Nova pesnička knjiga Dušana
Vidakovića (1969), autora nesvakidašnje prefinjenosti i invencije, nastavak
je njegovih traganja za smislom pesničkog izraza, njegovim granicama kao i
odnosa/relacija tradicije i savremenosti. Vidaković
kontinuirano poseže za starim japanskim pesničkim formama (haiku, tanka) i ravna svoj pesnički glas
prema tim obrascima ali i pomera njihove granice. Ovo poigravanje formom i
sadržinom jedna je od karakteristima i knjige „Balkan Baltik“. Pesniku je poznata tradicionalna forma, odnosno
broj slogova i njihovih rasporeda u stihovima, kao što su mu znani i tematski
rasponi koji ovakve pesme u svom klasičnom obliku sadrže. Neminovnom samoodabranom
disciplinovanju sopstvenog glasa, njegovom svođenju i brušenju na traženu
metriku, pridružuje se i specifični pogled na svet u i izvan pesnika. Konačno,
ovladavanje zadatim obrascima tek je prvi (svakako temeljni) korak u pesničkoj
avanturi jer osnovni postulat umetnosti jeste uvažavanje nasleđa ali i
pomeranje granica, otvaranje novih horizonata, traganje za drugačijim percepcijama
i osećajnošću. Vidaković u novoj
knjizi, jednako kao i u ranijim, demonstrira suvereno vladanje formom odnosno
onim što se očekuje da ista izražava. Namesto trenutno pomodne raspevanosti
(koja se ogleda kako u dužinama savremenih pesama tako i insistiranju na što
obimnijim pesničkim zbirkama), u Vidakovićevoj
se poeziji imperativ škrtosti pretapa u eleganciju i lakoću kratkih, oštrih
poteza kojima ne manjka ni suptilnosti ni valera. Naravno, jednostavnost u
izrazu je odlika majstorstva, dugotrajnog i preciznog rada na rečima i njihovim
sklopovima odnosno na slikama i njihovim finesama. Vidaković se otkriva kao pažljivi i vispreni posmatrač spoljnog i
unutrašnjeg okruženja, talentovan da iz mnoštva izdvoji tek jedan prizor/pokret/reč
koji će, poput holograma, u sebi sadržati širu, bogatiju sliku. Ako je haiku idealan odgovor na staru maksimu
da u poeziji rečima mora da bude tesno a duhu široko, onda je Vidakovićev haiku uspeo da bude i škrt i bogat.
Ispunjenjem formalnog
zahteva/uslova za „haiku pevanje“
pesnik se izdiže prema sledećem izazovu, problemu i dilemi: kako u
tradicionalno uneto novo, kako da srednjevekovni haiku bude odraz drugačijih vremena, okolnosti, nove organizacije
života, konačno novih koncepata u jezičkoj komunikaciji. Nije dovoljno u pesmu
uneti par reči koje su u trenutnom opticaju jer se njima ne doseže do duha
vremena, te prisutne a neuhvative esencije. Vidaković
kombinuje različite metode za uspešno i ubedljivo dostizanje ovovekovne
atmosfere, mada ponekad ne insistira ne aktuelnom već beleži trenutke
bezvremene snage koji zrače dubokom smirenošću. Osciliranje između
kratkotrajnog, fragmentarnog, svakodnevnog i gotovo primordijalnog osećanja,
trivijalnog i uzvišenog, mikro i makrokosmičkog, pokretačka je snaga dinamizma
knjige. Nizanje prizora, vinjeta i krokija, osenčenih ili, naprotiv, svedenih
na konture predmeta osvetljenih jarkim sunčevim svetlom podneva zavode čitaoca
koji prateći knjigu-slikovnicu tone u sasvim osoben svet čije granice nisu
omeđene slovima na belim stranicama.
Konačno, dualizam
naznačen samim naslovom, odnosno znanim geografskim lokalitetima (koji,
svakako, podrazumevaju istorijsko i mentalno nasleđe i razlike), zahvalan je
prostor za pesnikovo iskušavanje veštine kontrapunktiranja. Put iz jedne tačke
u drugu (baš kao i njihov sudar), od toplote do hladnoće, sa severa do juga,
način je da se preispita i fleksibilnost samog jezika, pojmova, koncepata
komunikacije. Vidaković, na početku
knjige citira pesnika Transtremera
koji insistira na susretanjima krajnosti u poeziji koje ima snagu da plemenito poveže
suprotnosti. Prateći ovaj smer promišljanja poetike Vidaković je otvorio sasvim nove prostore stihovnog izražavanja.
Stoga je „Balkan Baltik“ Vidakovićev veliki
iskorak ka oslobađanju od svih stega koje ograničavaju maštu i njeno pretapanje
u pesmu.
(2013)
0 komentara:
Постави коментар