Kako je počelo tako se i nastavilo.
Pošto je objavio „Horor“ antologiju, knjigu koja je,
sudeći barem po svoj sili prikaza koje je dobila, neka vrsta graničnika u
objavljivanju horora u nas (pre nje
smo imali samo gomilicu romana, poneki Kingov,
retke pričice i puno ćutanja, a posle nje nas je spopao Lavkraft, pa „Košmar“, i
onaj pod navodnicima i onaj pravi, i mnogo vike – ne zbog čega, rekli bi neki),
Boban Knežević alias Znak Sagite, koji sad već nije SF edicija nego biblioteka književne fantastike, predstalja nam novi izazov – „Knjigu krvi“ (u 6 tomova, za sada
izašla prva 3).
Kako stoje stvari (kod
nas) to je (opet) važna knjiga (za nas). Ne zato što je prati belosvetska slava
i lova i što je njome promovisana (znate već) budućnost horora. Caka je u tome
što je „Knjiga krvi“ pre svega
antologija trenutno aktuelnih tema u anglo-američkom hororu (ovde se to zvalo „strava i užas“, „jeza i misterija“, sve
u svemu „bau-bau“). A obzirom na
bazičnu istinu da smo se sa hororom uglavnom sretali na filmu, dok su nam
zalihe savremene literature zanemarljive, ovo je više nego pogodak, tako reći,
ovo je premija. Jerbo, jeste da su nam teme poznate ali, jedno je to videti a
drugo čitati. I tu je, već, na delu i druga caka.
Posle „pre svega“ Barker ne dozvoljava sebi da ostane samo
1253. prežvakač starih fora već tu-i-tamo (više tamo) umeće i po koji novi
štos, nešto što izvuče priču iz šeme. Može to da bude i čista zafrkancija (kad
joj vreme nije) s pečenom ćurkom, i Šekspir
(živeo lokal-patriotizam), i ćosavi majmun i još pokoje izigravanje klasike,
plus, sve začinjeno, za Barkera,
poslovičnom, seks perverzijom i pederastijom. I te, takve, priče ili bar neki
njihovi delovi jesu najbolje (najcrvenije) kapi krvi: „U brda, gradovi“ „Žaklina Es“, „Sin celulioda“, „Užas, Seks, smer...“
„Žrtvena jagnjad“.
Naravski, Barker mora, pre svega (opet), da poštje
standarde. Ako mnogo pametuješ – gnjaviš, a onda nema love! Zato nam nove
štosove daje na kašičicu, sa mnogo poznate coca-cole
okolo, da se ne zagrcnemo i, ne daj Bože (ili se hororci mole Satani?), ne
kupimo njegovu novu knjigu. Ipak, lova je lova a (ona) umetnost – ako se
provuče – dobro, ako ne – (opet) dobro.
No, šta-je-tu-je, sa hororom su stvari takve kakve su. On je
i dalje žanr-razbibriga, malo trte za popodne, ništa ozbiljno. Kanoni su
poznati: krvi do kolena, o gnoju da i ne govorimo, vampiri i Drakula su de-mode ali đavoli još kolo vode i ratuju sa Dobrom, plus zli
bogovi, sahranjeni kojekude, sa sve krmačom pride, a nađe se i poneki veseli
čaršaf, kopira se filmski načim mišljenja, šiba se direktno, u facu. Ko zna
zašto je to dobro?
U svemu tome Barker pliva bez problema, i to kraul
(ostavio je one što lopataju kereći). Ali, on bi da zapliva leptir. U „Knjizi krvu“ je napravio nekoliko
zamaha, nesigurnih istina, ali na dobrom je putu. Onima iza trebaće mnogo da ga
prekopiraju, no, novi standardi su postavljeni i nazad se ne može.
Ako hoćete da vidite
kako od paraliterature počinje da nastaje Umetnost, jasno je šta vam je raditi:
čitajte „Knjigu krvi“. Ona je jedan
od kamena temeljaca tog preobražaja.
(„Emitor“ br. 103, 1991)
0 komentara:
Постави коментар