METAFIZIČKA FANTASTIKA „Škola sreće“ Srđan Krstić, izdavač Esotheria, 1996.

Već svojim prvim romanom „Mefisto i Zlatokosa“ (Esotheria, 1994) Krstić je najavio sasvim specifična i za ovdašnje prilike neuobičajena interesovanja. Priča o ljubavi palog anđela, Čupača duša i Sudije pred vratima Pakla i prelepe plavuše, smeštena u nebeski i podzemni svet, sa mnoštvom živopisnih likova, od Lucifera preko Hrista do samog Boga, plenila je maštovitošću i finim humorom. „Škola sreće“ sa podnaslovom „Roman sa šestoro vrata“ nastavak je i produbljavanje prvim delom započetog istraživanja u oblasti/žanru koji bismo mogli nazvati „metafizička fantastika“ i koja su na tragu pisaca kakvi su npr. Remizov, Bulgakov ili Andrejev.

            Knjigu čini šest relativno nezavisnih priča smeštenih u nedefinisano vreme i države (ponegde po imenima junaka ili pominjanju neke mašine mogu se naslutiti moguće odrednice, što ipak nije od prevashodnog značaja za pripovesti) i ispričanih u naizmeničnim monolozima protagonista što će rezultirati i odgovarajićim „rašomonskim“ efektima. U svim pričama aktivno učestvuju, upravljajući postupcima smrtnika, Mefistofeles, Anđeli, Smrt i Sreća otelotvorene u telima mladih žena, a pominjana škola mesto je između Raja i Pakla u koju odlaze ličnosti suviše jake da bi svoje vanzemno postojanje nastavile u tradicionalnim utočištima Dobra i Zla. Sama škola je bila pokušaj da se čovečanstvo izdigne na viši nivo egzistencije ali ju je Tvorac razrušio a anđele, njene osnivače, „prekomandovao“ u Pakao.

            Krstić u svojoj fantastičnoj „geografiji“ tretira religije (hrišćanstvo, budizam, islam...) kao kulturološke tekovine, ne dotičući ravan verovanja, i na njima slobodno gradi svoju romanesknu strukturu. Znane situacije i simboli (prodaja duše, simbol broja 6) smeštaju se u drugojačije kontekste uz dodatak reinkarnacija, vremenskih krugova, paralelnih svetova, horor motiva, aluzija na verske pogrome. I sama je knjiga akter priča, neprestano se menja, od skrivenog izveštaja do knjige kojoj nedostaju ključna poglavlja, od fresaka na tavanici pećine do skulptura u galeriji. Naravno, junaci uvek nalaze samo 5 delova slagalice, nikad poglavlje o samom sebi te se kao uslov za ulazak u školu – ispunjavanje zakonitosti broja 6 – uvek pojavljuje susret sa Mefistom. Besmrtni akteri, odnosno ravan koja je njihovo stanište, umnogome podsećaju na panteone antičkih božanstava, prepune zavisti, sujete, spletki, sitnih kaprica i podmetanja onih što su na nižim lestvama hijerarhije.

          Za ljudske činioce, pak, osnovna pokretačka snaga je muško-ženski odnos, interakcija ova dva principa kako u telesnom vidu tako i prenosnom (ambicija, borbenost, intrige...). Sile privlačenja i odbijanja, potpunog predavanja, duhovnog i telesnog, i otpora koji preko zabave-koketiranja zadire u bazične strahove jedinke od bezuslovnog pokoravanja izjednačenog sa brisnajem samostalnsoti jedinke, dejstvuju u svakoj od priča koje se pojavljuju kao svojevrsne varijacije na fatalni sklop. Neprestani ples između krajnosti, u oba predznaka poništavajućih, vrtoglavi ples (kako to kaže Kajoa) Erosa i Tanatosa, neodoljiv je. On pokreće, gradi i razara kraljevstva jednako lako kao i jedinke i vodi događaje neumitnom finalu. Ova snaga, starija od svih nanosa društvenog, državnog ili religijskog, rečju civilizacijskog, jedina je ulaznica za školu sreće. Krstić je pokušao, i uspeo, da nam dočara taj zanos koga i bogovi uvažavaju i lako mu podležu.

(1997)

SF UZVRAĆA UDARAC (1993.)

