Nova pesnička knjiga Dušana Vidakovića (1969), autora nesvakidašnje prefinjenosti i invencije, nastavak je njegovih traganja za smislom pesničkog izraza, njegovim granicama kao i odnosa/relacija tradicije i savremenosti. Vidaković kontinuirano poseže za starim japanskim pesničkim formama (haiku, tanka) i ravna svoj pesnički glas prema tim obrascima ali i pomera njihove granice. Ovo poigravanje formom i sadržinom jedna je od karakteristima i knjige „Balkan Baltik“. Pesniku je poznata tradicionalna forma, odnosno broj slogova i njihovih rasporeda u stihovima, kao što su mu znani i tematski rasponi koji ovakve pesme u svom klasičnom obliku sadrže. Neminovnom samoodabranom disciplinovanju sopstvenog glasa, njegovom svođenju i brušenju na traženu metriku, pridružuje se i specifični pogled na svet u i izvan pesnika. Konačno, ovladavanje zadatim obrascima tek je prvi (svakako temeljni) korak u pesničkoj avanturi jer osnovni postulat umetnosti jeste uvažavanje nasleđa ali i pomeranje granica, otvaranje novih horizonata, traganje za drugačijim percepcijama i osećajnošću. Vidaković u novoj knjizi, jednako kao i u ranijim, demonstrira suvereno vladanje formom odnosno onim što se očekuje da ista izražava. Namesto trenutno pomodne raspevanosti (koja se ogleda kako u dužinama savremenih pesama tako i insistiranju na što obimnijim pesničkim zbirkama), u Vidakovićevoj se poeziji imperativ škrtosti pretapa u eleganciju i lakoću kratkih, oštrih poteza kojima ne manjka ni suptilnosti ni valera. Naravno, jednostavnost u izrazu je odlika majstorstva, dugotrajnog i preciznog rada na rečima i njihovim sklopovima odnosno na slikama i njihovim finesama. Vidaković se otkriva kao pažljivi i vispreni posmatrač spoljnog i unutrašnjeg okruženja, talentovan da iz mnoštva izdvoji tek jedan prizor/pokret/reč koji će, poput holograma, u sebi sadržati širu, bogatiju sliku. Ako je haiku idealan odgovor na staru maksimu da u poeziji rečima mora da bude tesno a duhu široko, onda je Vidakovićev haiku uspeo da bude i škrt i bogat.
            Ispunjenjem formalnog zahteva/uslova za „haiku pevanje“ pesnik se izdiže prema sledećem izazovu, problemu i dilemi: kako u tradicionalno uneto novo, kako da srednjevekovni haiku bude odraz drugačijih vremena, okolnosti, nove organizacije života, konačno novih koncepata u jezičkoj komunikaciji. Nije dovoljno u pesmu uneti par reči koje su u trenutnom opticaju jer se njima ne doseže do duha vremena, te prisutne a neuhvative esencije. Vidaković kombinuje različite metode za uspešno i ubedljivo dostizanje ovovekovne atmosfere, mada ponekad ne insistira ne aktuelnom već beleži trenutke bezvremene snage koji zrače dubokom smirenošću. Osciliranje između kratkotrajnog, fragmentarnog, svakodnevnog i gotovo primordijalnog osećanja, trivijalnog i uzvišenog, mikro i makrokosmičkog, pokretačka je snaga dinamizma knjige. Nizanje prizora, vinjeta i krokija, osenčenih ili, naprotiv, svedenih na konture predmeta osvetljenih jarkim sunčevim svetlom podneva zavode čitaoca koji prateći knjigu-slikovnicu tone u sasvim osoben svet čije granice nisu omeđene slovima na belim stranicama.
            Konačno, dualizam naznačen samim naslovom, odnosno znanim geografskim lokalitetima (koji, svakako, podrazumevaju istorijsko i mentalno nasleđe i razlike), zahvalan je prostor za pesnikovo iskušavanje veštine kontrapunktiranja. Put iz jedne tačke u drugu (baš kao i njihov sudar), od toplote do hladnoće, sa severa do juga, način je da se preispita i fleksibilnost samog jezika, pojmova, koncepata komunikacije. Vidaković, na početku knjige citira pesnika Transtremera koji insistira na susretanjima krajnosti u poeziji koje ima snagu da plemenito poveže suprotnosti. Prateći ovaj smer promišljanja poetike Vidaković je otvorio sasvim nove prostore stihovnog izražavanja. Stoga je „Balkan Baltik“ Vidakovićev veliki iskorak ka oslobađanju od svih stega koje ograničavaju maštu i njeno pretapanje u pesmu.
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top