DO IZVORA PRAVIH STVARI „Sin čovečiji“ Robert Silverberg, edicija „Supernova“ br. 18, izdavač Dnevnik, Novi Sad 1991.

Odmah na početku da se razumemo – „Sin čovečiji“ je, po mom skromnom mišljenju, izuzetna knjiga, kao, uostalom, i njen autor Robert Silverberg, Pisac. Zapamtite to do kraja.

            Pomenuti sin znan je čitaocima Biblije iliti Svetog pisma, najpoznatije knjige svih vremena u ovom delu sveta, kao Isus Hrist (sad je i ostalima sinulo). Sa pričom o najslavnijem nosiocu krsta koji se žrtvovao za sve (nas) i obećao da će se vratiti, Silverberg izvodi skok znan kao salto mortale i svog junaka Kleja-Ilovaču, relativno, ali zaista relativno, kako će se ispostaviti, bistrog čovu proizvedenog u XX veku, baca u budućnost kojom vladaju Bogovi, potomci njegovi. Izgubljen, on luta tim svetom (kao Alisa tj. „očajan ali ne ozbiljno“ Alison) kroz čudna i čudovišna mesta čistih sila (Staro, Led, Vatra...) i sreće isto takva bića, one „koji su sami sebi odredili sudbinu“. Disači, Jedači, Čekači i ostali žive svoje više-manje besmrtne živote u svojim muljevima i smradovima, kavezu i vodi, sa ili bez zuca, puni misli ili mišića, Bogovi svog oblika, kreature jednostranih egzistencija. Klej, najbedniji, najmanji, zbir svih mana, razgovara sa njima, postaje oni, shvatajući, ne sudeći. Paralela sa Isusom bode oči.

            Družeći se sa Sakupljačima, najnovijom vrstom Bogova, koji ga vode u visine i dubine, Klej, oslobođen nuždi tela, osim bazičnog krućenja između nogu, cedi svoje emocije i sokove suprotstavljajući ih (ne)stalnosti najmlađih od svoje dece, učestvuje u mističnim obredima sveta, jednostavnim kao i promena pola i, u jednom trenutku, postaje, o užasa! (koji nije relativan), žensko. Tako mu i treba kad se igra sa svakim.

            Oni razgovaraju o smrti. Jedan budući mrtvac i oni koji se takvim stvarima mogu igrati. Tata Frojd zadovoljno trlja ruke. Seks i smrt, kazao je on još odavno, jesu osnovica gomilice mesa, sperme i mozga zvane čovek (kako to zvuči?).

            I kad se sve zakuva i prođe pored Boga svih Bogova, Greške (predivne li epizode), Klej-Ilovača odlazi do Izvora Pravih stvari da se, opet, razapne, da svedoči o onima u kojima je, spase ih i, konačno, spava.

            Ako neko, posle svega, pita da li je ova knjiga sočnog, gustog jezika puna metafizike, egzistencijalizma i aluzija – SF, mogu, sasvim siguran, odgovorti: Zar je bitno?

            Ne čitajte više ovaj pokušaj prikaza (zato mu je i kraj). Uzmite knjigu. U njoj je sve.

            Gospodine Silverberg, moj naklon.

(„Emitor“ 105, 1991)