njemu kriju potpuno ’nelirski’ iskazi koji se bave filozofskim i socio-lingvističkim dilemama ’uvaljanim’ u prah trivijalno/krucijalnih opservacija. Ta navala nije uvek nepokolebiva, u stihovima se čitaju i dileme pisanja - pevanja (upotrebljavamo ovaj klasicistički izraz jer je potpuno adekvatan dilemama šta i kako i zašto ’staviti’ u pesmu). Traganje za odgovorom jednovremeno nameće i obavezu (ili makar potrebu) samodefinisanja pesničkog svetonazora. Pesnik u tom cilju i s tom namerom sebi daje zadatak da svakodnevno ispisuje jednu pesmu, iskušavajući svoju invenciju, talenat, ’muzu’, sposobnost da sagleda ono što je ispisano i ono što je hteo da bude ’u rečima’. Taj maraton koji je i niz stilskih vežbi, izazov za pesnički zanat/veštinu, otima se od početne zamisli jer koncentracija ’pesničkog nerva’ nije uvek potpuna, kolebanja i potreba vraćanja na ispisano ometaju napredovanje. Pojava drugih glasova, kompjuterom dostižne Jelmilinkovic i, prisutnijeg, Viktora Radonjića (jednog od osobenih pesnika mlađe generacije), kao (sa)učesnika u eksperimentu/vežbi pisanja/pevanja usložnjava pesnički postupak jer se, u dijalogu, percepcija stihova/pesme udvostručava, sa neminovnim otvaranjem raskoraka između željenog/nameravanog/ispisanog i onoga što su (sa)učesnici pročitali/razumeli. Postojanje ’povratne informacije’ otvara dilemu da li je ona za umetnika poželjna, posebno u fazi stvaranja ’sirove verzije’ dela. Da li je primarna obaveza umetnika da ostane veran svojim idejama ili je poželjnije da se delo menja prema sugestijama (sa)učesnika (makar oni bili i ’kvalifikovani’). Pesnik u ovom slučaju, ovog puta, ’pruža otpor’ čitalačkim sugestijama.
            Razvoj knjige (jer ona svakako nije zbirka pesama već upravo knjiga poezije) donosi nekolike varijacije na temu dualiteta, čak bi se mogli reči, kontrapunktiranja osmišljavanja i ispisivanja stihova, faze ’misaonog’ kreiranja pesme i faze njenog materijalizovanja u reči. Postojanje reči na papiru/ekranu kompjutera nosi u sebi metamorfozu ideja u drugu stvarnost koja podleže drugojačijim zakonima pa se čini da je u pitanju (čak) zloćudno mutiranje; tako se iznova nameću dileme odašiljanja signala i njihovog razumevanja od nepoznatih primalaca - koji bi trebali biti ultimativni konzumenti/saučesnici ove poetske emisije/zavere, koji će joj dati konačni smisao.
            U konačnom sagledavanju ispisanog/štampanog nameće se i pitanje jedne sasvim drugačije metamorfoze/mutacije, pitanje trenutka u kome se trivijalno pretvara u intelektualno a intelektualno pretvara u emotivno i obrnuto, kada se emocije, identifikovane u rečima, pretvaraju u intelektualnu spoznaju. Pesnik nedvosmislno barata teorijskim pojmovima i situacijama, markira trivijalnosti pojavnog koje, nagomilavanjem odnosno potenciranjem, posredno, svedoče o emotivnim stanjima poetskog subjekta (koji može ali ne mora biti izjednačen sa autorom).  Insistiranje na prevashodnosti jednog od ta tri (naizgled suprotna) pola/smera, koren je razlikovanja poeta doctusa od pesnika ničim vezanih (sem sopstvenim imaginacijom). Stojnićeve pesme/ispisi paralelno i naizmenično barataju svim krajnostima, očito bez opterećenja bilo kakvim obzirima, što donosi specifičan kvalitet, ponekad vrlo skladan a ponekad ne samo kontradiktoran već gotovo šizofren, što je svakako kompliment pesniku koji svoje delo odbija da ukalupi u tradicionalne tokove pa je otuda blizak (bez obzira ne svoje namere) neoavangardnim tokovima savremene srpske poezije (ponajpre Signalizmu). Rečju, „Poziv na saučesništvo“ je višeznačna, eksperimentalno-provokativna pesnička knjiga i kao takva prijatno iznenađenje u tekućim dešavanjima na ovdašnjoj sceni; ovom knjigom Vladimir Stojnić potvrđuje da je pesnik svežeg, samosvojnog glasa.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top