U malu prodavnicu na periferiji male varoši u toplo i tiho prepodne pristiže deda Pera. Tamo zatiče baba Divnu u razgovoru sa prodavačicom. Njih dve samo ga ovlaš pogledaju i nastave razmenu iskustava vezanih za pečenje uštipaka od krompira. Deda Pera se malo osvrće i razgleda šta je sve na policama pa se, kao, udubi, u šarene korice časopisa na pultu ali ga brzo iza strpljenje, glasno kašljucne i zapita: “Devojko, jel može onaj moj leb i kesica mleka“
            Prodavačica se sagne da, ispod tezge, dohvati traženo a baba Divna ispod oka odmeri tog što je prekida pa odbrusi: „Jel ne vidiš da pričamo? Kud si navro? Da ti se ne žuri nekud? Možda će da ti zagori ručak?“
            „Moja baba brine za ručak. A šta se tebe tiče dal se žurim? Ako ti imaš vremena drugi nemaju vremena za dangubu. Tebi bi tvoj ručak odavno zagoreo da ti Panta ne stoji pored šporeta... To mu dođe kao u onom vicu kad žena kaže mužu da ide kod komšinice na 15 minuta a on nek promeša ručak svakih pola sata?“
            „Meni... ti tako meni da kažeš? Nije te sramota? Mator čovek pa tako da priča.“
            „Mator je konj a ne čovek. Nemoj ti da vređaš.“
            „Ni ti nemoj mene da napadaš. Šta tebe briga za moj ručak...“
            „Nemojte molim vas...“, počne prodavačica.
            „Ti dete da se ne mešaš. On će meni tako da kaže. Pa šta misliš da ću da ti prećutim? Nije se taj rodio kome sam ja prećutala kad me napadao i vređao.“
            „Nisam ja tebe vređao nego sam samo teo da kupim šta mi treba i idem a ne da slušam kako se ti tu praviš pametna i držiš banku. Eto, i šta to tebi smeta?“
            „Zato što sam ja prva došla i još nisam pazarila i ti ima da čekaš dok ja ne završim.“
            „Ma nemoj! Što se mene tiče ti možeš da pričaš do sutra al ja nemam vremena i moram da idem. Kolko sam ja dete dužan za ovo?“
            Prodavačica kaže iznos i deda Pera izvadi pare iz džepa i uzme kusur.
            „Eto vidiš, ja sam moje obavio a ti sad nastavi kolko ti drago. Šta marim ja.“
            „Pa neće to tako da bude. Ja sam prva došla i ima prva da idem.“
            „Kako? Pa sad si rekla da još nisi završila pazar.“
            „A šta to tebe briga. Jesam, završila sam.“
            „Ali, testo za uštipke...“ podseti prodavačica.
            „Neka, to ću sutra. Danas ima da spremim nešto drugo. Idem ja sad.“
            „Pa idi više, ko ti brani“, rekne deda Pera.
            Baba Divna oštrim korakom izađe iz prodavnice. Srećom su vrata bila otvorena da toplota uđe među još prohladne zidove.
            „Pa, šta ovo bi deda Pero?“
            „Ništa. Nemoj da se brineš. Znamo se Divna i ja odavno. Još ko deca smo se zajedno igrali na poljani, tu gde su sad izbetonirali igralište sa koševima. Onda je bila gola ledina sa puno prašine. Od kako znam uvek je Divna volela da tera po svom i da drži pridike pa su svi begali od nje. Niko nije voleo da je sluša, uvek je bila najpametnija. Bogami, zamalo da je ostala stara devojka,usedelica. Sreća, naišo ovaj njen Panta, dobar momak iz jednog seoca, tu blizu. Došo u nadnicu pa se zadržo i na kraju je uzeo. Al on ti je poseban tip, ne mari mnogo šta mu ona drobi i tera po svom. Zato Divna mora da se zakači s nekim iz komšiluka ili će dan da joj propadne. Mi to znamo pa je ni mi više i ne uzimamo za ozbiljno. Danas se posvađamo a za dva-tri dana, kad se vidimo, ko da se ništa nije desilo. Još sad kako je naglo udarila ova vrućina ona ti je baš nervozna... Šta ćeš, ima nas raznih... Odo i ja. Nemoj ti da se brineš oko toga. Bilo pa prošlo i zaboravilo se. Uzdravlje, do sutra.“
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top