„Gospodar muva“ nobelovca ser V. Goldinga je (kao što je opšte znano)
čudovišna priča o grupi klinaca izgubljenih na pustom ostrvu, za vreme nekog
novog velikog rata, koji kreću, odbacujući sve što se zove civilizacija, onim
lakšim putem kojim se češće ide jer je (put) u njima/nama.
(Da li je to SF? Da je Golding hteo da ovu priču objavi u „Siriusu“ odbili bi ga jer je stvar „marginalni SF“, ali „Gospodara
muva“ uglavnom, pod ovakvim ili onakvim izgovorom, u SF turaju SF kritičari a
znamo da među njima ima i onih koji bi i otisak neandertalca glatko ubacili u
mili im žanr.)
Do sada su po ovom
romanu snimljana 2 filma. Ovde će biti reči o onom iz 1990. koji se nedavno
pojavio na video kasetama. Odmah da kažem da sam video oba filma i, dok je prvi
(Engleski iz 1963.) vrlo dobra
ekranizacija, ovaj novi je totalna glupoština napravljena samo zato da bi
poštena američka domaćica i njen muž, zajedno sa dečurlijom i psom, mogli, vraćajući
se iz bioskopa ili promenivši program kad krene odjavna špica, da uzdahnu,
odmahnu i kažu: „Eto vidiš šta se dešava
tamo negde, tamo nekom (C. C. C. C.), a to nama nikako ne može da se desi jer
smo srećni i redovno otplaćujemo kredit i redovno pijemo vitamine.“
Neodoljiva ljigavost koja sve bledi, teše i trpa u celofansko malograđansko-porodično
pakovanje zaudara sa ekrana. U histeričnoj želji da instant napitak zvan „Nama je dobro a gle kako se drugi pate (a
nas baš zabole za to)“ što lakše klizne niz grlo fabrikovanih debila,
režiser i scenarista mu, prilagodili su tj prepravili tekst, procedili ga, da
se neko ne zagrcne. Dobro, tu-i-tamo ima poneka nezgodna scenica klanja (svinja
i ljudi) al šta se tu može, malo trte ne škodi. Kao kontrateg ćemo pomenuti
toplo TV-ognjište i milog nam Alfa (šmrc, šmrc, daleko mi je kućica i
vitamini). Dobra deca u našem filmu su lepa jer tako treba da bude (što ne
znaju da glume nema veze), loši su manje lepi (zato što su oni u stvari dobri
samo su imali nesretno detinjstvo, al popraviće se), najgori je onaj debeli,
slinavi, ćoravi intelektualac (a tako mu i treba, oni uvek nešto tupe, u stilu:
misli, pa smisao života i te gluposti; a i ne piju vitamine). Čak je i ostrvce
postalo kič u svoj ovoj skalameriji. I priroda sa svojim zalascima Sunca je
(ako treba, a treba) falsifikovana da bi nekome (zna se kome) bilo lepo i lako
u brlogu mozga svog.
A film teče i teče,
odmotava se traka i na kraju će sve pokriti (TV) sneg.
Ako imate slab stomak
već ste se ispovraćali.
Ako ste videli
prvobitnu filmsku verziju znate šta je to (Englesko)
dostojanstvo.
Ako ste hteli da
iznajmite ovu kasetu – nemojte. Zar vam život nije dovoljno komplikovan? Šta će
vam još i tuđe gluposti (kad ne pijete vitamine, redovno)?
(„Emitor“ br.
105, 1992)
0 komentara:
Постави коментар