LIČNI PEJZAŽI 2 „Suđenja tišini“ Anastas Nastevski, izdavač Književna omladina Prištine, Priština, 1998.

Možda bi najpreciznijie određenje ove zbirke (koliko je to, kada je poezija u pitanju, uopšte moguće) bilo citiranje naslova prve zbirke Anastasa Nastevskog koji glasi – „Posmatram“. „Suđenje tišini“ je, čini se, niz slobodnih fizičkih/duhovnih pogleda na okruženje i senzacije koje viđeno, sagledano, izazivaju. Nalazeći se u centru sebe kao tela (samo)svest osmatra, zapaža, prepuštajući se pukim utiscima i vencima asocijacija što se nižu, nadovezuju, prepliću. Pogled dokono, slobodno i spontano bludi na sve četiri strane sveta, skače s motiva na motive, počesto različite da bi se, zatim koncentrisao na poneku znak (skazaljke, manastir, ikonu, pajzaž...) i „pronašao ga“ u nekoliko varijacija koje se grupišu u mikro celinu da bi se, opet, nastavilo sa lutanjem. Otuda, zbog te kompaktnosti u raznorodnom, zbirka nije podeljena u cikluse kao zatvorene delove već je potpuno otvorena, data u „komadu“. I same pesme su različito strukturisane, od pukih prepisa viđenog, preko nekoliko labavo vezanih slika odnosno „usputnih“ misli do pažljivo razrađenih i zaokruženih celina, što upravo i odgovara reakcijama posmatrača: preko nekih objekata on će preći samo ih ovlaš konstatujući dok se na drugima zadržava, analizira ih, same i u kontekstu, napušta ih i vraća im se iz drugih smerova, s drugačijim raspoloženjima i očekivanjima. Postepeno se u naizgled haotičnim utiscima, obilju prostora i vremena naziru konture velikog mozaika, slagalice deo koje je i sam pesnik (i mi s njim). Otuda se sva lična istorija (detinjstvo, odrastanje u drugačijem sistemu), sadašnjost, delanje i mišljenje, stapaju u šire planove masa predaka, savremenika i potomaka, svih vođenih nesagledivim usudom. Nastevski ipak ne podleže nacionalno-etničkim ključevima i vizurama određivanja dešavanja. Njemu su bliža očitavanja na nivou grupa jedinki koje su zapravo izmanipulisane pozivanjem na „velike“ vrednosti (podložne lakoj potrošnji i preformulisanju prema potrebama). Pesnik prepoznaje te male ljude (i sebe) u žrvnju istorije beznađa, laži i prevara, otimanja i obećanja. Otkriće ovakvih ustrojstavta i spoznaja da su neumitna (a Priroda, kao mogući kontrapunkt, simbol ravnoteže i trajnosti, skrajnuta je i poništena), izvor su tihe rezignacije dominantne u većini pesama. Ono što preostaje jeste pokušaj da se u tišini proživi život svagdanji.

(1998)