DIVLJI MOMCI PROTIV ASTEROIDA Film „Armagedon“, režiser Majkl Bej, 1998.

Problem sa popularnim temama je da svako može da ih troši i (zlo)upotrebljava kako mu se svidi. Očito da je ideja o snimanju filma u kome kamen iz svemira pada na Zemlju pala u isto vreme na pamet nekolicini ljudi iz američkog šou biznisa pa su, za sada, realizovana dva proizvoda koji su, jedan za drugim, lansirani kao letnji bioskopski hitovi. Prvo je na scenu stupio smuljani i debilizovani „Deep Impact“ a, kad se ovaj dobro „ispucao“ stigao je „Armagedon“, biblijski zvučno-obećavajućeg imena.

           

Razbucani Godzila

            Poređenje sa „Deep Impact“-om neminovno se nameće: priče su bolno iste – svemirski kamen koji može da zatre ceo živi svet treba uništiti ili skrenuti sa putanje za šta valja da se pobrinu odvažni astronauti. Oko ovog kostura može se, već prema invenciji scenarista, zaplitati mnoštvo linija i događaja. Za razliku od „Deep...“ koji se opredelio za „ispravan“ put, što će reći da svesni, trenirani, odgovorni, odani heroji spasavaju svet, „Armagedon“ prema zamisli čopora scenarističkog (a bukvalno je tako jer jedan je smislio priču, dvojica je razradila a četvorica doterivala i peglala) ide drugačijim putem na kome grupa neodgovornih zafrkanata rešava problem. Cela frka oko masovnih histerija zbog propasti čovečanstva, na kojoj je „Deep...“ definitivno zakazao, u „Armagedonu“ je elegantno data u funkcionalnim scenama tipa „malo vatrometa - malo TV vesti“. Dakle, „Armagedon“ je rađen po receptu iz filmova kakvi su „12 žigosanih“ ili „7 veličanstvenih“ koji je sada prebačen na svemirski teren. Režiser Majkl Bej bio je svestan kojim se putem uputio i bio je voljan da iskoristi sve prednosti koje ovakva akciono-stripovska igrarija nosi. Za početak nije mogao da odoli a da se ne poigra potencijalnim konkurentom za letnji hit pa tako neko kučence čerupa model japanskog monstruma Godzile tek da pokaže ko je gazda a onda počinje prava zabava. Poruka je jasna: ovaj gušter, čak i kad se naduva, ne može nam ništa jer se mi bavimo mnogo većim stvarima.

Buši, buši!

            Kamenčići koji izazivaju efektne eksplozije po gradovima najavljuju veliko parče stene koje namerava da bupne za 18 dana. U panici posle ove vesti pada odluka da se uljez razbije iznutra, da se primeni oprobani metod „buši, buši“. Ali, ko bi trebao da to uradi (jer očito treba pozvati decu)? Najbolji u tom poslu je Hari Stamper (Brus Vilis), prgavi naftaš koji ima probleme da prihvati da mu je ćera poodrasla, napupela i da priroda traži svoje pa vija njenog dečka po platformi sa sačmaricom. Hari se malo nećka po pitanju prihvatnaja posla spasavanja sveta da bi ga ipak prihvatio ali pod uslovom da mu skupe njegovu bandu-ekipu. Vojska i NASA krenu da hvataju čopor kockara, ženskaroša i svakojakih čudaka koji, da bi počeli da rade, imaju – svoje uslove (među njima je i da im se kaže ko je sredio Kenedija). Posle sudbonosnog „da“ počinje trening sa pripadajučim sprdačinama, na užas ozbiljnih astronauta iz druge ekipe. Pred odlučujući let Hari će svoje momke odvesti na slobodno popodne za rasterećenje i sređivanje računa. Ako vam ovo liči na „12 žigosanih“ u pravu ste; Vilis i Li Marvin imaju čak i slične fruzire.

            U sudbonosno jutro banda kreće na zadatak usporenim korakom koji budu sećanje na „Divlju hordu“ legendarnog Sema Pekimpaha. Scena je  nabijena epskom emocijom dolaska spasilaca i fascinacijom snagom nauke koja će promeniti sudbinu (o čemu je sanjao još Žil Vern). Naravno, posle momenta u kome raste knedla u grlu sledi red zafrkancija, da se gledaoci relaksiraju i pripreme za novu gužvu na orbitaloj stanici. Ova je u osnovi rashodovana kanta sa pripadajućim pijanim Rusom koji se, posle havarije svog nebeskog doma, nevoljno pridružuje herojima. Nakon što iskoriste „gravitacionu praćku“ Meseca, svemirski šatlovi sedaju na vrat asteroidu ili barem jedan to uradi pošto se onaj drugi malo „ugruva“ pri sletanju. Događaji potom ubrzavaju: bušilica zapinje, otkriva se zavera nevaljalih vojnika koji bi da aktiviraju bombe pre vremena (tj. pre ubacivanja u rupu), preživeli se samoorganizuju, ćerka na Zemlji plače ko kiša, Hari ostaje da svojeručno upali fitilj predavši svoj podmladak na staranje njenom vereniku i – BUM! – svet je spasen a astronauti opet hodaju usporeno i ponosno.

Kratki rezovi i citati

            Mada su za potrebe „Armagedona“ konsultovani stručnjaci film je prepun jezivih grešaka i propusta, od već standardnih fijuka šatlova kroz svemir, preko pojave gravitacije tamo gde je nema ili ima vrlo malo (orbitalna stanica, asteroid) do sumnjive teza o razbijanju stene velike kao Teksas onakvom bombom a na maloj razdaljini od Zemlje. Do ovih promašaja došlo je ili zbog ispunjavanja navika gledalaca (koji vole da čuju kako šatl „šiša“ kroz svemir i da eksplozije u vakuumu grme i svetle kao prskalice) ili zbog smanjenja troškova za specijalne efekte ili zbog lagodnog zaboravljanja na naučne postavke. Filmadžije su ipak više marile da se izgradi dobra vestern-ratna tenzija koja drži gledaoce za sedišta i u tome su dobrano i uspele. Šablon o grupi zamlata koja radi po ideji „sve se može uz dobro zezanje“ i pravi „smešno“ ozbiljnim tipovima koje narod ne voli, „radi“ bez greške. Likovi su psiho-fizički lako prepoznatljivi a u tome pomaže i slaganje dosetki koje slede vicevi i nastavljaju se u gegove. Slalom verbalnih egzibicija „filovan“ je mnoštvom kratkih rezova u stilu muzičkih spotova i reklama što, opet, vuče korene iz stila koi je proslavio Pekimpah (opet) u „Divljoj hordi“. Specijalitet „Armagedona“, koji dodatno razgaljuje gledaoce jesu citati poznatih filmova. Ponekad je to sasvim direktno, u dijalozima a ponekad je u pitanju parafraza kakva je ona s jahanjem nuklearne bombe (znana iz Kjubrikovog „Dr. Strejndžlava ili kako sam prestao brinuti i zavoleo bombu“, sa veličanstvenim Piterom Selersom). Takve sitne cake (montaža, citati) u stvari su vrhunac ovog filmskog delca, ono što ga izdvaja od gomile celuloidnih avantura-razbibriga za vrele dane i po tome će ono biti upamćeno duže od jedne sezone (u filmskom raju).

(1998.)