Dugogodišnji prinudni marginalac na kulturnoj sceni Jugoslavije primenio je stečena iskustva na postojeće stanje i preživeo

POGLED UNAZAD

            Da u narodnoj „Svako zlo ima i svoje dobro“ zaista ima istine dokaz je Jugoslovenska naučna fantastika. Dok je ovdašnjom kulturom carevala državna inicijativa SF je opstajao (na korici bajatog hleba) zahvaljujući fanatičnom entuzijazmu pojedinaca. Prostor u izdavačkim planovima deljen je SFu na kašičicu a pažnju medija privlačio je retko, najčešće samo kao primer šunda koji preti da zarazi naivne pionire.

            Kada su polovinom 1980-tih, kao dokaz svojevrsne liberalizacije, promenjeni zakoni o izdavačkoj delatnosti i omogućeno relativno lakše štampanje knjiga u privatnoj režiji (odnosno, smanjen je broj nužnih potvrda i dozvola za štampanje a i prevod je proglašen autorkim delom koje se može samostalno štampati) SF je bio među prvima koji su tu mogućnost iskoristili. Tako nam se desio BUM privatnih SF izdavača. Vrlo brzo je broj privatnih SF izdanja premašio broj istih iz državnih preduzeća (što kao da je bio znak da se država potpuno povuče iz ove oblasti izdavaštva). Tiraži SF knjiga nisu bili zanemarljivi. Glad za ovom vrstom literature bila je poprilična (pored one za raznoraznim kuvarima, horoskopima i ostalom astrološkom literaturom). Kao posledica osamostaljivanja u izdavaštvu dolazi i do čvršćeg organizovanja brojnih ljubitelja SFa u klubove i udruženja. A kao završetak izgradnje ovog paralelnog sveta pojavili su se i novi domaći pisci SFa i sa onima koji su ranije započeli svoj rad stvorili jazgro književnog SF pokreta.

            Sva ova aktivnost nije ostala bez odjeka u tzv. sredstvima javnog informisanja ali je taj odjek bio nesrazmeran u odnosu na događanja. SF je i dalje posmatran kroz naočari okoštalih predrasuda, bez obzira koliko su se akteri zvanične kulture zaklunjali u svoje široke vidike.

            Sankcije OUN, kao svojevrsno rešeto kroz koje propadaju sposobni a na mreži ostaju lenji i na dotacijama nagojeni, za Jugo SF svet značile su samo nastavak paralelnog postojanja. Broj potencijalnih interesenata za SF se, nužno, smanjio ali je jezgro ostalo. 1992. je bila godina uspešnog rada i najvećeg kluba ljubitelja SFa – beogradskog „Lazara Komarčića“, i privatnih izdavača koji su i dalje štampali nove knjige, a završena je objavljivanjem Izbora Jugoslovenskog SFa „Tamni vijalet 2“ kao svojevrsne krune rada domaćih pisaca.

            U novu 1993. ušlo se sa dosta planova, na krilima uspeha iz prošlog leta.

IZDAVAŠTVO

            Privatni izdavači: Zoran Živković (Biblioteka „Polaris“) i Boban Knežević (IP „Flamarion“), jedini preostali na polju bitke za nove SF knjige, nastavili su svoj rad, uprkos tiražima koji su ravni onima u kojima se objavljuju knjige poezije (300-500 primeraka).

            Zoran Živković koji je svoju izdavačku avanturu započeo još 1982.g. uspeo je da u 1993.g. objavi, ni manje ni više nego 21 knjigu! Verovali il ne. Koncepcija SF Biblioteke „Polaris“ unekoliko je izmenjena te su se, osim dela klasika žanra (Klark, Asimov, Legvin) pojavila i dela novih, nepoznatih nam autora što je rezultiralo uočljivom povećanjem kvaliteta ponude.

            „Polaris“ je objavio dva romana koji su bili u žiži interesovanja javnosti (kako one koja prati žanr tako i šire): Krejtonov „Jurski park“ po čijim motivima je Stiven Spilberg snimio istoimeni hit film, i „Božji čekić“, posle dužeg vremena prvu, samostalnu knjigu starog majstoma Artura Klarka, hodajuće legende SFa.

