Kako je počelo tako se i nastavilo.
            Pošto je objavio „Horor“ antologiju, knjigu koja je, sudeći barem po svoj sili prikaza koje je dobila, neka vrsta graničnika u objavljivanju horora u nas (pre nje smo imali samo gomilicu romana, poneki Kingov, retke pričice i puno ćutanja, a posle nje nas je spopao Lavkraft, pa „Košmar“, i onaj pod navodnicima i onaj pravi, i mnogo vike – ne zbog čega, rekli bi neki), Boban Knežević alias Znak Sagite, koji sad već nije SF edicija nego biblioteka književne fantastike, predstalja nam novi izazov – „Knjigu krvi“ (u 6 tomova, za sada izašla prva 3).
            Kako stoje stvari (kod nas) to je (opet) važna knjiga (za nas). Ne zato što je prati belosvetska slava i lova i što je njome promovisana (znate već) budućnost horora. Caka je u tome što je „Knjiga krvi“ pre svega antologija trenutno aktuelnih tema u anglo-američkom hororu (ovde se to zvalo „strava i užas“, „jeza i misterija“, sve u svemu „bau-bau“). A obzirom na bazičnu istinu da smo se sa hororom uglavnom sretali na filmu, dok su nam zalihe savremene literature zanemarljive, ovo je više nego pogodak, tako reći, ovo je premija. Jerbo, jeste da su nam teme poznate ali, jedno je to videti a drugo čitati. I tu je, već, na delu i druga caka.
            Posle „pre svega“ Barker ne dozvoljava sebi da ostane samo 1253. prežvakač starih fora već tu-i-tamo (više tamo) umeće i po koji novi štos, nešto što izvuče priču iz šeme. Može to da bude i čista zafrkancija (kad joj vreme nije) s pečenom ćurkom, i Šekspir (živeo lokal-patriotizam), i ćosavi majmun i još pokoje izigravanje klasike, plus, sve začinjeno, za Barkera, poslovičnom, seks perverzijom i pederastijom. I te, takve, priče ili bar neki njihovi delovi jesu najbolje (najcrvenije) kapi krvi: „U brda, gradovi“ „Žaklina Es“, „Sin celulioda“, „Užas, Seks, smer...“ „Žrtvena jagnjad“.
            Naravski, Barker mora, pre svega (opet), da poštje standarde. Ako mnogo pametuješ – gnjaviš, a onda nema love! Zato nam nove štosove daje na kašičicu, sa mnogo poznate coca-cole okolo, da se ne zagrcnemo i, ne daj Bože (ili se hororci mole Satani?), ne kupimo njegovu novu knjigu. Ipak, lova je lova a (ona) umetnost – ako se provuče – dobro, ako ne – (opet) dobro.
            No, šta-je-tu-je, sa hororom su stvari takve kakve su. On je i dalje žanr-razbibriga, malo trte za popodne, ništa ozbiljno. Kanoni su poznati: krvi do kolena, o gnoju da i ne govorimo, vampiri i Drakula su de-mode ali đavoli još kolo vode i ratuju sa Dobrom, plus zli bogovi, sahranjeni kojekude, sa sve krmačom pride, a nađe se i poneki veseli čaršaf, kopira se filmski načim mišljenja, šiba se direktno, u facu. Ko zna zašto je to dobro?
            U svemu tome Barker pliva bez problema, i to kraul (ostavio je one što lopataju kereći). Ali, on bi da zapliva leptir. U „Knjizi krvu“ je napravio nekoliko zamaha, nesigurnih istina, ali na dobrom je putu. Onima iza trebaće mnogo da ga prekopiraju, no, novi standardi su postavljeni i nazad se ne može.
            Ako hoćete da vidite kako od paraliterature počinje da nastaje Umetnost, jasno je šta vam je raditi: čitajte „Knjigu krvi“. Ona je jedan od kamena temeljaca tog preobražaja.
(„Emitor“ br. 103, 1991)


0 komentara:

Постави коментар

top