METAFIZIČKA FANTASTIKA „Škola sreće“ Srđan Krstić, izdavač Esotheria, 1996.

Već svojim prvim romanom „Mefisto i Zlatokosa“ (Esotheria, 1994) Krstić je najavio sasvim specifična i za ovdašnje prilike neuobičajena interesovanja. Priča o ljubavi palog anđela, Čupača duša i Sudije pred vratima Pakla i prelepe plavuše, smeštena u nebeski i podzemni svet, sa mnoštvom živopisnih likova, od Lucifera preko Hrista do samog Boga, plenila je maštovitošću i finim humorom. „Škola sreće“ sa podnaslovom „Roman sa šestoro vrata“ nastavak je i produbljavanje prvim delom započetog istraživanja u oblasti/žanru koji bismo mogli nazvati „metafizička fantastika“ i koja su na tragu pisaca kakvi su npr. Remizov, Bulgakov ili Andrejev.

            Knjigu čini šest relativno nezavisnih priča smeštenih u nedefinisano vreme i države (ponegde po imenima junaka ili pominjanju neke mašine mogu se naslutiti moguće odrednice, što ipak nije od prevashodnog značaja za pripovesti) i ispričanih u naizmeničnim monolozima protagonista što će rezultirati i odgovarajićim „rašomonskim“ efektima. U svim pričama aktivno učestvuju, upravljajući postupcima smrtnika, Mefistofeles, Anđeli, Smrt i Sreća otelotvorene u telima mladih žena, a pominjana škola mesto je između Raja i Pakla u koju odlaze ličnosti suviše jake da bi svoje vanzemno postojanje nastavile u tradicionalnim utočištima Dobra i Zla. Sama škola je bila pokušaj da se čovečanstvo izdigne na viši nivo egzistencije ali ju je Tvorac razrušio a anđele, njene osnivače, „prekomandovao“ u Pakao.

            Krstić u svojoj fantastičnoj „geografiji“ tretira religije (hrišćanstvo, budizam, islam...) kao kulturološke tekovine, ne dotičući ravan verovanja, i na njima slobodno gradi svoju romanesknu strukturu. Znane situacije i simboli (prodaja duše, simbol broja 6) smeštaju se u drugojačije kontekste uz dodatak reinkarnacija, vremenskih krugova, paralelnih svetova, horor motiva, aluzija na verske pogrome. I sama je knjiga akter priča, neprestano se menja, od skrivenog izveštaja do knjige kojoj nedostaju ključna poglavlja, od fresaka na tavanici pećine do skulptura u galeriji. Naravno, junaci uvek nalaze samo 5 delova slagalice, nikad poglavlje o samom sebi te se kao uslov za ulazak u školu – ispunjavanje zakonitosti broja 6 – uvek pojavljuje susret sa Mefistom. Besmrtni akteri, odnosno ravan koja je njihovo stanište, umnogome podsećaju na panteone antičkih božanstava, prepune zavisti, sujete, spletki, sitnih kaprica i podmetanja onih što su na nižim lestvama hijerarhije.

          Za ljudske činioce, pak, osnovna pokretačka snaga je muško-ženski odnos, interakcija ova dva principa kako u telesnom vidu tako i prenosnom (ambicija, borbenost, intrige...). Sile privlačenja i odbijanja, potpunog predavanja, duhovnog i telesnog, i otpora koji preko zabave-koketiranja zadire u bazične strahove jedinke od bezuslovnog pokoravanja izjednačenog sa brisnajem samostalnsoti jedinke, dejstvuju u svakoj od priča koje se pojavljuju kao svojevrsne varijacije na fatalni sklop. Neprestani ples između krajnosti, u oba predznaka poništavajućih, vrtoglavi ples (kako to kaže Kajoa) Erosa i Tanatosa, neodoljiv je. On pokreće, gradi i razara kraljevstva jednako lako kao i jedinke i vodi događaje neumitnom finalu. Ova snaga, starija od svih nanosa društvenog, državnog ili religijskog, rečju civilizacijskog, jedina je ulaznica za školu sreće. Krstić je pokušao, i uspeo, da nam dočara taj zanos koga i bogovi uvažavaju i lako mu podležu.

(1997)