Živi
klasik Science Fiction i Fantasy literature, Ursula Legvin (1929) se romanom "Pričanje",
nakon nekoliko slabih knjiga-zbirki priča (a osnovna im je mana transparentno-militantni
feminizam, koji je rezultirao predvidivim razvojem i razrešenjem priča tipa 'muškarci su zli i glupi pa žene spašavaju
svet i ispravljaju njihove brljotine'), vraća tematskom okviru Hainskog ciklusa koji ju je i vinuo na SF Olimp (upravo kako je to serijal "Zemljomorje" učinio za epsku fantastiku). Svemir u kome je
drevna rasa Hainaca posejala iskru
razuma na mnoštvu svetova a sada ga prikuplja pod okrilje Ekumena, Lige svetova, mesto je dešavanja 8 romana i brojnih priča,
među kojima su i neka od remek-dela žanra, ponajpre romani "Leva ruka tame" (iz 1968) i "Čovek praznih šaka", novele "Prostranija od carstva i sporija", "Kralj zime",
"Dan uoči revolucije". Osim nekoliko tehnoloških čudesa (NAFAL - svemirski brodovi koji se kreću
brzinama bliskim brzini svetlosti, i ANSIBL
- uređaj za trenutno prenošenje poruka bez obzira na udaljenosti u svetlosnim
godinama; ovi pronalasci ušli su i u opšti arsenal SF-a), te pomenute globalne pozornice događanja, sva dela Hainskog ciklusa pisana su (što važi i
za ostatak autorkinog opusa) u najboljoj tradiciji realističke proze, što će
reći da su društveno-socijalni milje, psihološki profili junaka i svi odnosi
između ovih činilaca opisani precizno i metodično, uz uvažavanje bazičnog
principa uzrok-posledica.
Rečene karakteristike važe i za "Pričanje" (u SAD će se
pojaviti tek u oktobra 2000.g. tako da je objavljivanje u "Polarisu" svetska premijera ovog romana), ono se stilski
ni po čemu ne razlikuje od dela kakva je Legvinova
pisala pre tri ili dve decenije. Neke od početnih premisa romana podsetiće
čitaoca na ranije knjige, ponajviše baš na "Levu
ruku tame"; reč je, pre svega, o liniji zapleta baziranoj na odiseji Ekumenskog emisara, zemljanke Sati, na planeti s drugačijim
ustrojstvom društva (u "Levoj ruci..."
dodatna razlika je u drastičnoj biološkoj razlici domorodaca, koji po volji
mogu da biraju pol u određenom periodu u godini, dok je emisar čitavog života
zarobljen usvojoj seksualnoj ulozi). Revolucionarno-totalitarni sistem, naime,
nasilno briše kulturno nasleđe u ime napretka (iskustva sa fanatizmom, verskim,
na Zemlji ima i Sati); u ovom nivou prepoznatljivi su odjeci analize društvenih
sistema prisutne u "Čoveku praznih
šaka". Da bi došla do potpune spoznaje i otkrila istoriju koja se
namemo briše, emisarka će morati da preduzme naporno putovanje u divljinu, baš
kao u "Levoj ruci..." i
romanu "Čapljino oko".
Razotkrivanje istorijskih korena nosilaca nove-tehno i stare-matafizičke
kulture, njihovih vekovnih sukoba koji su sada zaodenuti u revolucionarnu
oblandu kao opravdanje za kulturni genocid nad nazadnim neprijateljima, privodi
kraju ovaj obimom neveliki roman (200 strana), ostavljući neizvesnim ishod
daljih događaja oko spašavanja ugrošenog duhovnog blaga i uloge Ekumena, njegove (ne)sposobnosti da
pomogne.
Širina zahvata, a on je planetarnih
dimenzija, nameće autorki obavezu mnoštva objašnjavanja nepoznatog sveta i
njegovog kulturnog ustrojstva. Mada pokušava da dozira uvođenje novih pojmova,
tako što Sati postepeno saznaje
deliće zabranjene, stare kulture, pokušavajući da uobliči celu sliku koja
stalno izmiče (upravo zbog manjka informacija a i predrasuda izaslanice
ponesenih sa njenog sveta), Legvinovoj
se, u jednom trenutku, priča otrže kontroli što rezultira velikim monolitom
teksta koji sadrži samo tumačenja nepoznatog i potpuno zaustavlja samu radnju.
Kada je ovaj teret skinut, priča nastavlja da teče, 'uznemiravana' ponekim
dodatnim edukativnim izletom, ali bez drastičnih blokada. U ranijim knjigama
autorka je daleko uspešnije odoleva iskušenjima analize i uspevala da ih funkcionalnije
uklopi u priču. Čak možemo primetiti dva postupka u rešavanju ovog problema,
jedan je izričit, nastavnički, dok je dragi posredan, provučen kroz formu
'originalnih' umotvorina datog sveta, kakve su priče, bajke, mitovi - drugi
postupak besprekomo funkcioniše u briljantnoj knjizi "Stalno se vraćajući kući"; i u "Pričanju" se poseže za ovim postupkom ali je prvi daleko
prisutniji. I neke linije zapleta ostale su nedorečene (npr. ljubavna veza Sati sa saputnicom na planinu Silong), zagubljene u mnoštvu drugih
dešavanja. Čini se da bi roman sa još 100-tinjak dodatnih stranica razvijao
daleko efikasnije, ravnomernije i efektnije. Ovako se njegova kratkoća
pojavljuje kao najveći hendikep zbog čega "Pričanje"
ne uspeva da izraste u istinski remek-delo. Ono jeste u nivou standardnih dela Ursule Legvin - a taj standard je zaista
visok i za mnoge pisce nedostupan - ali potencijal u njemu sadržan ipak nije
stigao da se razmaše u svoj svojoj punoći.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар