Jutarnji autobus za metropolu prolazi kroz ravničarska sela i atare na
kojima se šepure redovi tek izniklih stabljika kukuruza i talasa se još zeleno
žito. Jutarnja svežina tera jezu niz leđa putnika koji su se, slušajući
prognozu, letnje obukli. Većina njih su redovni putnici zaposleni u raznim
firmama smeštenim u sedištu okruga a ima i par činovnika iz državnih načelstava
koji putuju do poslednje stanice. Takva su i dvojica urednih, sredovečnih
muškaraca sa obaveznim poslovnim torbama. Pošto se smeste na sedište, razmene
par šala sa kondukterom, popričaju o tekućim dešavanjima, što kućnim što
političkim i sportskim, a onda utihnu i dremuckaju. Navikli su na uobičajenu buku
ulazaka i izlazaka, razgovore i slične zvuke pa ih oni ne bude. Ipak, posle par
žustrih rečenica izgovorenih povišenim ženskim glasovima, kao po komandi,
obojica otvaraju oči i gledaju oko sebe.
„Šta to bi“, pita stariji sa uredno podštucovanim brkovima.
„Ne znam... Nije nikakav traktor ispred“, konstatuje mlađi a već
proćelavi saputnik.
Obojica znaju da u
vreme poljskih radova traktori sa prikačenim sejalicama i prskalicama,
plugovima za paranje i zagrtanje, umeju, zbog svoje širine da zaguše saobraćaj
i stvore dugu kolonu iza sebe na šta putnici znaju bučnije da reaguju. Posebno
ako je za volanom stariji čiča za koga nije sigurno da li vidi i čuje dovoljno
dobro a ni vožnja mu nije jača strana. Još kad se u kabinu smesti saputnik pa
vozaču oduzima i onako uzak prostor, traktor ume baš da šara po putu. Slična muka
ponavlja se i u vreme skidanja letine kada nagrnu traktori sa jednom i dve
prikolice koji po putu razbacuju blato iz atara, često i bez ispravnih
žmigavaca.
Ali, ovog puta nije reč o ovim nevoljama. Reč je o
nečem drugom, istina vezanom i za poljoprivredu i za sezonu ali i za druge
ozbiljne stvari. Iz prve polovine autobusa, par sedišta od vozača i konduktera,
digne se opet cika.
„Strašno, kako te nije sramota! Majstore, stanite pored puta i izbacite
ga napolje.“
Prozvani majstor ne
skreće pogled sa druma. Izostanak njegove reakcije, međutim, ne ometa govornicu
koja nastavlja sa paljbom: „Eto šta mi
sve moramo da trpimo! Platiš kartu a onda ti dođe neko... neko ovakav i zgadi
ti ceo dan.“
„Jeste. U pravu si. Kad neko nema kulturu i lepo vaspitanje džaba mu
sve“, nadoveže se putnica sa susednog sedišta.
„Ajde ćutite više“, oglasi se muški glas.
„Zašto da ćutim? Ti da nam smrdiš tu a mi da ćutimo i trpimo te? E pa
neće to moći.“
„Platio sam kartu i imam pravo da se vozim“, odgovori onaj koji pravi
probleme.
„Jeste, samo, trebalo bi da se pre toga opereš a ne da prvo odeš u
svinjac pa odatle pravo u autobus. Na šta to liči? Šta bi bilo kad bi svi tako
radili?“
„Samo što ti nemaš prasce i ne moraš da ih gledaš.“
„A ti imaš i sad svi mi to moramo da osetimo, to oćeš da kažeš? Ni ti
do pre neki dan nisi imao prasce nego si ih kupio posle Uskrsa, kad je cena
pala, i to svi jako dobro znamo pa nam na nos izlazi? Trebalo bi da zabrane da
u bus ulaze i smrdljivi a ne samo pijani.“
„Ne mogu da shvatim kako ga trpe na poslu? Drugo je kad se čovek vraća
s posla pa se oseti na znoj ili farbu i ulje. Možda nema gde da se opere - mada
sam sigurna da ima. Ili može da skine radno odelo i presvuče se u obično. Ali
da od kuće ideš na posao i smrdiš na svinjac, e to mi nikako nije jasno. Kako
gazda trpi takvog, i svi sa posla?“
„A kako li ga trpi ona njegova nesretnica od žene? Ko što ujutru ide da
vidi prasce taj sigurno ide i uveče, pred spavanje, a onda takav uđe u kući i
spavaću sobu. Fuj! A ko zna, može biti da i spava s prascima.“
„Manite se vi moje glave. To nije vaša briga. Šta se vas tiče moja žena
i moja kuća? Kome se ne sviđa – neka ide i ne mora da miriše.“
„E kad bi bilo tako. Tvoja žena i deca mogu i da te ne gledaju i da
beže od tebe ali mi ovde moramo da te trpimo dok ne izađeš.“
„Pa trpite još malo. Sad će moja stanica pa idem.“
„Idi, idi laknuće nam. I lakše ćemo da dišemo.“
I zaista je bilo tako -
čim je ponosni odgajivač svinja izašao.
(2013)
0 komentara:
Постави коментар