Klasiku, u principu, treba čitati da bi se videlo da li se, i ako jeste
onda kako i zašto, o nečemu mislilo tj. pisalo. Kod nas hteti čitati ranu (SF) klasiku, što će reći onaj objavljeni
delić, znači obijati prag biblioteka i listati raskupusana izdanja od pre 30 pa
i celih 40 godina, sa bledim slovima, otiscima karmina i šoljica sa crnom kafom
i razmazanim pepelom cigareta (o ostalim sokovima i izlučevinama da i ne pišem)
na požutelim stranicama. Dakle, vrlo nehigijenska rabota.
Ali, novih izdanja
nema, ko zna zašto? Čast izuzecima. U ovom slučaju je to (izuzetak) novo
pojavljivanje Velsovog „Ostrva doktora
Moroa“, u izdanju SKZ-a. (Uz
njega se pojavio i Vernov „Put u središte
zemlje“.)
E sad, ako se, ovako
ili onako, dočepate (SF) klasike,
sledeće pitanje je: Kako to čitati? Kad je roman star skoro 100 godina neke
stvari kao što je stil, jezik, građenje radnje, očito su, neminovno, zastarele
(čitaj: onovremske).
Velsa ne možete čitati kao Silverberga
ili Sterlinga. Sva sila vremena
sabijena između njih najlakše se može definisati kao promena (što bi rekli Englezi) „filinga“, osećanja sveta,
svemira i nas/njih u svemu tome.
Koje je, daklem, mesto Velsovo u (tadašnjem) svetu? „Ostrvo...“ je jedno od njegovih prvih
dela, iz 1896., u kome se oseća
fascinacija biologijom i darvinizmom (što mu je ostanulo još sa fakulteta).
Ali, za razliku od pozitivno-deduktivnog Verna,
Vels (koji Vernu-Bitlsu dođe kao Rolingstons)
može (a to i radi) da razmišlja i u negativnom pravcu – pravcu regresije. I
tako, u priči, ljudi napravljeni od životinja u „made in Moreau“ izvođenju, neminovno se vraćaju svojim korenima. Poruka:
nema prskakanja stepenica. Ali i (o gđo Šeli!)
samo Bog je kreator.
U svakom slučaju, Vels ostaje (u istorijskoj projekciji)
pisac čije tretiranje tema nije fiksirano, tj. on razmišlja i u plusu i u
minusu (za razliku od Verna), što je
više nego bitno i dobro; njegove knjige nisu (za razliku od – zna se – žanrovskog savremenika Verna) onako napadno dečije (upravo zbog pomenutog + i -), i to je
dobro, jako. A gomila ideja, briljantnih, koje nam je u amanet ostavio (i koja
je sigurno začela na desetine novih SF
knjiga i, čak, uprkos tome što je pokazao kako treba da se radi/piše, ne tako
inteligentno postalvjenih) obezbedila mu je u istoriji SF-a večito ključno (ili što bi Holms
rekao) elementarno mesto.
Ali, činjenica je,
takođe, da Vels za svojim
savremenicima iz onog (što mi danas zovemo) glavnog toka književnosti (a u vreme
kada je živeo nije, barem u Engleskoj,
bilo te podele) zaostaje u Umetnosti pripovedanja. I on je to (najstrašniju
istinu) znao. Sam je za sebe rekao da je: „mnogorečivi
esejist, koji se uvek ponavlja, a ponavlja se još više kao pisac“. 1936.g.
u svom (probnom) auto-nekrologu (zatrebaće mu tek 10 godina kasnije) napisao
je: „Bio je jedan od najplodnijih
literarnih nadničara“.
No, istini za volju,
iako je od njega na ovamo veština pisanja napredovala, drastično, još vek ima
pisaca (živih) kojima je Velsovo
umeće sanak pusti.
Zbog svega toga ste već
morali pročitati Velsa (celog), a ko
nije čitao – da čita. Pod hitno!
(„Emitor“ br. 114, 1992)
0 komentara:
Постави коментар