REALIZAM NAJVIŠEG STEPENA TVRDOĆE „Dvanest četvrti vetra“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1993.

Svaka novoprevedena knjiga UL znači (čitaocima) najmanje dve stvari (osim promaje u novčaniku):

          1.      susret sa živim klasikom tj. klasičarkom SF žanra,

i (za one sklone spekulacijama)

         2.      ponovno postavljanje pitanja šta je (i gde je i zašto je) SF?

Odgovor može biti ili sleganje ramenima ili, kako sama UL kaže, definicija pogodna samo za ponedeljak ili protiv pitanje: Šta se koga tiče šta je SF? to je što je i – tačka.

Gospođa UL, uprkos izjavama (neopreznim) o definiciji za ponedlejak izgleda da je imala vrlo jasnu ideju šta je (barem za nju) SF, jer, „Dvanest četvrti vetra“, zbirka 12 kratkih priča, počev od prve objavljene i plaćene iz 1962. do onih iz prve polovine 1970-tih, potvrđuje (uprkos, ovakve, hronološke koncepcije slaganja materijala za čitanje, što je rezultiralo šarolikim zbirom) autoričino opredeljenje (poštovano uz retke izuzetke), tj. njen realizam najvišeg stepena tvrdoće.

      No, krenimo redom:

      „April u Parizu“, prvenče UL, osim malo obećavajućeg šarma ne donosi ništa više od lakonskog objašnjenja događaja. Ali, prvi mačići se u vodu bacaju.

      „Majstori lože“ variraju, korektno, temu prognanih naučnika žednih znanja uprkos prepreka. Istu ideju naći ćemo i u priči „Zvezde ispod nas“.

      „Kutija mraka“ je, po mom skromnom mišljenju, sjajna, netipična Fantasy igrarija kojoj ni predvidiv kraj ne oduzima šarm.

      „Reč oslobođenja“ i „Pravilo imena“ su klasične Fantasy pričice, dobre, solidne (što će reći, bez onog zrna koje može da oduševi).

      „Dobar trip“ je obična realistična priča (uprkos ukrasima) i nemam pojma zašto je tu gde je.

      „Stvari“ rade po principu: mali ljudi u velikim događajima, i to rade dobro.

      „Put do glave“ spada u ono što se u vreme E. A. Poa zvalo „filozofski dijalog“ i u tim okvirima ova minijatura sa više mogućih objašnjenja sasvim je solidna.

      „Vidno polje“ priča klasičnu priču o istraživačima nepoznatog koji sreću (šta bi drugo?) nepoznato. Oni, ovog puta, ulaze u Božiju školu za preobraćanje i, izgleda, ne završavaju je sa najboljim ocenama.

      „Smer puta“ je ispovest svesnog i savesnog drveta koje pokušava da održi red stvari uprkos nepouzdanim ljudima.

      „Oni koji odlaze iz Omelesa“ je, opet, pričica sa filozofskom tezom. No, obzirom da je u pitanju kratka forma, eventualna dosada je efikasno izbegnuta.

            I to bi bilo sve između ovih korica, uz dodatak kratkih zabeleški same UL o pričama, zanimljivih (za čitaoce) zbog one stare teze da piščeva dela znaju (o sebi) više nego njihov stvaralac, što se, u krajnjem, i ovde potvrdilo.

            (Inače, u originalnom izdanju ove zbirke iz 1975.g. nalazi se 17 priča. Preostalih 5 priča, kojih u našem izdanju nema, možemo naći ili po starim SF časopisima ili u knjizi „Hainske priče“, Polaris, 1991.)

            Kroz sve priče iz ove zbirke sasvim lako se prati debela linija autorskog motoa UL (koji kaže: psiho-realističko slikanje glavnog junaka ima prvenstvo nad/pred svim potencijalnim čudesima tehnike i novih svetova). Varijacijama (novim) na teme (stare) UL je dokazala da se svuda mogu naći ljudske sudbine, samo ako se valjano traže.

           Ono o čemu bi bilo (barem meni) jako zanimljivo razmišljati je kakav bi bio odgovor na pitnaje: U kakvom odnosu su ovakve, uglavnom tvrdo realističke priče sa onima nastalim u okviru tzv. Novog talasa i onima iz antologije „Opasne vizije“, obzirom da su, bar deo njih, nastajale u približno isto vreme? Vredelo bi pokušati da se da odgovor, zar ne?

            I još nešto što je (opet barem meni) interesantno je to što je UL uspela da, ipak, ne izgubi onu vrcavu iskru iz „Kutije sa mrakom“ i proturi je (pored svih ostalih knjiga u kojima je nema ili ima jako malo) do priče „Bufalo devojke...“ i sjajnih bajkolikih segmenata u „Stalno se vraćajući kući“.

            Sve u svemu tj. summa summarum (što bi rekli pokojni Latini), ima, u ovoj knjizi, za svakoga po malo, nađe se priča po volji svih, osim onih koji vole super-momke u super-skafanderima. Njima ostaju sve verzije tajnih agenata poznatih kao 007, 006 ½ itd i dr i sl. I nazdravlje im bilo. A i nama preostalima.

(„Emitor“, 1993)