Još jedno sasvim novo, takoreći taze, čedo američke filmske industrije pod imenom „Deep Impact“ ekspresno je stiglo u ovdašnje bioskope i to s neprevedenim naslovom, verovatno da ne bi, zbog ilustrativnosti, bio pomešan s nekom od brojnih porno igrarija. „Deep Impact“ simptomatično se nadovezuje svojom osnovnom temom – katastrofom – na hit „Titanik“; ostaje da vidimo da li je u pitanju povratak filmske mode storija o svakojakim katastrofama koja je harala, na čelu sa spektaklom „Pakleni toranj“, bioskopima pre 20-30 godina. Kako bilo da bilo, „Deep impact“ sjajno je „tajmiran“, usklađen sa medijskom bukom koja se digla oko asteroida i kometa koje nam mogu pasti u naručje i tako završiti sa epizodom čovečanstva u istoriji Zemlje. Mada na rodnu nam planetu svakodnevno padaju kosmički kamenčići, manji ili veći, tek je udar komete Šumejker-Levi u Jupiter 1994.g. koji je izazvao pravi haos u atmosferi ovog gasnog džina, skrenuo pažnju šire javnosti na ovu opasnost. Prizvana su i sećanja na 1908.g. kada je u Sibir udario meteor i uništio šume u prečniku od 2.000 km2 a radilo se o kamičku od 60 metara. Dalje (pra)istorijsko sećanje ide unazad za 65 miliona godina kada je u poluostrvo Jukatan udario ozbiljan asteroid i napravio krater prečnika 200 km, što je podiglo u atmosferu prašinu dovoljnu da izazove promenu klime zbog koje je izumrlo 70% biljnih i životinjskih vrsta na čelu sa dinosaurusima. Obzirom da gaje nešto više inteligencije od nesrećnih gmizavaca (ili barem vole da veruju u to) ljudi su, dodatno podstaknuti otkrićem neograničenih zaliha kosmičke đuladi iza orbite Plutona, što je samo dopunilo arsenal koji pluta između Marsa i Jupitera, počeli ozbiljnije da razmišljaju o sprečavanju da neka kamenčina nestabilne orbite dojuri ovamo i ostvari strah neustrašivih Gala koji su se bojali samo da im nebo ne padne na glavu. Iako naučnici ne znaju kako da spreče ovaj akcident preduzete su i  konklretne akcije – Amerikanci će satelitom „Klementina 2“, opremljenim raketama „Titan T-2“, pokušati da pogode neke asteroide i razore ih ili skrenu sa putanje. Rezultat ove vežbe u gađanju tek će se videti i pomoći nadležnima da odrede dalje strategije i taktike borbe protiv svemirskog bilijara.

Svemirski sudar na filmu
            Naučna fantastika odavno je konzumirala temu kosmičkih katastrofa tipa „pada kamen“ u literaturi i na filmu s različitim rezultatima. U ovom nizu „Deep Impact“ se izdvaja kvalitetnijim specijalnim efektima (barem velike poplave jer oni bestežinskog stanja i nisu neki) i neverovatno pojednostavljenim (čitaj - vulgarizovanim) sadržajem punim besmislica (te je zabavnije pratiti njihovo ređanje nego samu radnju). Pomenimo tek neke (radi pobuđivanja interesa gledalaca). Opasnu stenu otkrivaju tipični američki srednjoškolac i tipični rasejani naučnik i posle njih će ovo otkriće ostati tajna za ostatak sveta sve dok ga ne obznani američki predsednik lično. Ovo je sasvim normalno jer niko sem Amera i Rusa ne gleda u noćno nebo, moglo bi se reći da ostali nisu ni čuli da je izmišljen teleskop niti znaju da izračunaju orbite, čak ni „peške“ (ako već nemaju kompjutere). Uostalom, vrlina naučne fantastike je što ozbiljno tretira stvari! Zbog pomenutog nedostatka ambasadori SAD će morati ostatku sveta da prenesu važno saznanje o krizi i serviraju njeno razrešenje koje će obaviti „veliki momci“ te stoga i nema razloga za brigu. I, naravno, niko i ne brine. Kad ekspedicija omane i sve pođe naopako predsednik okreće list, uvodi vanredno stanje a odabrane ljudske egzemplare šalje u pećine gde će sačekati da prođe cirkus da bi krenuli iz početka (sa gradnjom civilizacije). Ali, hrabri astronauti će izvaditi stvar, sprečiti veliki vatromet (ali ne i mali) i pružiti priliku predsedniku da održi lep govor za novi početak.
            Od početka do kraja filma autori se guše od prevelikog zalogaja koji bi da progutaju, rastrzani između krupnih događaja i malih sudbina, potrebe da sve bude strašno ali da Ljubav i Dobrota pobede. Stoga su rasulo i panika sveta osuđenog na propast svedeni na neubedljivi dekor ispred koga se mladi junoša vraća iz sigurnosti skloništa svojoj dragoj, ćerka ocu a mama i tata se vole, beba maše tati da bi u klimaksu mladi uspeli da, motorom i svojenožnim trkom, pobegnu od talasa od jadnih 100 metara, zaslužnog za potapanje Evrope i priobalja. Mada je film, što više odmiče, sve sluđeniji i šupljiji (pa jače zveči) kraj je optimističko-plačljiv u stilu „živeće ovaj (američki) narod“ – a i ostatak sveta ako baš mora. Obzirom na okrenutost cele ujdurme prema tom američkom svetu (čak i oba parčeta stene padaju na američki kontinent) tamošnjim gledaocima ostaje i dilema: da li biti demokrata do srži i izabrati tamnoputog predsednika SAD ili „hvaliti more a držati se kraja“ i ostati veran belim kandidatima kojima se ovakav kosmički peh ili gaf sigurno ne može dogoditi jer su beli momci pouzdani. Nama, nemim posmatračima, ostaje da sa zanimanjem (ili ne) pratimo rešavanje ove krucijalne dileme.
(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top