Gospođa Legvin spada u pisce koji lično (sasvim pompezno) zovem „avangardno-konzervativni (mada ovo konzervativni u njenom slučaju važi sa zadrškom) gurači žanra“. Zvuči šašavo ali je stvar vrlo jednostavna. Svako od nas ima svoju viziju SF-a, pa u skladu sa njom čitaoci neke knjige čitaju a neke ne i iste im se ne/sviđaju, kritičari nešto hvale (ili ne) a pisci na neki način pišu (ili ne). A kako oduvek postoje (bar) 2 puta: onaj lakši i onaj teži, a u slučaju SF-a (i ne samo njega) češće se ide onim prvim, i zbog želja čitača i želja (=love) pisača istog – SF je, uglavnom, sveden na (što je možno) žešću jurnjavu i beganiju tipiziranih kostura u i kroz egzotične krajolike. Zato SF i jeste paraliteratura.
            Ali, ima i pisača koji bi nešto više (više=ozbiljnije=akademici). To su ti „gurači žanra“, i gđa Legvin ima svoje mesto tj. ložu među njima. Njoj se, iz prve, nisu dopale trke kostura pa je čak htela da batali SF al se predomislila – a ne bi da nije s onim što je do tada pisala uspela da zgrne nešto love i slave. Posle je sve teklo svojim tokom: romani, priče, esejići (ili se kaže „esejčići“?). I Legvinova se ustoličila. I tu je gde je. Gura.
            Gde? Kako? Zašto?
            Njena osnovna ideja je da glavni junaci SF-a treba da budu ljudi sa svim što u to spada. A to znači da na kostur treba nabaciti koje kilo mesa, izlučevina i – mozak. Tako će junak da misli, voli, mrzi, plaši se, duva itd. itd, baš kao što je u životu ili kako bi trebalo da je ili kako neko misli da (bi trebalo da) je. U principu, nema se šta zameriti toj ideji. Istini za volju, onaj ko misli sporije trči, ili, da bi bio brz prvo mora da smisli gde će i zašto da jurne. Tako se radi kad se hoće da se stvari zapetljaju. Ali to je cena koju treba platiti ako ste voljni da vidite i ljude a ne samo kosture u SF knjigama. To je pomak, kretanje napred, tako reći avangarda. I granica glavnog toka književnosti je dostignuta!
            Šta dalje?
            Kad pomenemo to pitanje avangardista Legvin postaje konzervativac. Nivo koji je ona postigla i održala u svojim delima je nivo psihološkog realizma dostignutog u glavnom toku početkom ovog veka. Od tada do danas književnost je drastično napredovala. Setimo se nadrealista, Virdžinije Vulf i Džojsa, egzistencijalista, modernista, postmodernista,  dekonstrukcionista. Hoće li SF pratiti taj razvoj? Može li se SF=žanr i dalje transformisati a da ostane SF? (Ne postavljam pitanje: Treba li SF da se menja, napreduje?; ne postavljam jer je, očito, savršeno besmisleno.)
            Odgovor je sigurno: Da.
            Treba tražiti/naći put, usecati staze. Neke od staza (za koje znamo) su one kojima su išli: Dilejni u „Ajnštajnosvskom preseku“, Zelazni u „Stvorenjima svetlosti i tame“, mnogi od „novotalasista“, Žeri u „Neodređenom vremenu“, Pamela Zoline u „Toplinskoj smrti svemira“, Dik u „Ubiku“, Gibson u „Neuromanseru“. Može nam se to i ne/sviđati. Možda je to i ćor-sokak, ali je svakako pokušaj i treba ga poštovati, barem zbog volje.
            I tu, sad, stupa na snagu i ona gore pomenuta zadrška u slučaju Legvin. Iako je u gomili romana postala avangardista-ostala konzervativac i Legvinova je u „Bufalo devojkama...“ (a možda i u „Stalno se vraćajući kući“, videćemo) krenula dalje od same sebe. Samo napred i srećno.
            A „Hainske priče“?
            Ako se ne varam, osim jedne, sve priče u knjizi su već objavljene kod nas. Ovako skupljene one potvrđuju, uprkos poneke mane, svoje (u pomenutim granicama) vrednosti, dakle, svoj već stečeni status klasike žanra. A to je više nego dovoljan razlog za čitanje. I iščitavanje.
            Čak šta više.
(„Emitor“ br. 114, 1992)


0 komentara:

Постави коментар

top