SKICE ZA PROFIL VRŠCA 1996.


GDE?
            Živimo u paralelnim svetovima.
            Svako u svom.
            To što smo u isto vreme u istom gradu, u istoj gomili, ne znači ništa za naše zajedništvo.
            Svetovi se retko dodiruju.
            Osećaj pripadništva grupi izumro je kada i jedinstvo sa Prirodom.
            Homo ecconomicus i homo politicus definitivno su pobedili Homo ludensa.
            Za sve (ili bar ogromnu većinu) koji plivaju kroz vrtloge svakodnevice, istorija, tradicija, umetnost, kultura – besmislene su reči.
            Zato Vrštani ravnodušno hodaju gradom koji je, u ime progresa, razoren više nego pod najezdom varvara, zato niko ne zna imena vrhova Vršačkih planina pod kojima živi.
            Koga je briga za kosti lovaca koji su začeti i sahranjeni u blatu močvara pod bregom?
            Ko još zemlju gleda ne kao blato na skupim patikama već kao prah predaka?      Odsečeni od sećanja, od obzira prema prošlosti, uplašeni za hleb današnji i sutrašnji, u ime koga se gazi i ruši, utisnuti među zgrade izgrebanih fasada, u oklopu nužnosti, nezainteresovani, bezboljni za bilo šta sem sopstvenog blagoutrobija stoje pojedinci, većina onih koji su stanovnici Vršca (ili bilo kog drugog grada).

A MISTIKA, DUH VRŠCA?
            Postoje samo u pričama onih što su razapeti između duhovnosti i kala palanke, koja zapoveda „ne talasaj“, taština, zavisti, zloba i ambicija koje su iskusili svi a opisao Sterija, žiga provincije koji im je utisnut, kolapsa kulturne demetropolizacije koja nestankom para kopni brže od majskog snega a namesto nje se ponovo diže, još konzervativniji, ultimativniji bauk prestoničkog šovinizma i snobizam; rečju, duh Vršca opstajava jedino u pričama marginalizovanih osobenjaka.

ŠTA PREOSTAJE?
-         ćutke dolaziti bregovima koji liče na dojke, kako to kaže Dušan Kopčalić,
-          verovati da je jedan drugi, duhovni Vršac, negde, u nekoj dimenziji, u kome su svi od Sterije i Šakabente do Paje i Pope, kako to sluti Dušan Belča,
-          roniti u ružu vetrova,
-          ponavljati u sebi da su slučaj i pogreška osnovni zakoni svemira, kako je pisao neki Frenk Herbert.

(1996)

0 komentara:

Постави коментар

top