SF UZVRAĆA UDARAC (1993.)

Dugogodišnji prinudni marginalac na kulturnoj sceni Jugoslavije primenio je stečena iskustva na postojeće stanje i preživeo

POGLED UNAZAD

            Da u narodnoj „Svako zlo ima i svoje dobro“ zaista ima istine dokaz je Jugoslovenska naučna fantastika. Dok je ovdašnjom kulturom carevala državna inicijativa SF je opstajao (na korici bajatog hleba) zahvaljujući fanatičnom entuzijazmu pojedinaca. Prostor u izdavačkim planovima deljen je SFu na kašičicu a pažnju medija privlačio je retko, najčešće samo kao primer šunda koji preti da zarazi naivne pionire.

            Kada su polovinom 1980-tih, kao dokaz svojevrsne liberalizacije, promenjeni zakoni o izdavačkoj delatnosti i omogućeno relativno lakše štampanje knjiga u privatnoj režiji (odnosno, smanjen je broj nužnih potvrda i dozvola za štampanje a i prevod je proglašen autorkim delom koje se može samostalno štampati) SF je bio među prvima koji su tu mogućnost iskoristili. Tako nam se desio BUM privatnih SF izdavača. Vrlo brzo je broj privatnih SF izdanja premašio broj istih iz državnih preduzeća (što kao da je bio znak da se država potpuno povuče iz ove oblasti izdavaštva). Tiraži SF knjiga nisu bili zanemarljivi. Glad za ovom vrstom literature bila je poprilična (pored one za raznoraznim kuvarima, horoskopima i ostalom astrološkom literaturom). Kao posledica osamostaljivanja u izdavaštvu dolazi i do čvršćeg organizovanja brojnih ljubitelja SFa u klubove i udruženja. A kao završetak izgradnje ovog paralelnog sveta pojavili su se i novi domaći pisci SFa i sa onima koji su ranije započeli svoj rad stvorili jazgro književnog SF pokreta.

            Sva ova aktivnost nije ostala bez odjeka u tzv. sredstvima javnog informisanja ali je taj odjek bio nesrazmeran u odnosu na događanja. SF je i dalje posmatran kroz naočari okoštalih predrasuda, bez obzira koliko su se akteri zvanične kulture zaklunjali u svoje široke vidike.

            Sankcije OUN, kao svojevrsno rešeto kroz koje propadaju sposobni a na mreži ostaju lenji i na dotacijama nagojeni, za Jugo SF svet značile su samo nastavak paralelnog postojanja. Broj potencijalnih interesenata za SF se, nužno, smanjio ali je jezgro ostalo. 1992. je bila godina uspešnog rada i najvećeg kluba ljubitelja SFa – beogradskog „Lazara Komarčića“, i privatnih izdavača koji su i dalje štampali nove knjige, a završena je objavljivanjem Izbora Jugoslovenskog SFa „Tamni vijalet 2“ kao svojevrsne krune rada domaćih pisaca.

            U novu 1993. ušlo se sa dosta planova, na krilima uspeha iz prošlog leta.

IZDAVAŠTVO

            Privatni izdavači: Zoran Živković (Biblioteka „Polaris“) i Boban Knežević (IP „Flamarion“), jedini preostali na polju bitke za nove SF knjige, nastavili su svoj rad, uprkos tiražima koji su ravni onima u kojima se objavljuju knjige poezije (300-500 primeraka).

            Zoran Živković koji je svoju izdavačku avanturu započeo još 1982.g. uspeo je da u 1993.g. objavi, ni manje ni više nego 21 knjigu! Verovali il ne. Koncepcija SF Biblioteke „Polaris“ unekoliko je izmenjena te su se, osim dela klasika žanra (Klark, Asimov, Legvin) pojavila i dela novih, nepoznatih nam autora što je rezultiralo uočljivom povećanjem kvaliteta ponude.

            „Polaris“ je objavio dva romana koji su bili u žiži interesovanja javnosti (kako one koja prati žanr tako i šire): Krejtonov „Jurski park“ po čijim motivima je Stiven Spilberg snimio istoimeni hit film, i „Božji čekić“, posle dužeg vremena prvu, samostalnu knjigu starog majstoma Artura Klarka, hodajuće legende SFa.

            Od ostalih „Polarisovih“ naslova pažnju zaslužuju: „Hiperion“ (roman koji časno nosi, od strane kritičara dato mu, ime Kenterberijske priče budućnosti) i „Pad Hiperiona“ (nastavak „Hiperiona“, za nijansu slabiji ali ipak visokog kvlaiteta) Dena Simonsa, „Dvanaest četvrti vetra“ Ursule Legvin (pregled priča sa početka rada ovog velikana SF i Fantasy literature), „Slepi glasovi“ Toma Rimija (zanimljiva priča o cirkusu većem od života), „Noumi trilogija“ Teri Pračeta (doprinos zapostavljenom humorističkom SFu za mlade), „Polarisova SF antologija“ (koja donosi nekoliko izuzetnih priča.)