            Od ostalih „Polarisovih“ naslova pažnju zaslužuju: „Hiperion“ (roman koji časno nosi, od strane kritičara dato mu, ime Kenterberijske priče budućnosti) i „Pad Hiperiona“ (nastavak „Hiperiona“, za nijansu slabiji ali ipak visokog kvlaiteta) Dena Simonsa, „Dvanaest četvrti vetra“ Ursule Legvin (pregled priča sa početka rada ovog velikana SF i Fantasy literature), „Slepi glasovi“ Toma Rimija (zanimljiva priča o cirkusu većem od života), „Noumi trilogija“ Teri Pračeta (doprinos zapostavljenom humorističkom SFu za mlade), „Polarisova SF antologija“ (koja donosi nekoliko izuzetnih priča.)

            IP „Flamarion“ Bobana Kneževića nije uspeo da objavi isti broj knjiga kao u prethodnim godinama ali je visok kvalitet njegovih izdanja, kao svojevrsni zaštitni znak, zadržan. Dakle, objavljen je osmi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ (544 stranice većeg formata, što je obim dovoljan za bar 3 ’normalne’ knjige), knjiga čija je pojava (prvi put pre 10 godina) označila prekretnicu u shvatanju i razumevanju SFa u ovim krajevima jer je široko otvorlia vrata novim shvatanjima i tendencijama u žanru. Svaki novi tom „Monolita“ nova je potvrda uspešnosti ovakve koncepcije. „Monolit 8“ donosi (pored dve domaće novele) 12 novela i priča iz novije produkcije, ovenčanih značajnim nagradama, dajući svojevrstan pregled dešavanja na svetskoj SF, Fantasy i Horror sceni, na kojoj, čini se, nema novih pokreta (kakav je polovinom 1980-tih bio kiber-pank) ali je i dalje na delu tendencija mešanja žanrova koja daje novi kvalitet. Najblistaviji primer za to u „Monolitu 8“ je novela K. S. Robinsona „Žestok, žustar žig“, remek-delo neobuzdane fantazije.

            Svojim kvalitetom zaslužuju da budu pomenute još 3 knjige. Sve su dela R. R. Tolkina: „Silmarilion“ (izdavač Esotheria) i „Drvo i list“ (izdavač SKZ), kojima se polako zaokružuje opus oca epske fantastike, a treća je roman najpoznatijeg pisca savremenog horora Stivena Kinga „Tri tarot karte“ (izdavač Edicija Košmar).

ČASOPIS

            1993. došao je kraj i nepostojanju SF časopisa na domaćoj sceni. U rizik pokretanja časopisa upustio se (opet) IP „Flamarion“, uprkos znanju da je gotovo sigurno da taj poduhvat donosi gubitak. I, marta 1993. pojavio se časopis za SF, F&H „Znak Sagite“, izuzetno kvalitetnog sadržaja (sa domaćim i stranim pričama), sjajno dizajniran, sa 150 strana knjiškog formata. Uprkos slabijem odzivu pretplatnika, do kraja 1993.g. izašla su 3 broja časopsia. Za ovdašnju SF scenu izuzetno je značajan uvodnik trećeg broja u kome Boban Knežević, urednik, obznanjuje svoju želju da stvori časopis „koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove“. Ostvarenje ove želje bio bi početak nove epohe u domaćem SFu.

DOMAĆE SNAGE

            U 1993. pojavilo se nekoliko SF&F knjiga domaćih autora: „Crni cvet“ Boban Kneževića (izuzetan Fantasy roman, duboko ukorenjen u etničko nesvesno i arhetipove, blizak, po načinu razmišljanja, postmodernističkim tendencijama u književnoj matici), roman „Četvrti krug“ Zorana Živkovića (neobičan spoj klasičnog SFa i metafizike, takođe na tragu postmoderne), „Golijat“ Milana Draškovića (zbirka kratkih SF priča koja uspešno ispunjava nedostatak SF dela za decu i omladinu), „Mefisto i Zlatokosa“ Srđana Krstića (zanimljiv Fantasy roman prvenac).

            Kraj 1993. doneo je, kao šlag na torti, izuzetno važnu knjigu: Izbor jugoslovenske fantastike „Tamni vilajet 3“ kao dokaz da jezgro domaćih SF, F&H pisaca ne samo da postoji već i da se širi i, što je možda i bitnije, stvara sve zrelija dela. Za budućnost domaćeg SFa i ostalih fantastičkih žanrova, jasno je svakome ko pročita „Tamni vilajet“, ne treba brinuti. Njegovi koreni su tu, duboki i snažni.

