KO SPAVA S PRASCIMA?


Jutarnji autobus za metropolu prolazi kroz ravničarska sela i atare na kojima se šepure redovi tek izniklih stabljika kukuruza i talasa se još zeleno žito. Jutarnja svežina tera jezu niz leđa putnika koji su se, slušajući prognozu, letnje obukli. Većina njih su redovni putnici zaposleni u raznim firmama smeštenim u sedištu okruga a ima i par činovnika iz državnih načelstava koji putuju do poslednje stanice. Takva su i dvojica urednih, sredovečnih muškaraca sa obaveznim poslovnim torbama. Pošto se smeste na sedište, razmene par šala sa kondukterom, popričaju o tekućim dešavanjima, što kućnim što političkim i sportskim, a onda utihnu i dremuckaju. Navikli su na uobičajenu buku ulazaka i izlazaka, razgovore i slične zvuke pa ih oni ne bude. Ipak, posle par žustrih rečenica izgovorenih povišenim ženskim glasovima, kao po komandi, obojica otvaraju oči i gledaju oko sebe.
            „Šta to bi“, pita stariji sa uredno podštucovanim brkovima.
            „Ne znam... Nije nikakav traktor ispred“, konstatuje mlađi a već proćelavi saputnik.
            Obojica znaju da u vreme poljskih radova traktori sa prikačenim sejalicama i prskalicama, plugovima za paranje i zagrtanje, umeju, zbog svoje širine da zaguše saobraćaj i stvore dugu kolonu iza sebe na šta putnici znaju bučnije da reaguju. Posebno ako je za volanom stariji čiča za koga nije sigurno da li vidi i čuje dovoljno dobro a ni vožnja mu nije jača strana. Još kad se u kabinu smesti saputnik pa vozaču oduzima i onako uzak prostor, traktor ume baš da šara po putu. Slična muka ponavlja se i u vreme skidanja letine kada nagrnu traktori sa jednom i dve prikolice koji po putu razbacuju blato iz atara, često i bez ispravnih žmigavaca.
Ali, ovog puta nije reč o ovim nevoljama. Reč je o nečem drugom, istina vezanom i za poljoprivredu i za sezonu ali i za druge ozbiljne stvari. Iz prve polovine autobusa, par sedišta od vozača i konduktera, digne se opet cika.
            „Strašno, kako te nije sramota! Majstore, stanite pored puta i izbacite ga napolje.“
            Prozvani majstor ne skreće pogled sa druma. Izostanak njegove reakcije, međutim, ne ometa govornicu koja nastavlja sa paljbom: „Eto šta mi sve moramo da trpimo! Platiš kartu a onda ti dođe neko... neko ovakav i zgadi ti ceo dan.“
            „Jeste. U pravu si. Kad neko nema kulturu i lepo vaspitanje džaba mu sve“, nadoveže se putnica sa susednog sedišta.
            „Ajde ćutite više“, oglasi se muški glas.
            „Zašto da ćutim? Ti da nam smrdiš tu a mi da ćutimo i trpimo te? E pa neće to moći.“
            „Platio sam kartu i imam pravo da se vozim“, odgovori onaj koji pravi probleme.
            „Jeste, samo, trebalo bi da se pre toga opereš a ne da prvo odeš u svinjac pa odatle pravo u autobus. Na šta to liči? Šta bi bilo kad bi svi tako radili?“
            „Samo što ti nemaš prasce i ne moraš da ih gledaš.“
            „A ti imaš i sad svi mi to moramo da osetimo, to oćeš da kažeš? Ni ti do pre neki dan nisi imao prasce nego si ih kupio posle Uskrsa, kad je cena pala, i to svi jako dobro znamo pa nam na nos izlazi? Trebalo bi da zabrane da u bus ulaze i smrdljivi a ne samo pijani.“
            „Ne mogu da shvatim kako ga trpe na poslu? Drugo je kad se čovek vraća s posla pa se oseti na znoj ili farbu i ulje. Možda nema gde da se opere - mada sam sigurna da ima. Ili može da skine radno odelo i presvuče se u obično. Ali da od kuće ideš na posao i smrdiš na svinjac, e to mi nikako nije jasno. Kako gazda trpi takvog, i svi sa posla?“
            „A kako li ga trpi ona njegova nesretnica od žene? Ko što ujutru ide da vidi prasce taj sigurno ide i uveče, pred spavanje, a onda takav uđe u kući i spavaću sobu. Fuj! A ko zna, može biti da i spava s prascima.“
            „Manite se vi moje glave. To nije vaša briga. Šta se vas tiče moja žena i moja kuća? Kome se ne sviđa – neka ide i ne mora da miriše.“
            „E kad bi bilo tako. Tvoja žena i deca mogu i da te ne gledaju i da beže od tebe ali mi ovde moramo da te trpimo dok ne izađeš.“
            „Pa trpite još malo. Sad će moja stanica pa idem.“
            „Idi, idi laknuće nam. I lakše ćemo da dišemo.“
            I zaista je bilo tako - čim je ponosni odgajivač svinja izašao.
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top