            IP „Flamarion“ Bobana Kneževića nije uspeo da objavi isti broj knjiga kao u prethodnim godinama ali je visok kvalitet njegovih izdanja, kao svojevrsni zaštitni znak, zadržan. Dakle, objavljen je osmi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ (544 stranice većeg formata, što je obim dovoljan za bar 3 ’normalne’ knjige), knjiga čija je pojava (prvi put pre 10 godina) označila prekretnicu u shvatanju i razumevanju SFa u ovim krajevima jer je široko otvorlia vrata novim shvatanjima i tendencijama u žanru. Svaki novi tom „Monolita“ nova je potvrda uspešnosti ovakve koncepcije. „Monolit 8“ donosi (pored dve domaće novele) 12 novela i priča iz novije produkcije, ovenčanih značajnim nagradama, dajući svojevrstan pregled dešavanja na svetskoj SF, Fantasy i Horror sceni, na kojoj, čini se, nema novih pokreta (kakav je polovinom 1980-tih bio kiber-pank) ali je i dalje na delu tendencija mešanja žanrova koja daje novi kvalitet. Najblistaviji primer za to u „Monolitu 8“ je novela K. S. Robinsona „Žestok, žustar žig“, remek-delo neobuzdane fantazije.

            Svojim kvalitetom zaslužuju da budu pomenute još 3 knjige. Sve su dela R. R. Tolkina: „Silmarilion“ (izdavač Esotheria) i „Drvo i list“ (izdavač SKZ), kojima se polako zaokružuje opus oca epske fantastike, a treća je roman najpoznatijeg pisca savremenog horora Stivena Kinga „Tri tarot karte“ (izdavač Edicija Košmar).

ČASOPIS

            1993. došao je kraj i nepostojanju SF časopisa na domaćoj sceni. U rizik pokretanja časopisa upustio se (opet) IP „Flamarion“, uprkos znanju da je gotovo sigurno da taj poduhvat donosi gubitak. I, marta 1993. pojavio se časopis za SF, F&H „Znak Sagite“, izuzetno kvalitetnog sadržaja (sa domaćim i stranim pričama), sjajno dizajniran, sa 150 strana knjiškog formata. Uprkos slabijem odzivu pretplatnika, do kraja 1993.g. izašla su 3 broja časopsia. Za ovdašnju SF scenu izuzetno je značajan uvodnik trećeg broja u kome Boban Knežević, urednik, obznanjuje svoju želju da stvori časopis „koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove“. Ostvarenje ove želje bio bi početak nove epohe u domaćem SFu.

DOMAĆE SNAGE

            U 1993. pojavilo se nekoliko SF&F knjiga domaćih autora: „Crni cvet“ Boban Kneževića (izuzetan Fantasy roman, duboko ukorenjen u etničko nesvesno i arhetipove, blizak, po načinu razmišljanja, postmodernističkim tendencijama u književnoj matici), roman „Četvrti krug“ Zorana Živkovića (neobičan spoj klasičnog SFa i metafizike, takođe na tragu postmoderne), „Golijat“ Milana Draškovića (zbirka kratkih SF priča koja uspešno ispunjava nedostatak SF dela za decu i omladinu), „Mefisto i Zlatokosa“ Srđana Krstića (zanimljiv Fantasy roman prvenac).

            Kraj 1993. doneo je, kao šlag na torti, izuzetno važnu knjigu: Izbor jugoslovenske fantastike „Tamni vilajet 3“ kao dokaz da jezgro domaćih SF, F&H pisaca ne samo da postoji već i da se širi i, što je možda i bitnije, stvara sve zrelija dela. Za budućnost domaćeg SFa i ostalih fantastičkih žanrova, jasno je svakome ko pročita „Tamni vilajet“, ne treba brinuti. Njegovi koreni su tu, duboki i snažni.

KRAJ

            Umesto da, na osnovu svega rečenog (uz izvinjenje nezasluženo nepomenutima), podsetimo na krajeve priča o Ružnom pačetu ili Pepeljugi (što i ne bi bilo neumesno), zaključujemo ovaj pregled dešavanja na Jugo SF sceni željom da budućnost bude naklonjena onima koji o njoj razmišljaju barem onoliko koliko i do sada. Oni će svoju šansu iskoristiti. Iza njih su već decenije borbi za opstanak. Decenije uspešnih borbi protiv prećutkivanja, ponižavanja i vređanja.

(1994)