KRAJ

            Umesto da, na osnovu svega rečenog (uz izvinjenje nezasluženo nepomenutima), podsetimo na krajeve priča o Ružnom pačetu ili Pepeljugi (što i ne bi bilo neumesno), zaključujemo ovaj pregled dešavanja na Jugo SF sceni željom da budućnost bude naklonjena onima koji o njoj razmišljaju barem onoliko koliko i do sada. Oni će svoju šansu iskoristiti. Iza njih su već decenije borbi za opstanak. Decenije uspešnih borbi protiv prećutkivanja, ponižavanja i vređanja.

(1994)

           

BOGOVI, ĐAVOLI I VEČITA LJUBAV „Ratnik i usne“ Srđan Krstić, izdavač Moć knjige, Beograd 2006.

            Srđan Krstić je sa svoja dva prethodna romana „Mefisto i Zlatokosa“ i „Škola sreće“ zauzeo sasvim apartno mesto na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni. Razlog posebnosti leži u tematskim interesovanjima njegovih knjiga. Krstić, naime, istražuje neke od krucijalnih pitanja ljudskog opstajanja i trajanja među božanskim silama. I novi roman „Ratnik i usne“ prati jedan od mogućih tokova događanja u zadatim okvirima. Ratnik iz naslova, vođen neodoljivom željom da poljubi usne o kojima sanja, uspeva da se iz Pakla vrati u sadašnjost. Tamo, međutim, ona koju je želeo više nije njegova i Ratnik svojevoljno odlučuje da se odrekne vaskrsa i vrati u Pakao. Ali ova odluka nije po volji Boga i Đavola jer su se oni opkladili i imaju svoje planove sa Ratnikom. Uostalom, usne koje je Ratnik želeo da poljubi nisu one koje je sanjao. Đavolov posilni, Mefisto, silazi na Zemlju (jer Pakao, odnosno mnoštvo njih, na nebesima je) kako bi otkrio šta je sve Ratnik uradio za vreme svog drugog boravka na zemlji (što zahteva pravu policijsku istragu), da bi eliminisao Božije akcije i marifetluke i tako obezbedio da njegov gospodar pobedi; ipak, lojalnost Đavolu ne sprečava ga da sarađuje i sa svojim bivšim prijateljima, anđelima odnosno Arhanđelom Mihajlom. Izvršenje zadatka dovešće posrnulog anđela u ljubavnu vezu sa smrtnom Inspektorkom, čije duša je obećana Raju. U međuvremenu, Ratnik, ponovo u Paklu, vodi legije svojih istomišljenika u novi pohod i vaskrs. Konačni rasplet svih sukoba i zapleta je, ma koliko neočekivan, dosledan i zatvara jedno poglavlje u beskrajnoj knjizi trajanja svetova ljudi i božanstava.

