GDE?
Živimo u paralelnim
svetovima.
Svako u svom.
To što smo u isto vreme
u istom gradu, u istoj gomili, ne znači ništa za naše zajedništvo.
Svetovi se retko
dodiruju.
Osećaj pripadništva
grupi izumro je kada i jedinstvo sa Prirodom.
Homo ecconomicus i homo
politicus definitivno su pobedili Homo ludensa.
Za sve (ili bar ogromnu
većinu) koji plivaju kroz vrtloge svakodnevice, istorija, tradicija, umetnost,
kultura – besmislene su reči.
Zato Vrštani ravnodušno
hodaju gradom koji je, u ime progresa, razoren više nego pod najezdom varvara,
zato niko ne zna imena vrhova Vršačkih planina pod kojima živi.
Koga je briga za kosti
lovaca koji su začeti i sahranjeni u blatu močvara pod bregom?
Ko još zemlju gleda ne
kao blato na skupim patikama već kao prah predaka? Odsečeni od sećanja, od obzira prema prošlosti, uplašeni za hleb
današnji i sutrašnji, u ime koga se gazi i ruši, utisnuti među zgrade
izgrebanih fasada, u oklopu nužnosti, nezainteresovani, bezboljni za bilo šta
sem sopstvenog blagoutrobija stoje pojedinci, većina onih koji su stanovnici
Vršca (ili bilo kog drugog grada).
A MISTIKA, DUH VRŠCA?
Postoje samo u pričama
onih što su razapeti između duhovnosti i kala palanke, koja zapoveda „ne
talasaj“, taština, zavisti, zloba i ambicija koje su iskusili svi a opisao
Sterija, žiga provincije koji im je utisnut, kolapsa kulturne demetropolizacije
koja nestankom para kopni brže od majskog snega a namesto nje se ponovo diže,
još konzervativniji, ultimativniji bauk prestoničkog šovinizma i snobizam;
rečju, duh Vršca opstajava jedino u pričama marginalizovanih osobenjaka.
ŠTA PREOSTAJE?
- ćutke
dolaziti bregovima koji liče na dojke, kako to kaže Dušan Kopčalić,
-
verovati
da je jedan drugi, duhovni Vršac, negde, u nekoj dimenziji, u kome su svi od
Sterije i Šakabente do Paje i Pope, kako to sluti Dušan Belča,
-
roniti u
ružu vetrova,
-
ponavljati
u sebi da su slučaj i pogreška osnovni zakoni svemira, kako je pisao neki Frenk
Herbert.
(1996)
0 komentara:
Постави коментар