Godina u kojoj je obeležena 60-togodišnjica domaćeg stripa u Srbiji
ostaće zapamćena po entuzijazmu malobrojnih i apatiji ostalih što, u krajnjem
slučaju, odražava nedefinisano mesto 9. umetnosti u ovdašnjem kulturnom miljeu.
Strip ostaje prepušten ćudima tržišta (nerazvijenog i skučenog, sa siromašnim
kupcima), nepomagan i nepredviđan u okvirnim planovima kulturne politike. No,
uprkos tome, promene – na bolje – dešavaju se: stasavaju novi strip autori svežeg
senzibiliteta i beleže uspehe u zemlji i svetu (makar su neki, npr A. Zograf,
poznatiji u inostranstvu nego ovde), pojavljuju se nova izdanja. Mada izolovan
u geto, strip opstaje. Teško, mučno, uz velike opasnosti da nestane.
Slavlja
Nekih 20-tak dana pre Subotičke izložbe (koja je tokom godine
preseljena u Novi Sad), dakle
početkom februara 1995.g. u Kragujevcu
je otvoren Prvi godišnji salon stripa, kao
dokaz da je strip na ovim prostorima živ i u usponu. Na Salonu, koji je kao urednik programa vodio Đorđe Milosavljević (i sam uspešan strip autor) dodeljene su
nagrade za strip album (Milosavljeviću i
Jovanoviću za album „Kalokagarti“),
strip inovaciju (Zoranu Tuciću i Danilu
Miloševu) odnosno pohvale zaslužnim autorima i izdavačima.
Niz cehovskih proslava
(svakako važnih za strip kulturu) nastavljen je septembra u Gornjem Milanovcu na Drugim danima stripa, na kojima je, uz
prigodne izložbe i razgovore obeleženo 40 godina stripa u izdanjima „Dečjih novina“.
Strip na ulici
Svaki poznavalac stripa
zna da je prva linija borbe za pridobijanje mladih ljubitelja 9. umetnosti i
dalje na uličnim kioscima štampe, mada se vremena ubrzano menjaju i sveske
šarenih korica sa pričama u slikama gube svoju raniju atraktivnost koju
nasleđuju video i kompjuterske igre (shodno tome i profil konzumenata se menja
– sve je veći udeo starijih čitalaca). Ipak, zahvaljujući medijskoj pogodnosti
(strip i dalje možete čitati praktično na svakom osvetljenom mestu što za
elektronske zabave, za sada, ne važi) ulični kiosci i dalje su značajni za
priliv nove strip publike. U ovdašnjim uslovima međutim, ulična prodaja ima sve
manju ulogu jer broj izdanja koja idu na kioske neprestano opada. Opravdanja za
ovakvo stanje su brojna: od visoke cene „jeftine“
roto hartije, loše organizovane distribucije koja automatski umanjuje
dostupnost stripova potencijalnim kupcima – što vodi do slabe prodaje, uz koju
ide i kašnjenje pristizanja novca od prodaje izdavačima i nepokrivanja ni
osnovnih troškova
štampe novog broja i – posle 3-4 broja izdanje se gasi.
Konačni rezultat je definitivni nestanak strip publikacija u kioscima. Takvu
sudbinu doživeli su: strip magazini „Finesa“
(okrenut prevashodno domaćem humorističkom stripu), „Balon“ (koji nije stigao da jasno izgradi svoj profil), te „Free“ (objavljivao je kompletne epizode
stranih stripova) odnosno „Totem“
(strip album u punom koloru takođe sa stranim stripovima).
Tako je strip ponovo
(kao i 1993.g. i u prvoj polovini 1994.g.) nestao sa ulica. Tek su poslednji
meseci 1995.g. doneli ponovne pokušaje kraljevačkog
privatnog izdavača „Maverick“ (sa
popularnim „Alan Fordom“); usledilo
je zatim izdanje „Luxor strip“ kao
domaća verzija Marvel super heroja i,
pred sam kraj godine, početak repriziranja „Asteriksa“
(u obliku kolor strip albuma sa cenom većom no što je za kioske normalno) u
izdanju Politike.
U ovakvoj, ne naročito
povoljnoj situaciji, treba neizostavno pohvaliti jedno izdanje koje cele godine
konstantno objavljuje stripove. U pitanju je „Politikin zabavnik“ koji, čak i uz slab otisak i sklonost prema
’krojenju’ tj. skraćivanju (istina sve manju) stripova, zaslužuje pažnju jer je
u 1995.g. objavio veoma kvalitetne
stripove iz tzv Francuske škole.
„Zabavnik“, na žalost, ostaje izuzetak koji potvrđuje pravilo nestanka
stipa sa ulica.
Strip u knjižarama
9. umetnost se u
knjižarama pojavljuje u dva oblika: kao magazin i kao album.
Dva strip magazina
različitih koncepcija pojavila su se po dva puta u 1995.g. Strip magazin „Tron“ (izdavač „Bata“,
Beograd), okrenut klasičnijem konceptu 9. umetnosti, u brojevima 8 i 9
donosi nove radove stalnih saradnika (Gera,
Ivana Filipović, Milosavljević, Brada, Stankovski, Redžić i dr.) uz dodatak
stripova svetski poznatih autora (Moebius,
Breccia, Franquin, Watterson). Kako to konstatuje Dragan Savić, urednik, magazin je kompromis između onoga što je moguće
postići i onoga što bi se želelo, kako po pitanju finansiranja izdanja tako i
izbora i kvaliteta priloga sa domaće scene koja se još uvek konstituiše (posle
velikog rastura autora početkom 90-tih).
