U malu prodavnicu na periferiji male varoši u toplo i tiho prepodne
pristiže deda Pera. Tamo zatiče baba Divnu u razgovoru sa prodavačicom. Njih
dve samo ga ovlaš pogledaju i nastave razmenu iskustava vezanih za pečenje
uštipaka od krompira. Deda Pera se malo osvrće i razgleda šta je sve na
policama pa se, kao, udubi, u šarene korice časopisa na pultu ali ga brzo iza
strpljenje, glasno kašljucne i zapita: “Devojko,
jel može onaj moj leb i kesica mleka“
Prodavačica se sagne
da, ispod tezge, dohvati traženo a baba Divna ispod oka odmeri tog što je
prekida pa odbrusi: „Jel ne vidiš da
pričamo? Kud si navro? Da ti se ne žuri nekud? Možda će da ti zagori ručak?“
„Moja baba brine za ručak. A šta se tebe tiče dal se žurim? Ako ti imaš
vremena drugi nemaju vremena za dangubu. Tebi bi tvoj ručak odavno zagoreo da
ti Panta ne stoji pored šporeta... To mu dođe kao u onom vicu kad žena kaže
mužu da ide kod komšinice na 15 minuta a on nek promeša ručak svakih pola sata?“
„Meni... ti tako meni da kažeš? Nije te sramota? Mator
čovek pa tako da priča.“
„Mator je konj a ne čovek. Nemoj ti da vređaš.“
„Ni ti nemoj mene da napadaš. Šta tebe briga za moj
ručak...“
„Nemojte molim vas...“, počne prodavačica.
„Ti dete da se ne mešaš. On će meni tako da kaže. Pa šta misliš da ću
da ti prećutim? Nije se taj rodio kome sam ja prećutala kad me napadao i
vređao.“
„Nisam ja tebe vređao nego sam samo teo da kupim šta mi
treba i idem a ne da slušam kako se ti tu praviš pametna i držiš banku. Eto, i
šta to tebi smeta?“
„Zato što sam ja prva došla i još nisam pazarila i ti ima
da čekaš dok ja ne završim.“
„Ma nemoj! Što se mene tiče ti možeš da pričaš do sutra
al ja nemam vremena i moram da idem. Kolko sam ja dete dužan za ovo?“
Prodavačica kaže iznos
i deda Pera izvadi pare iz džepa i uzme kusur.
„Eto vidiš, ja sam moje obavio a ti sad nastavi kolko ti drago. Šta marim
ja.“
„Pa neće to tako da bude. Ja sam prva došla i ima prva da
idem.“
„Kako? Pa sad si rekla da još nisi završila pazar.“
„A šta to tebe briga. Jesam, završila sam.“
„Ali, testo za uštipke...“ podseti prodavačica.
„Neka, to ću sutra. Danas ima da spremim nešto drugo. Idem ja sad.“
„Pa idi više, ko ti brani“, rekne deda Pera.
Baba Divna oštrim
korakom izađe iz prodavnice. Srećom su vrata bila otvorena da toplota uđe među
još prohladne zidove.
„Pa, šta ovo bi deda Pero?“
„Ništa. Nemoj da se brineš. Znamo se Divna i ja odavno. Još ko deca smo
se zajedno igrali na poljani, tu gde su sad izbetonirali igralište sa koševima.
Onda je bila gola ledina sa puno prašine. Od kako znam uvek je Divna volela da
tera po svom i da drži pridike pa su svi begali od nje. Niko nije voleo da je
sluša, uvek je bila najpametnija. Bogami, zamalo da je ostala stara
devojka,usedelica. Sreća, naišo ovaj njen Panta, dobar momak iz jednog seoca,
tu blizu. Došo u nadnicu pa se zadržo i na kraju je uzeo. Al on ti je poseban
tip, ne mari mnogo šta mu ona drobi i tera po svom. Zato Divna mora da se
zakači s nekim iz komšiluka ili će dan da joj propadne. Mi to znamo pa je ni mi
više i ne uzimamo za ozbiljno. Danas se posvađamo a za dva-tri dana, kad se
vidimo, ko da se ništa nije desilo. Još sad kako je naglo udarila ova vrućina
ona ti je baš nervozna... Šta ćeš, ima nas raznih... Odo i ja. Nemoj ti da se
brineš oko toga. Bilo pa prošlo i zaboravilo se. Uzdravlje, do sutra.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар