Još jedno sasvim novo, takoreći taze, čedo američke filmske industrije
pod imenom „Deep Impact“ ekspresno je
stiglo u ovdašnje bioskope i to s neprevedenim naslovom, verovatno da ne bi, zbog
ilustrativnosti, bio pomešan s nekom od brojnih porno igrarija. „Deep Impact“ simptomatično se
nadovezuje svojom osnovnom temom – katastrofom – na hit „Titanik“; ostaje da vidimo da li je u pitanju povratak filmske
mode storija o svakojakim katastrofama koja je harala, na čelu sa spektaklom „Pakleni toranj“, bioskopima pre 20-30
godina. Kako bilo da bilo, „Deep impact“ sjajno
je „tajmiran“, usklađen sa medijskom bukom koja se digla oko asteroida i kometa
koje nam mogu pasti u naručje i tako završiti sa epizodom čovečanstva u
istoriji Zemlje. Mada na rodnu nam
planetu svakodnevno padaju kosmički kamenčići, manji ili veći, tek je udar
komete Šumejker-Levi u Jupiter 1994.g. koji je izazvao pravi
haos u atmosferi ovog gasnog džina, skrenuo pažnju šire javnosti na ovu
opasnost. Prizvana su i sećanja na 1908.g. kada je u Sibir udario meteor i uništio šume u prečniku od 2.000 km2 a radilo
se o kamičku od 60 metara. Dalje (pra)istorijsko sećanje ide unazad za 65
miliona godina kada je u poluostrvo Jukatan
udario ozbiljan asteroid i napravio krater prečnika 200 km, što je podiglo u
atmosferu prašinu dovoljnu da izazove promenu klime zbog koje je izumrlo 70%
biljnih i životinjskih vrsta na čelu sa dinosaurusima. Obzirom da gaje nešto
više inteligencije od nesrećnih gmizavaca (ili barem vole da veruju u to) ljudi
su, dodatno podstaknuti otkrićem neograničenih zaliha kosmičke đuladi iza
orbite Plutona, što je samo dopunilo
arsenal koji pluta između Marsa i
Jupitera, počeli ozbiljnije da razmišljaju o sprečavanju da neka kamenčina
nestabilne orbite dojuri ovamo i ostvari strah neustrašivih Gala koji su se bojali samo da im nebo
ne padne na glavu. Iako naučnici ne znaju kako da spreče ovaj akcident
preduzete su i konklretne akcije – Amerikanci će satelitom „Klementina 2“, opremljenim raketama „Titan T-2“, pokušati da pogode neke
asteroide i razore ih ili skrenu sa putanje. Rezultat ove vežbe u gađanju tek
će se videti i pomoći nadležnima da odrede dalje strategije i taktike borbe
protiv svemirskog bilijara.
Svemirski sudar na filmu
Naučna fantastika odavno je konzumirala temu kosmičkih katastrofa
tipa „pada kamen“ u literaturi i na
filmu s različitim rezultatima. U ovom nizu „Deep
Impact“ se izdvaja kvalitetnijim specijalnim efektima (barem velike poplave
jer oni bestežinskog stanja i nisu neki) i neverovatno pojednostavljenim (čitaj
- vulgarizovanim) sadržajem punim besmislica (te je zabavnije pratiti njihovo
ređanje nego samu radnju). Pomenimo tek neke (radi pobuđivanja interesa
gledalaca). Opasnu stenu otkrivaju tipični američki srednjoškolac i tipični
rasejani naučnik i posle njih će ovo otkriće ostati tajna za ostatak sveta sve
dok ga ne obznani američki predsednik lično. Ovo je sasvim normalno jer niko
sem Amera i Rusa ne gleda u noćno
nebo, moglo bi se reći da ostali nisu ni čuli da je izmišljen teleskop niti
znaju da izračunaju orbite, čak ni „peške“ (ako već nemaju kompjutere).
Uostalom, vrlina naučne fantastike je
što ozbiljno tretira stvari! Zbog pomenutog nedostatka ambasadori SAD će morati ostatku sveta da prenesu
važno saznanje o krizi i serviraju njeno razrešenje koje će obaviti „veliki
momci“ te stoga i nema razloga za brigu. I, naravno, niko i ne brine. Kad
ekspedicija omane i sve pođe naopako predsednik okreće list, uvodi vanredno stanje
a odabrane ljudske egzemplare šalje u pećine gde će sačekati da prođe cirkus da
bi krenuli iz početka (sa gradnjom civilizacije). Ali, hrabri astronauti će
izvaditi stvar, sprečiti veliki vatromet (ali ne i mali) i pružiti priliku
predsedniku da održi lep govor za novi početak.
Od početka do kraja
filma autori se guše od prevelikog zalogaja koji bi da progutaju, rastrzani
između krupnih događaja i malih sudbina, potrebe da sve bude strašno ali da Ljubav i Dobrota pobede. Stoga su rasulo
i panika sveta osuđenog na propast svedeni na neubedljivi dekor ispred koga se
mladi junoša vraća iz sigurnosti skloništa svojoj dragoj, ćerka ocu a mama i
tata se vole, beba maše tati da bi u klimaksu mladi uspeli da, motorom i
svojenožnim trkom, pobegnu od talasa od jadnih 100 metara, zaslužnog za
potapanje Evrope i priobalja. Mada je film, što više odmiče, sve sluđeniji i šupljiji
(pa jače zveči) kraj je optimističko-plačljiv u stilu „živeće ovaj (američki) narod“ – a i ostatak sveta ako baš mora.
Obzirom na okrenutost cele ujdurme prema tom američkom svetu (čak i oba parčeta
stene padaju na američki kontinent) tamošnjim gledaocima ostaje i dilema: da li
biti demokrata do srži i izabrati tamnoputog predsednika SAD ili „hvaliti more a
držati se kraja“ i ostati veran belim kandidatima kojima se ovakav kosmički
peh ili gaf sigurno ne može dogoditi jer su beli momci pouzdani. Nama, nemim
posmatračima, ostaje da sa zanimanjem (ili ne) pratimo rešavanje ove krucijalne
dileme.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар