Gospođa Legvin spada u pisce koji
lično (sasvim pompezno) zovem „avangardno-konzervativni
(mada ovo konzervativni u njenom slučaju važi sa zadrškom) gurači žanra“. Zvuči šašavo ali je stvar vrlo jednostavna. Svako od
nas ima svoju viziju SF-a, pa u
skladu sa njom čitaoci neke knjige čitaju a neke ne i iste im se ne/sviđaju,
kritičari nešto hvale (ili ne) a pisci na neki način pišu (ili ne). A kako
oduvek postoje (bar) 2 puta: onaj lakši i onaj teži, a u slučaju SF-a (i ne samo njega) češće se ide onim
prvim, i zbog želja čitača i želja (=love) pisača istog – SF je, uglavnom, sveden na (što je možno) žešću jurnjavu i beganiju
tipiziranih kostura u i kroz egzotične krajolike. Zato SF i jeste paraliteratura.
Ali, ima i pisača koji
bi nešto više (više=ozbiljnije=akademici). To su ti „gurači žanra“, i gđa Legvin
ima svoje mesto tj. ložu među njima. Njoj se, iz prve, nisu dopale trke kostura
pa je čak htela da batali SF al se
predomislila – a ne bi da nije s onim što je do tada pisala uspela da zgrne
nešto love i slave. Posle je sve teklo svojim tokom: romani, priče, esejići
(ili se kaže „esejčići“?). I Legvinova
se ustoličila. I tu je gde je. Gura.
Gde? Kako? Zašto?
Njena osnovna ideja je
da glavni junaci SF-a treba da budu
ljudi sa svim što u to spada. A to znači da na kostur treba nabaciti koje kilo
mesa, izlučevina i – mozak. Tako će junak da misli, voli, mrzi, plaši se, duva
itd. itd, baš kao što je u životu ili kako bi trebalo da je ili kako neko misli
da (bi trebalo da) je. U principu, nema se šta zameriti toj ideji. Istini za
volju, onaj ko misli sporije trči, ili, da bi bio brz prvo mora da smisli gde
će i zašto da jurne. Tako se radi kad se hoće da se stvari zapetljaju. Ali to
je cena koju treba platiti ako ste voljni da vidite i ljude a ne samo kosture u
SF knjigama. To je pomak, kretanje
napred, tako reći avangarda. I
granica glavnog toka književnosti je dostignuta!
Šta dalje?
Kad pomenemo to pitanje
avangardista Legvin postaje konzervativac.
Nivo koji je ona postigla i održala u svojim delima je nivo psihološkog
realizma dostignutog u glavnom toku početkom ovog veka. Od tada do danas
književnost je drastično napredovala. Setimo se nadrealista, Virdžinije Vulf i Džojsa, egzistencijalista, modernista,
postmodernista, dekonstrukcionista.
Hoće li SF pratiti taj razvoj? Može li se SF=žanr
i dalje transformisati a da ostane SF?
(Ne postavljam pitanje: Treba li SF
da se menja, napreduje?; ne postavljam jer je, očito, savršeno besmisleno.)
Odgovor je sigurno: Da.
Treba tražiti/naći put,
usecati staze. Neke od staza (za koje znamo) su one kojima su išli: Dilejni u „Ajnštajnosvskom preseku“, Zelazni
u „Stvorenjima svetlosti i tame“, mnogi od „novotalasista“, Žeri u „Neodređenom vremenu“, Pamela Zoline u
„Toplinskoj smrti svemira“, Dik u „Ubiku“, Gibson u „Neuromanseru“. Može
nam se to i ne/sviđati. Možda je to i ćor-sokak,
ali je svakako pokušaj i treba ga poštovati, barem zbog volje.
I tu, sad, stupa na
snagu i ona gore pomenuta zadrška u slučaju Legvin.
Iako je u gomili romana postala avangardista-ostala
konzervativac i Legvinova je u „Bufalo
devojkama...“ (a možda i u „Stalno se
vraćajući kući“, videćemo) krenula dalje od same sebe. Samo napred i
srećno.
A „Hainske priče“?
Ako se ne varam, osim
jedne, sve priče u knjizi su već objavljene kod nas. Ovako skupljene one
potvrđuju, uprkos poneke mane, svoje (u pomenutim granicama) vrednosti, dakle,
svoj već stečeni status klasike žanra. A to je više nego dovoljan razlog za čitanje.
I iščitavanje.
Čak šta više.
(„Emitor“ br. 114, 1992)
0 komentara:
Постави коментар