            Literatura koju stvaraju autori iz zemalja pod okriljem hrišćanstva, Istočnog i Zapadnog, ima dugu tradiciju bavljenja pitanjima Boga, Đavola i Čoveka. Veličanstvena dela kakva je Danteova „Božanstvena komedija“ ili Miltonov „Izgubljeni raj“, Geteov „Faust“ ili Bulgakovljev „Maestro i Margarita“ obeležila su svoje epohe i postavila temelje intelektualne spoznaje hrišćanstva, njegovih domašaja i ograničenja i mesta čoveka u tako organizovanom svetu. Na žalost, poslednje decenije XX veka donele su besomučnu vulgarizaciju ovih pitanja krucijalnih za samoodređenje pojedinca u svetu koji ga okružuje; pod okriljem komercijalno kurentnog horor žanra, koji se rasprostro kroz sve medije, božanstva i demoni svedeni su na karikaturalne, funkcionalne pojave koje imaju zadatak da proizvedu što više nasilja, što dublje bijice krvi i veće gomile ljudskih tela, različitim metodama unakaženih i ubijenih. Tako su bogovi profita pobedili bogove i demone koji u svojim rukama drže ljudske duše. Već zbog ovakve situacije Krstićev roman zaslužuje pažnju jer ne bagatelizuje aktere svoje priče. Umesto jednodimenzionalnog, crno-belog pogleda na ljude i bogove, on se usuđuje da ih posmatra kao kompleksne pojave - i to važi za sve aktere bez razlike. Autor uspeva da skicira životne linije svojih ljudskih heroja i opštu crtu njihovog postojanja, bilo da je ona 'gubitnička' ili 'pobednička' da bi, kako priča odmiče, otkrivao koliko životna uloga koju igraju zavisi od karaktera a koliko od pukog sticaja okolnosti, odnosno koliko je uošte moguće da se zadate koordinate postojanja menjaju. Jer, ljudi koji traju ovde i sada, okruženi jedni drugima, svojim nadanjima i strahovima, navikama i sitnim ekstravagancijama, te, konačno, samim sobom, poslušno prate utrte staze svojih života retko kada pokušavajući da ih promene. Čini se da nemaju volje ni motiva da se odupru kolotečini u kojoj su žrtve uvek žrtve a predatori uvek predatori. Otuda je Ratnikov pohod prema ljubavi mogao početi tek u Paklu; dok je bio živ on je puštao da mu se stvari dešavaju, nije pokazivao volju i inicijativu da promeni svoju ulogu i tek kada je izgubio sve rešio je da se pobuni. Čudo ljubavne žudnje, koje ni Bog ni Đavo ne mogu da objasne niti da mu se efikasno suprotstave, povelo ga je u boj protiv svih. Ma koliko prezirana ili ismevana, jedna pozitivna emocija izdigla je čoveka iznad božanskih moći.

            Odnos ljudi i bogova u „Ratniku i usnama“ podseća na onaj koji je postojao u Staroj Grčkoj: bogovi, dobri ili loši, jesu moćni ali nisu svemoćni; ni ljudi ni bogovi nisu potpuno zli ili potpuno dobri, između njih postoji široka lepeza odnosa - od obožavanja i bespogovornog poštovanja, preko pokušaja da se uspostavi ravnopravan odnos do potpunog preziranja. Ratnik se odriče i Boga i Đavola, tera inat svima pa i samom sebi, odbija da bude pokoran ili razuman. Bog je, pak, mangupski nastrojen, voli da se igra, kladi i, kad god može, spreman je da malo 'namesti' igru kako bi pobedio. Ni Đavo nije drugačiji, ni on nije potpuno crn. Ostala bratija, ona iz Raja i Pakla, takođe je šarolika: Isus je slabić, zavidljivac i mutivoda, Mihajlo je poštenjačina starog kova, Smrt lepa, tajanstvena i strastvena žena. Raj i Pakao su dve organizacije koje funkcionišu samostalo ali su i neraskidivo povezane; svaka ima svoje ustrojstvo i nadležnosti ali uvek ima incidenata na granici. Mefisto, drugi glavni junak romana, tragična je pojava, žigosan svojim ranijim postupcima ali umešan i pošten; kao i Ratnik, željan je ljubavi koja bi ga smirila i olakšala mu muke. No, njegove želje se, kao ni Ratnikove, ne uklapaju u planove velikih; iako je našao mir sa Inspektorkom mora da je se odrekne. Stoga, na kraju romana, Mefisto ostaje sam i, ponovo, zbraja svoje gubitke; za utehu mu ostaje obećanje da će, možda, jednom, povratiti svoja nebesa. Ali, večnost je vrlo, vrlo duga...

            Roman „Ratnik i usne“ pisan je u kratkim, efektnim poglavljima, precizno i bez patetike. Mada je, obzirom na temu, upućen na bavljenje i baratanje velikim istinama i dilemama, autor uspeva da izmakne ispraznim propovedanjima; njegovi junaci nisu kartonske kulise koje se pomeraju samo da bi dale povod za novu dozu mudrovanja. Čak i kada, jer od toga ne može pobeći, iznosi opšte stavove, Krstić zadržava dovoljne doze humora pa i cinizma koje razbijaju monotoniju kakvu nosi puko deklamovanje. Otuda se roman čita lako i, kroz nizove scena koje plane pažnju, privodi kraju bez padova, kao kvalitetno štivo iz pera dobrog pisca, koje u potpunosti opravdava posvećeno mu vreme.

(2007)