„Patagonija“ je strip magazin okrenut alternativnom stripu koji (za razliku od onog klasičnog) poslednjih
godina beleži značajan uspon i razvoj odnosno uspehe kako u zemlji tako i
svetu. Autori novog senzibiliteta, eksperimentu naklonjenog, uspešno se predstavljaju
u Evropi i Americi. Nekolicina njih (Zograf, Redža, Wostok, Lola, Grabowski...)
učestvovala je na međunarodnim strip konkursima „Signed by War“, „Formaline“, „Anti Nazi“, „Eko-strip“, odnosno
objavljivala radove u izdanjima kakva su slovenački „Stripburger“. „Patagonija“ je od andergraund izdanja prerasla u ’regularno’ štampano i distribuiranu
publikaciju otvorenu za sve vrste novih ideja u 9. umetnosti. Jezgro saradnika
ovog magazina čine autori Vršačkog strip pokreta
(Wostok, Lola, Grabowski, Genevra-Odin,
Jozef Škoda, Atma) a svojim radovima su zastupljeni i A. Zograf, Redža, Stojanović, Cvetković i drugi. Međunarodna
povezanost alternativi naklonjenih autora i čitalaca omogućila je da svoje
radove u „Patagoniji“ objave i slavna
imena kakava su Martin, Woodring, Ruiters
te Ambre, Doucet i dr. I na ovaj
način je potvrđen jedinstven fluid između umetnika koje, ma koliko bili
različiti u pojedinačnim izrazima, spaja ideja o nužnosti razvoja stripa.
Slična interesovanja za alternativni strip nalazimo i
u „Tripu“ koji se drugi put pojavio
kao tematska celina niške „Gradine“.
„Trip“ uređuje Bane Miltojević,
dobar poznavalac andergraund stripa.
Od strip albuma stranih autora najveću pažnju
nesporno zaslužuje „Priča o Veneciji“
Huga Prata (preminulog u leto 1995.g.). U pitanju je još jedna avantura
poslednjeg romantičnog heroja Korto
Maltežanina, koji ponovo pokušava da razreši neku od drevnih tajni
skrivenih iza prašine vekova, magije i mistike.
Strip albumi domaćih autora retkost su u 90-tim. A
domaći strip album u boji nije se pojavio u ovoj deceniji sve do objavljivanja „Trećeg argumenta“ Zorana Stefanovića
(scenario) i Zorana Tucića (srtež). No, na stranu ovaj kuriozum, u pitanju
je vanredno dobro uobličen rad u svim segmentima, što je zalog kvalitetnog
stripa. Stefanović se poduhvatio
teškog zadatka da tri priče Milorada
Pavića prevede u drugi medij i uspeo da to učini tako da strip verzija ne
bude opterećena literarnim predloškom (te ne bude puka ilustracija literature).
Strip funkcioniše potpuno samostalno, ima sopstveni tok i ritam i zatvara se,
poslednjom tablom, u kompletno delo. Svedenost Tucićeve linije i fino kontrolisanje boje prate tenziju zahtevnih
priča. U svakom slučaju, u pitanju je rad koji vraća veru u kvalitete domaćeg
stripa i otkriva velike stvaralačke potencijale svojih autora. Nedovoljna
medijska pažnja (nesrazmerna vrednosti stripa) koju je album privukao dokaz je
nužnosti agresivnije marketinške akcije izdavača (koja je ovog puta izostala).
„Dečje
novine“ su, u sklopu
pominjane proslave jubileja stripa u svojim izdanjima, objavile album „Tri života“ Konstantina Kuznjecova,
jednog od autora koji su stvorili i uzdigli srpski strip. I ovaj album je dokaz
vrednosti tradicije koja je nedovoljno predstavljena i poznata (na našu štetu i
sramotu).
Kao zanimljiv poduhvat pomenimo i album-zbirku
kratkih stripova „Sve je to ljudski (ili
možda nije?)“ Zlatka Milenkovića. Mladi umetnik opredeljen je za
karikaturalni strip na političke teme uz poneki metaforički izlet koji otkriva
njegov stvarni talenat.
Ostala izdanja i mediji
Strip se pojavljuje i u
krajnje neobičnim pakovanjima kakvo je npr.
„AUT! – zidni strip magazin“
u izdanju Pokreta za mir Pančeva.
Drugi po redu „AUT!“ okupio je 6
autora iz celog sveta (Italija, SAD,
Engleska, Francuska, Slovenija, Jugoslavija – A. Zograf) koji iscrtavaju
svoje vizije društveno-državnog terora nad pojedincem. U pitanju je
interesantan i uspeo eksperiment. „AUT!“
je štampan na plakat formatu te bi prvenstveno trebao biti lepljen po zidovima
na javnim mestima.
Priče u slikama
pojavljuju se i kao sastavni deo knjiga („U
vozu za Diznilend“ izdanje SKC),
omota ploča (Leo fon Punkenstain za ploču
„El orga“), časopisa („Vreme dece“,
„Vreme zabave“ za po nekoliko tabli koje valjda treba da začine sadržaj).
Tekstovi o stripu i
dalje su retkost. Beležimo one u „Književnoj
reči“, „Košavi“, „Vajevskoj književnoj radionici“, „Sveskama“, „Vremenu“,
„Četvrtom talasu“. Posebno skrećemo pažnju na članke u novosadskom „Dnevniku“ gde čuveni V. Fumeti redovno prati tekuća strip izdanja.
Zaključak
Umesto bilo kakvog
zaključka konstatujmo da je 1995.g. počela slavljima iza kojih su sledili sušni
meseci uz retka strip radovanja a zatim se ponešto, stidljivo promenilo. Šta će
biti dalje niko ne može da predvidi. Ostaje nam nada da će priče u slikama
nastaviti da žive da bi proslavile barem svoju stogodišnjicu u Srbiji.
(1996)
0 komentara:
Постави коментар